Стражилово

422

Борковиц слушаше и не разумеваше. — Чежња ... туга ... — ионављаше. — За чим чежња? кака туга? Ко те научи те речи?... Немирни, истражни му поглед прелажаше с лица Мартина на Агату, која оборене главе чекаше пресуду. Један пут успеде, да ухвати летимичан иоглед старе дадиље, молећив, очајан, управљен Марти, и да опази, како се рука Агатина неприметно дотаче уста, као да тим знаком хоћаше да измоли у ње постојано ћутање. Зграби силно Марту за руку и трже је к себи. — Не таји ништа! — врисну, — не таји! Марта се брецну, подиже главу и погледа одважно војводи у лице. Узбуни ју његов глас, пун беснила, и силно трзање. У њену погледу, на устима и челу одсевну израз несавитљиве воље, сталне одлуке и као да хоћаше охоло рећи: — Ја нисам твоја робиња!.. . Војпода осети у њеној души буну, —- буну против себе, буну дрске крви Наленча ... Тај охоли поглед и лице, које се сијаше од неустрашена јунаштва. вређаху га и ругаху му се јачим презиром, него икаке речи. — Не таји ништа! — понављаше, стискујући у својим железним песницама малену руку Мартину. — Не ћу тајити! — одговори Марта, мрштећи обрве од бола и срџбе, -која јој не даде дуже владати над собом, — не ћу тајити!.. . и казаћу ти све, господару : пусти ме на слободу !... не тражим ништа, само ме пусти ! или реци, ко сам ? јесам ли робиња твоја, слушкиња или ћерка?... Ворковиц скочи као рањена звер. Пусти Мартину руку, шкргутну зубима и прсну у смех... — Ко си ти ? .. . — понови — ха! ха! ха!.. Ти си нешто горе, него робиња и слушкиња, — ти си иогана крв издајникова... ти си ђаволски пород .. . ти си проклето семе, које треба уништити... А ја сам те уздигао ... хтео сам да те учиним срећном!. .. Ти се против мене буииш и отискујеш ме, а ја ћу те згњечити. . . тело ћу ти обешчастити, а душу дати ђаволу!... Запенушио се, као бесан, и бацао пену око себе, — стиснуте песиице час дизагае иад главом Мартином, час снушташе и дераше кафтан на себи, не смејући зар још, у наточ злости, да учини срамоте оној, коју миловаше. А Марта развучене зенице од пренеражења гледаше на војводу, како се успропадао, и слушаше његове речи, која свака падаше као жива жеравица иа њену душу. Све јој се слутње обистинише . .. Она је ћерка издајникова, уклето и на пропаст осуђено створење!

— та то је давно наслућивала . .. А сада речи војводине раздераше са свим тај застор, који застира ше будућност пред њеним очима. Нема спаса . .. мора погинути у срамоти и беди ... Смркло јој се пред очима . .. изумро дах у грудима, следила се крв у жилама. С опруженим рукама клону крај ногу Агатиних, која стајаше непомична, као мртва, у немој нренеражености. — Оче. . . оче! — шапну Марта, савладана беснилом и снагом погледа војводина, који је заћутао, па ју на ново оштро посматраше. — Не зови ме више оцем! — крикну пан Маћко. — Ја нисам твој отац, него судија... Чувај се!. . . Чувајте се обе!.. . Прискочив и зграбив ју снажним рукама, подиже ју са земље... Као клештама сгеже ју у загрљају, упи очи у њено лице, бледо као мртвац, и тако подуго стајаше, привлачеКи ју свом силом к себи. — Не пуштам те... не пугатам! — гаапутагае страсно. примичући уста своја Мартиним устима и напајајући се њеним дахом, — не пуштам те .. . док не будеш моја . .. док те не смрвим у загрљају ! Наједиред ју одгурну. — Чекај! — повиче — немам каде, да се сада опајам раскошју — али ето мене на брзо. .. чекај! Зграби Агату за руку. — А ти! — крикну — чувај се... ако ти је живот мио! Пази на ту девојку, док ти нису очи искочиле, док ти је читава кожа на косгима ... Кад то рече, истрча, јер не могаше да ту дуже остане. Осећаше зар, да за час не би био кадар владати над страшћу, која га је заокупила. Заборавио би можда на све, на Краков, краља и Јадвигу, заборавио би на своју освету и планове, уз ту девојку, која му је будила беснило у дугаи и жегла крв пакленим жаром. Зграбио би ју . .. смрвио . .. убио — а после . .. полудео. Ван себе трчагае онамо, где је стојао Дитрих на стражи подземних ходника. Див стајагае, као обично, непомичан, са секиром у руци. Мрким очима стрељагае на војподу, који се приближиваше. — Учињено је — рече — по заповести. Двојица стражара признадоше под усијаним железом, да су видели и пропустили младога витеза, кад је ишао на другу страну замка и гледао . . . Гуљени су с њих ремеии, а после су им одрубљене главе и обешене за страшило. Борковиц не слугааше. — Агату ми чувај!. .. — крикну. — Главом ћеш ми одговарати!. .. Ако ишта опазиш . .. стару у тамницу!..,