Стражилово

569

чнога предеобља, после кроз пусте ходнике на дворско двориште, а оданде, номешани у гомилу, умакоше неопажени. Беше то крајње време. Јер готово у исти мах упаде у собу Казимир и упрепаштен стаде над онесвештеном Јадвигом, коју не могаху дуго освестити. Оживела је, али дуго ие могаше да дође до памети и свести. Привиђаху јој се неке ужасне море, да се кочила у нељудском вриштању и губила на ново свест. Међу тим у граду није пресгајала врева читаву ноћ. Нико ока не склопи ... Страшнп глас о обешчашћењу глоговске кнегињице, о том, да је Аделајда жива, а Јадвига незаконито села на њено место — пролетео је као муња, будећи ужас и страву. Једне обузимаше туга и саучешће према Јадвиги ; други, вешто паговорени од Маћкових другова, роптаху на Казимира и његову раскалашност, која чињаше така безакоња. — Завео је, као Рокичану! — говораху. И код бискупа Бођапте држан је савет, шта да се чини у великом немиру. Бискуп беше одлучан, као увек. — Сад више не можемо ћутати! — викаше. Рекао сам и пану од Мељпттина, да могу ћутати само донде, док у граду и народу ништа не знају... Не отправи ли сада краљ незакониту жену и не дозове ли Аделајду да лшви с њом, онда ћу му огласити црквене казне, макар нас све снашла судбина Баричкина. И одлучено је, да се ради тога одмах сутра пошље посланик краљу. А кад се то догађало, Борковиц је, под ноћним заклоном, изјахао без бриге из Кракова с неколико својих другова. Сад истом размишљаше он о свима последицама своје дрскости. Осветио се, до душе, крваво, али је на своју главу навукао громове. Ако га је Јадвига познала ■— а о том није могао сумњати — краљ му пе ће никада онростити такога злочина. Борба беше заподенута, ако и беху снаге неједнаке. .. Он је, до душе, моћан и силан, али Казимир је — краљ! Та мисао га ипак није ни најмање страшила још је више потицала и успаљивала узаврело беснило у њему. —• Борићу се с њим на живот и смрт — мишљаше. — Нека зна, да се Борковиц не збацује с намесништва, као други слуга. Не ћу уступити ни корака!... Сенђивој и Скора ће спремити и побунити Великопољску, ја се овде не ћу дати ухватити, а у Кожмину се не бојим ништа!... Краљ ће мене тражити у Кракову — гунђаше — не ће

наћи!... Потражиће ме у Великопољској, онде ћу га одмах дочекати вучјим зубима ... Шта ми може V... Не ће ништа учинити И намесништво ћу сам узети и бити силнији него икада; а њега ће папа проклети, духовништво оставити, а народ ће га се одрећи. Мишљаше и шкргуташе зубима. — Куда идемо? — запита пан Отон од Шчекаровица, приближујући се. Пан Маћко се трже, будећи се из замишљености. — Ха, ха! — засмеја се. — Краљ ће можда шиљати потере за мном по великонољским нутевима .. . нека гони ! А ја морам још у Жегањ . .. волео бих да видим пријатеља свога, кнеза Хенрика, да му јавим, како сам достојну част и иоклон одао његовој ћерци . .. краљици ... ха, ха!. .. Те ноћи дигла се страшна мећава. Ветар је терао снег у очи, који је с вечера овлажио, а сад отежао и мрзнуо се у ваздуху. Војвода ипак не осећаше љуте зиме и јахаше без престанка, без починка. У Жегању се не надаху таким гостима, а големе су се промене догодиле ту од оно доба, кад је пан Маћко отео Мехтилду, убив Готфрида. Осветљива рука пана Маћка допрла је и амо. Иомоћу брата свога Јана, пробудио је он стару мржњу најближега суседа, кнеза на Жегању, господара од Виберштајна, који је, због некога препорнога земљишта, огласио рат Хенрику и мучио га непрестаним нападајима. Хенрик је, до душе, више пута победио у тој борби, јер у њега беше још одважности и витешкога јунаштва, али је у тој војни сатро сву снагу и постао још сиромашнији него пре, а назирао је блиски час, кад ће се морати да пода млађем и упорном непријатељу. Све невоље као да се заклеше против њега. Сама природа беше савезница Борковицу. Река Бобра, над којом се пружаше Жегањ, два пута је страпшом поплавом уништила место и готово читаво имање становника, којима кнез не могаше уделити никаке помоћи. Жегањ изгледаше као рушевина. Да буде несрећа потпуна, кад је кнез у једном боју с Биберштајном, распаљен витешким жаром, летео му на мегдан, удари га стрела, из непријатељских редова, у око, које одмах исцури. Однесоше га са бојипгга, а од тада се не могаше кнезу повратити ни здравље, ни снага. Отештао је и пропао тако, да је кашто изгледало е је са свим изгубио телесну снагу и памет. Уз то му је ударила крв у друго око и почела се на њега навлачити магла. Суза је непрестано цурила из њега и текла низ отобољене и бледе образе. Што га већма окружаваше мрак