Стражилово

ницама у други спрат, где су биле те собе, па једаред зачује илач. Чинило се да плаче дете од седам до осам година; илач је био горак, чуло се час притајено, час јасно јецање, а заједно с њим лупање ногама и такођер тихи али јаросни узвици некакве промукле фистуле али већ одраслог човека. Тај одрасли човек је, као што се чинило, карао дете и врло се трудио, да се ие чује плач, па је правио већу галаму него дете. Узвици његови беху некако немилостиви а дете баш као да га је молило за опроштење. Попевши се у омален коридор, у којем су са обе стране била по двоја врата, сретне Вељчањинов врло дебелу и крупну жену, у аљкаву кућевном оделу и запита је за Павла Павловића. Опа ноказа прстом на врата, иза којих се чуо плач. Дебело и црвеио лице те жене изражаваше неко негодовање. — Ето га где се увесељава! — промрмља рапавим гласом и пође к степеницама. Бељчањинов хтеде да закуца, али се предомисли и одмах отвори врата Павла Павловића. У омањој соби, грубо али обилно намештеној простим, бојадисаним иамештајем, стојао је на средини Павле Павловић, одевен само до половине, без капута и без прслука, са раздраженим лицем и умиривао је псовкама, покретима руку, а може бити (учинило се Вељчањинову) и ударцима ногом малену девојчицу од осам година, слабо, али ипак по варошки, одевену, у дрној, вуненој, краткој хаљиниди. Она се по изгледу налазила у правом истеричком стању, сваки час би почела истерички јецати и пружати руке према Навлу Павловићу, као да га жели обухватити, загрлити и нешто измолити од њега. За један тренут све се променило: чим опази госта, девојчица врисну и штркну у суседну омању собиду, а Павле Павловић, у први мах збуњен, за час се сав расплину у осмејку, са свим онако, као ноћас, кад му је Вељчањинов на једаред отворио врата. — Аљексјеј Ивановић! •— викну у чуду —■ никако се нисам надао . . . али изволите овамо, овамо! Ево на диван, или овамо у иаслоњачу, а ја... и почне нагло навлачити капут, заборавивши обући прслук. — Немојте се женирати, него останите у чему сте. Вељчањинов седне на столицу. — Не, не, допустите само да се мало удесим; ево, сад сам већ пристојнији. А куд сте сели тамо у кут ? Ево овамо у наслоњачу, поред стола ... Али баш се никако нисам надао, са свим се нисам надао! И он беше сео на окрајак илетене столице, али

не поред „неочекиваног" госта, него, иомакнунши столицу, седе ирема њему. — Како да се нисте надали? Та ја сам вам ноћас нарочито рекао да ћу доћи у ово доба? ■— Мислио сам, да не ћете доћи; и кад сам размислио о свему, што се догодило ноћас, био сам већ изгубио наду, да ћу вас икад видети. Вељчањинов се међу тим обазрео око себе. Соба беше у нереду, кревет ненамештен, одело разбацано, на столу стакла, из којих је попијена кава, мрвице хлеба и боца шампањца, попијена до половине, без запушача, а поред ње чаша. Баци поглед у суседну собу, али тамо све беше тихо; девојчица се притајила и ућутала. — Да не пијете ви то можда? — показа Вељчањинов на шампањац. — Остатци... — збуни се Павле Павловић. — Богме сте се ви променили! — Рђаве навике, и то та.ко дошло на једаред. Управо од оног доба; не ћу да вам лажем! Не могу да се уздржим. За сад немате ништа да се бојите, Аљексјеју Ивановићу, сад нисам пијан и не ћу извијати бургије као ноћас код вас, но ћу вам говорити отворено; све је то тако од онога доба! И да ми је когод још пре пола године рекао, да ћу се на једаред овако одуларити, као сад што сам, да ме је ко показао мени самом у огледалу -— не бих му поверовао! — Дакле ви сте били ноћас пијани. — Па био сам! — тихим гласом признаде Павле Павловић, спуштајући збуњено очи — и као што видите: не само кад сам пиЈан, него и неко време после. Због тога желим да вам растумачим, да је после пића код мене још горе: иијанство траје кратко време, а остаје за њим нека горчина н напраситост, па и тугу своју јаче осећам. Због те туге можда и иијем. Па у таком стању говорим, говорим којекакве глупости, а могу и да увредим. Сигурно сам вам врло чудан изгледао ноћас? — Зар се ви не сећате? — Како да се не сећам, свега се сећам . . . — Вид'те, Навле Павловићу, ја сам са свим исто тако мислио и растумачио себи — рече Вељчањииов утишавајући га; — сем тога и ја сам сам био с вама мало раздражен и .. . сувише нестрпељив, што радо признајем. Мени по некад нње најбоље, а уз то ваш неочекивани долазак ноћу. . . — Да ноћу, ноћу! — заклима главом Павле Павловић, као чудећи се и осуђујући то — и како ми само дође то у главу! Ни по коју цену не бих ушао к вама, само да нисте сами отворили; дошао бих само до врата и онда опет отишао. Ја сам до-