Стражилово

6Ј

611

Најзнатнији људи: чиновниди, учитељи, свештеници, најбоље газде, беху ту на скупу. Једногласно рекоше ми, да је сад, у ово доба, било планинско тако снегом завејано, да ни пасгири пешице нигде не могу прећи, а камо ли да би се могло на коњу путовати. Ја имађах нред собом две реке, које долажаху са Еарпата овамо на исток, а то беху Њеруж и Завала. Лети воде стазе поред обе реке на више преко Лакоц-брда, из којег те обе реке извиру. Са Лакоца спушта се на западној планинској страни стаза у село Ковасну и ступа се у низу и равницу реке Олта, норед које се, ннзводно дужом од шездесет и осам километара, приспева у Брашово. Известиоци осташе нри своме: да се уза те две реке зими апсолутно не могу прећи Карпати. У долини реке Путне, рекоше, води пут преко карпатског била. По мене је и за моју сврху то велико околишење на север и обилажење. Ја бејах рад да изнађем пречи пут за железницу, који ће већој и плодној Румунији, коју су онда звали Каравлашком, уједно од користи бити. Незадовољан, добивеним подацима, пођем на запад, да се и сам осведочим. Прпспем, праћен од једног нашег сережанина Румуна од карапсебешке граничарске регименте, на конак у село Њеруж. Овде утиче река Њеруж у Завалу, а ова опет пада, само седам километара тамо даље на северу, у реку Путну; ова утиче у Серет, а ова код Галца у Дунав. Овде у Њеружу рекоше ми људи оно исто, што у манастиру. Пре но што ћу даље онисати свој пут, морам ово навести: Имађах уза се као спроводно писмо »отворен ордр«. потписан од царског и краљевског фелдмаршалајтнанта грофа Коронипнја, нашег врховног заповедника, а на писму беше ударен званични печат двоглавог орла. Нисмо беше писано на немачком језику; потнис латинским словима, која сви Румуни познају. Земаљски чиновници обе кнежевине читали су и сви знали за име Коронинијево. Сваки ми беше у свачему услужан. Добијао сам коње, вође кроз кршевите горе и сваку рукопомоћ. Сви беху без разлике предусретљиви, услужни људи, јер су видели у мени царског официра са спроводним писмом мог врховног заповедништва, а дознали су, у којој сврси путујем. Камо да се окренем? Натраг, без сваког успеха ? Не бих пошао за живу главу! Помислим: свака железничка пруга из Брашова к мору треба да додирпе плодну Румунију и њен главни град, ма посредно, Букурешће. За то се решим, да на јужним окомцима, на нрисојама карпатским, средом плашшске висине, потражим пут у долину реке Буха, која извире у Ердељу, источно не далеко од Брашова, те тече правцем па југоисток и ступа кроз плапински кланац код вароши Бузеа у пучину румунске равнице. То је, рекох, од нрироде дат жљеб за железничку пругу. Тим својим путем, на северозаиад, ја ћу имати да пресецам долине река: Римна, Мотнеу, Римника, Киленеу па да дођем до у долину реке Бузеа. Све ове реке извиру по карпатским присојама и теку, дубоко ужљебљене, готово паралелно међу собом, са севера на југ у румунску равницу. Ш то намислих, то учиних. Већ пре овог пута -— септембра године 1854, кад оно путовах с војском из Брашова преко Предјала, испод урвине планине Бучеста и поред манастира Оинаја, низводно реке Прахове —• ја у себи рекох: ово није згодна долина за железницу, јер је одвећ стрма, стене са Бучеста се круне мразом и врелим сунчаним зрацима, те бујне кише и снег, који се с нролећа нагло топи, носе урвином у ГЈрахову и реком на пиже кроз нланипске кланце силно крупно камење. Не само да би ту грађена железница непрекидних трошкова имала, него би и влакови и нутници животом били у опасности. Нашег 3 јануара приспех на ноћиште у манастир »Појана Мерилуј«. Велик, богат, гостољубив манастир, дубоко и високо у нланини. У њему се нахођаше неки богат бојер: убио човека у напраситости, прогласе га за луда и ту ће сад у манастиру неколико година да каје и испашта грех свој, док се не онамети. Овака је тамница по свој прилици боља него она под земљом у сланим рудама. Братија, по правилима својим, никад не једу меса, но само рибе и биља. При том изгледају сви пуни, румени, једри и здрави као челик. Сутра дан ноћим у пољопривредничкој кући истог манастира. На дан у очи Богојављења у по дне приспем у манастир калуђерица Свенту-ђорђе. Пут је био у то доба године грозан. Узане