Стражилово

11

дић није мислио, да овом својом књигом даде читаоцу потпуну слику новије српске дирике и њених критичара, (када је држећи се начела: »ко узима за жену уметност, мора узети и пуницу — критику«, говорио у овој књизи и о критичарима наших лирских песника), а то је погрешно. За нашу би књижевност била од много веће вредносги студија, која би обухватала нашу новију лирику у целипи и појединостима, па ма та студија како субјективна била, него што је низ субјективних студија о појединим лирицима, а уз то без општег прегледа лирике, као продукта певања свију знатнијих лирских несника Предговор, или онај чланак, који г. Недић зове: *> место предговора« нема апсолутно никакове свезе са студијом о новијој ерпској лирици, и за то се и чудимо, зашто га је г. Недић штампао у овој збирци својих критичких студија. Што је говорио о критичарима наше новије лирике, то схваћамо, али држимо боље би урадио био, да је — пре него што је ирешао да говори о појединим преставницима наше новије лирике, изнео и свој ма и субјективан — општи суд о нашој новијој лирици, њену правцу и изгледима на будућност, да је изнео свој општи поглед на нашу новију лирику и том приликом и своје теоријске назоре о лирској поезији. Јер да је тако радио, пре свега не би својим теоретисањем теретио студије о певању појединих лиричара, а друго, онда не би смео одстунати од тих »општих норама«, говорећи о невању појединих лирских песника. И ређање је појединих лирских песника у овој књизи прво без икаква система, а друго непотпуно. Узмите само како г. Недић ређа песнике: Јакшић, Змај, Каћански, Костић, Илијћ и Војислав. И нехотице се намеће питање: Шта је управо служило г. Недићу за основ ове поделе? Ако је за основ служила хронологија , онда од куда Лаза Костић пре Јове Илијћа? ако је пак лесничка вредност (по субјективноме мишљењу г. дра Недића), онда од куд Војислав иза Змаја и Ј1азе Костића?! Биће да г. др. Недић није ни хтео да песнике стави у систематски ред, већ их је ређао без одређена плана, а то у књизи, коју пише стручан професор са нашег највишег просветнога завода, не би требало да, буде. Али хајдмо даље! Споменуо сам већ, како је низ лиричара у овој књизи непотпун.

Ту празнину као да осећа и сам г. др. Недић, кад на 101 страни спомиње Миту 11оновића и Милорада П. Шапчанина. Истина, он се правда тиме, да их није унео за то, шго су они песници тек другога реда. Ако је то разлог био, зашто је онда унео у ред ових песника Лазу Костића? Зашто је поред Јове Илијћа метао Лазу Костића, кад Лаза Костић — ио речима г. Недића — није достојан да »изује обућу ногу Илијћевих«?! Сад или г. Недић не мисли онако, као што нише, или мисли, али онда чини неправду самом себи и Јови Илијћу. Да се добије иотпуна (дакле права) слика о нашој новијој лирици, онда није достаговорити само о оних шест песника, о којима је г. Недић говорио, већ треба говорити и о Мити Поповићу и о М. П. Шапчанину; и кад је реч о патриотскоме песнику Владиславу треба говорити и о кнезу Николи; када је реч о представнику старијег кола лиричара, о Јови Илијћу, опда је држимо требало говорити и о Љубомиру П. Ненадовићу, (па можда и Јовану Сундечићу), а кад је реч о млађем колу, не би се смео заборавити Владимир М. Јоваиовић, да и не спомињемо, да би у тој збирци морао бити и кнез-Медо Пуцић и Јован Грчић-Миленко. Колико је несистематско груписање песника, о којима је реч, на уштрб потпуности дела са стране облика, толико је исто непотпуно мишљење о лирским песницима (па ма како то мишљење субјективно било) на уштрб позиавања правог стања наше новије лирике. * На првоме је месту у књизи чланак један, коме је г. Недић дао натнис: место предговора Одмах у почетку уиоређује предговоре у књигама с кашљањем говорника, пре него што ће иочети беседити. Иредговоре дели г. Недић на четири врсге: у прву иду предговори, у којима се писци извињавају што дело издају, у другу иду предговори, у којима се писци хвале успехом свога дела, у трећу иду предговори, који су као нека допуна књизи и ономе, што је писац хтео у њо.ј рећи, и најзад у четврту иду предговори, које гшсац зове »одговорима«. Писац изјављује, да не ће да пише ни један од ових предговора, и за то завршује то »место предговора«. Упоређење предговора с кашљем, у колико је неестетично, у толико је, и још и више, несретно. Јер ако узмемо Недићеву трећу врсту