Стражилово

612

стазе вијугају узбрдице и низбрдице; оне многе препречене реке морају да се прегазе, али од краја реке са обе стране ухватио се у ширини од десет корачаја дебео лед, преко којег коњ мора да корача, на сад тек скаче кљусе са њега у воду, гази брзу, јаку, ледену воду до трбуха и више, а на еној другој страни скаче опет из воде на лед, хватајући се предњим ногама, као клештама, за њ. Подсећао ме је овај пут на онај пут у Босни, године 1853, на дан 5 јула, кад сам прелазио између Травника и Бањалуке Угриће; само што онда беше лепо лето, а сада цича зима. У манастиру Св. ђорђа задржао сам се само три часа. Ту сам ручао и био на вечерњу. Две младе калуђерице држаше »страну« ; дете једно носаше књигу од једне певнице другој. Оне, што појаху, не знађаху читати, већ појаху пјеније на изуст. Књига се носила само угледа ради. У сред шумског пропланка стајаше на врху виса лепа бела црквица, а око ње у шестару све мали кућерци, као панизане бројанице. Из богатијих кућа девојке, кад ступе у калуђерице, свака себи назида такву засебну кућицу. Сироте девојке, које то не могу, послузкују оне. Ти кућерци беху њине ћелије. Све сестре беху младе, лене, нуне као млеком наливене. Игуманица имађаше отмено, достојанствено понантање. Ја дам новац наједну свећу за прексутрашњи дан Светог Јовапа, а у спомен наше сјајне победе пре шесг годипа, лицем на тај дан, на Вршцу. Не могах ту ноћити. Журио сам се. Одем преко била даље па север у гору. Бећ се било смркавало, а ја по мраку имам још да пређем — на дугу, узану и гинку балвану — велику, силовиту, јаку, брзу, халовиту реку. То беше река Б'ска, јпто је долазила са североистока и упадала мало ниже у Бузео. Нисам нраво имао, што сам пошао у ноћ у те кршне горе. Но нисам могао друкчије. Игуманица беше, као што рекох, красна, отмена, пристојна госпођа, лепа светског понашања, али изгледаше ми устрављена, чисто упрепашгена, кад виде у светињи официра, па се ужурба, као кад јастреб улети у голубињак. А голубице?... Ах, као лептири пролетаху поред мог прозора, док сам ужинао, да у оној пустињи, после дугог времена, опет једном виде пугника-странца — млада официра.

Долазак мушкога госта онде је редак и спада у догађај, те се за то »еестре« беху ужурбале и узмувале пред мојим прозором. У три часа иосле по дне пођем, пређем планинско било »Појана Столпу« и спустим се у долину реке Б'ске. У десет часова ноћу стигнем у село Б'ска-Русиљи, на десној обали исте реке. Ту преноћим. Лицем на Богојављење, још за мрака, пораним иешке из Б'ска-Русиљи низводно и за по часа приспем у село Његојашу, с оне стране ушћа реке Б'ске у Бузео, горе на лазу. Пешке, рекох, морадох довде, што ми се кпез сеоски и ондашњи стари заклињаху, да су тако сироти, да немају ни .једног коња у селу. »Него« рече кнез »моји ће те људи отпратити до Његојашу, то је велика, главна станица; коња доста. Ту ћент их добити колико год хоћеш.« Ја им поверовах. Бејах стран у вилајету: народ не познаваше мене, а ја пе познавах народ по његовој парави, његовим обичајима. Први пут сад дођох у непосредни, личии додир са простим светом. Куну ми се људи, да немају ама баш ни једпог коња. Ко им не би веровао? А овамо беше то преспа лаж. Да читалац ово боље разуме, хоћу о нарави и навици румунског народа коју да прозборим. Као јпто рекох: ја не познавах јопг народ. Тек у лето 1855 и 1856 године при мерењу бејах у непрекидну додиру са простим светом и том га приликом до живаца упознах. Румун сматра сваког страпца као свог противника, који њему ради о злу. Предусретаће га са неповерењем, чак са подозрењем. Запитапг ли га, као путник, ма о чему било, знај да ће ти казати неистину. Слагаће брзо и без муцања, као да истреса из рукава; као да се одавна спремио, птта ће ти рећи. Возио сам се једнога дана из Букурешћа у моју станицу мерења. У моја лака кола сељак упрегао своје коње. Миптљах, да ћу с овима доћи до куће. Јесте, али сву ноћ падала киша, путеви проваљепи; посусташе коњи. Свратим у једно село, да мењам коње. У сред села црква, око ње велика ледина или утрина, пупа разуларених, јаких, добро урањених коња. Станем пред сеоску кућу. Бетпе ту силан свет и кнез — мора да су плаћали норез. Заиштем коње. Кнез изађе пред мене са птеширом у руци: »Жао ми је, али ова огтштина нема баш ни једног коња свог.«