Стражилово

613

»Да чији су ови многи коњи на паши?« »А лу чокој, домњуле!« И окрете се људма, а они десну руку к срцу, сви у глас потврдише кнежеве речи. Ја своме момку: »Никола, ухвати два иај јача коња иа их упрегни!« Никола ухвати и поведе их. Али ево једног сељака. »Немој тог бељца« — рече — »тај није вичан да вуче од бразде. Ево, овај ће мрков добро ићи!« Ја на то: »А да нису то твоји коњи?« »Јесу, домњуле!« »Па што мало час сви у глас рекосте: да су чокојеви?« »Е, па знаш, господине, то је у иас обичај. Зар смо луди, да страну човеку истину кажемо те да пас оштети. Ми сваког странца стављамо па пробу: да ли ће се умети наћи и сам себи иомоћи. Код тебе, домњуле, зпамо па чему смо. Ми смо већ чули о теби, али те лично не нознавасмо. Ти знаш, шта хоћеш. Нај грижи домњуле, ти ћеш од нас бити свакад честито иослужеп.« Морам приметити, да смо ми мерници свакад, и то издашио, плаћали подвоз. Такав је ирост свет, а да видиш, хоће и бојер често круину неистииу да ти каже. Ја сам од тог тренутка с њима добро изалазио на крај. Ако сам у нов крај дошао, што запитао и опазио да ме варају, одмах сам оштро и озбиљно рекао: »Мипће!« На такав увод тек су ми говорили истину. Особито ми беху искрени и услужни, кад ме ближе упознаше: да сам им иријатељ и да ником не желим зла. У данашњем случају бејах новајлија и поверовах људпма, да немају коња. Та њихова лаж и моје веровање беху заметак и иовод љутој задевици, коју ћу сад да опишем. Приспем на реку Бузео. Одмах с оне стране уз десну обалу, десио од нутање, беше учитељев стан. Ту оставим и ја свог сережаиина и све моје ствари, па заиоведим, да сви људи, који донеше пртљаг, ту чекају на мене. Одем горе на лазу у стаи официра, заиоведника ове нограничне страже. Беше у својој писарници. Поздравим се с њиме, кажем му своје име и смер, дам му »отворен ордр« свог

врховног заповедника и заиштем два коња, једног за јахање а једног за нртљаг. Он се меии прикаже као кнежевско-румуиски поручик Н. Н. и као заповедник ове пограничне страже. »Господине капетане« — рече — »ваша легитимација није потпуна и нема за мене вредности, јер није премапотписана од мога, румунског, министра унутарњих дела. Мени је жао, али ја вас даље не пуиггам! Границу, овде у долини реке Бузео, где ја зановедам, пе можете прећи.« Тај румунски званичник канда је дојако цело време боравио санак, те не зна, шта се у свету шта ли у његовој отаџбини збило. Он канда не знађаше, да је пре пет месеци улегла царска аустриска војска у Румунију и Молдавију, да сачува његову отаџбину од ратних, крвавих невоља; он канда пикад није видео униформу царског официра, па ме не нознаје, или не ће да нозна. Проневештаваше се, као да не зна, ко је тај латиницом потиисани гроф Коронини. Његова инструкција, рече, гласи, да ко нема на спроводиу писму нремапотпис румупског мииистра, не може, не сме прећи овде границу у Ердељ. Ја му рекох, да сам пресуди, да је уласком наше војске у Румунији опсадно стање, где све власти нотпадају под управу нашег врховног заповедника; тим још већма румунска војска и њени иоједини органи »Силом тог стања, ја, као царски официр и капетан, заповедам у овај час овде, а ваша је дужност, да се мојим заповестима новинујете. 8а то зановедам, да ми се с места доведу нотребни коњи, да могу свој иут даље наставити. Бама јс слободно својој власти да јавите овај случај. Ја примам сву одговорност на се. А ви сте онравдани.« Али се он усићио па пе попушта. »Ја вас не нуштам даље. Имам власт, да вас не нустим; прво: ие дам вам коње, а друго: заповедићу својој великој стражи, која стоји па пола пута у Ердељ, да вас не пронусти.« »Е, а ја вама рекох, да иема силе, која ће ми сметати у вршењу моје дужности!« Спустим се доле на реку, где беху моји људи. Од оних, који ме из села довде допратише, посећи мој пртљаг, изаберем угледна момка, на га затворим у собицу као свог таоца. Оним другима рекох: