Стражилово

614

»Вн сад идите кући, па ако ми за један сахат не доведете три коња за моју нотребу, овоме овде даћу оцепити педесет батина. Ево, овде је мој часовник —• пазите дакле!« Одјурише Б'скорусиљани као без душе. Талац беше случајно син тамошњег кнеза. Још ие беше прошло ни три четвртине часа, али они већ трче с брда к реци и воде ми коње. Сам кнез лицем с њима! Мој противиик, онај поручик, сгајаше дојако на врху брда пред својом стражом, не знајући, шта намеравам. Али кад смотри, да ми људи воде коње, а он — да се помами; ноче се дерати, као да је нобеснео, и ношље к мени патролу од три момка, довикујући им, да ми отму коње. Ови беху међу тим стигли. Заповедим, да се коњи седлају и да се метне пртљаг на самар. Пред кућом лежаше оборен дебео грм. Док се мој сережанин бавио седлањем, ја заузмем за грмом, као за прсобраном, позицију. Оба своја пшптоља иоложим на грм, а тиролски штуц запнем и узмем до руку, на видећи, да се она три војника низ брдо право к мени спуштају, што год јаче могу довикнем им: »Стој ! Ни корака даље! Ко се усуди, да мени ближе дође, на тога гађам и палим!«

Она будала са висине опет им довикује и зија: »Напред! Узмите му коње!« Али иотчињени беху наметнији од старешине. Они се вратише у стражару. Коњи оседлапи, пртљаг натоварен. Ја се попнем на коња, шишану у десној руци, штуц уснрављеп к пебу, па у оиој раздрази заборавивши да спустим ороз, а сад десном ногом тражећи стремен, запнем ногом за макаљ те ми се нушка омаче, а зрпо ми уз десни образ одлети у вис. Срећом беше одушка доста далеко од моје главе. И тим беше ова епизода свршена. Ја пођем дал,е у Ердељ Мој сережанин напред, пртљаг за њим, а ја за њима. Кад се приближим оној великој стражи, о којој поручик беше говорио, ја пошљем сережанипа напред, да каже заповеднику: нека ми не стаје на пут, јер ја вршим своју дужност; иначе ћу јуришем себи пут ирокрчити. Кад дођох до страже, а она, упарађена, презептира ми пушку у почаст. При заходу сунца пређем нашу границу у Ердељ, а после једног часа приспем у стакларницу Красну, ту у пропланку у сред гусге шуме. Сутра дан, на Св. Јована, у вече бејах у Брашову. Јован СтефаиовиК Виловски

(Свршиће се) N Ј\!М\Г С2Х-1/1/1/1' 1/1 г V-

МРКИ ВУК

ИСТОГИЈСКИ ГОМАН АДАМА К 1» Е X 0 К Ј Е Ц К 0 Г А ПРЕВЕО с пољског РАЈКО (Наставак)

а долазак Мартин чекаше у Одсечи седи р,-Т Венијамин од Чарнкова, окружен друштвом највиђенијих Наленча. Кад јавише, да је приспела пратња, изиде Венијамин на сусрет и на прагу поздрави ћерку Винчеву. —■ Здраво, ћерко! — рече уздрхталим гласом и пружи јој руку. А она се баци пред ноге старцу. Таким јој гласом још нико не проговори у животу и нико је тако не поздрави. У том јој часу беше тако око срца, као да се је, после дуга растанка и дуга боравка међу туђим светом, вратила својима, незнаном, а срцем наслућиваном, домаћем огњишту. Венијамин ју подиже с колена и привину на груди. — Опрости — прозбори — што те тако дуго заборависмо ... Бог је сведок, да нисмо томе ми

криви . . . Али сад, ћерко, дом је наш — твој дом, мишице наше — твоја заштита, а мачеви ће наши осветити твоју кривду . .. Марта, слушајући те речи, гледаше ганута у озбиљно лице старчево, који ју привлачаше к себи незнаним јој до тада осећањем захвалности и поштовања. Гледаше на све њих зачуђеним, али зажареним оком, а угледавши поред себе Јанка витеза, осмехну се на њега свом душом, за тим се опет поклони смерно Венијамину и шапну: — Нисам знала, да има таке среће на свету!... И као да јој срце не могаше одолети тој прекомерној милини, бризнуше јој бујне сузе из очију . . . Венијамин ју привину, као дете, у наручја, али Марта наједаред подиже главу и, извивши се из тог загрљаја, исправи се читавим телом.