Стражилово

лазио к нама, Алексјеју Ивановићу, пре недељу дана, али вас нисам затекао, и онда, може бити, не бих вас никад више ни потражио. Уз то сам и ја иомало горд, Алексјеју Ивановићу, и ако признајем.. . ово своје стање. Ми смо се и на улици сретали, а ја све мислим: ето и не познаје те, ето како се окреће, девет година није шала — и тако вам никад не преступих. А синоћ сам се луњао на петроградској страни, па сам заборавио и које је доба. Све због онога (показа на боцу), и од чуства. Глупо! Врло глупо! И да ви нисте тај, који јесте — јер ви сте ме обишли и после онога од ноћас, сећајући се старога, — онда бих ја чак и надежду изгубио, да ћу икад обновити старо познанство! Вељчањинов је пажљиво слушао. Човек је тај говорио, изгледало је бар, искрено и чак и са неким достојанством; а међу тим му није ни речи поверовао, још од оног тренутка, кад је ступио унутра. — Реците ми, Павле Павловићу, ви чини ми се нисте сами овде? Чија је то девојчица, коју сам мало час видео овде? Навле Павловић се чисто зачуди и подигне обрве, али ипак отворено и пријазно погледа Вељчањинова. — Како чија је девојчица? Та па то је Лиза! — проговори, предусретљиво се смешећи. — Каква ЈЈиза ? — промрмља Вељчањинов, и чисто нешто штредну у њему. Утисак је био и сувише ненадан. Мало час, кад је улазио и видео Лизу, он се додуше зачудио, али у истину није осетио.у себи никаква предосећања, никакве особите помисли. — Па наша Лиза, кћи наша Лиза! — смешио се Павле Павловић. — Како кћи? Па зар сте ви с Наталијом . . . покојном Наталијом Васиљевном имали деце — неповерљиво и ропко запита Вељчањинов, и то некако врло тихим гласом. — Па наравно! Али да, Боже мој, од куда сте ви то могли знати? Куд сам се ја део ? Та то нам је Бог тек после вас даровао! Павле Павловић чак се трже са столице од некаквог узбуђења, али опет као од неког пријатног. — Ништа нисам чуо! — рече Вељчањинов и побледи. — Наравно, наравно, а од кога сте и могли дознати! — поче опет Павле Павловић раслабљено, умилним гласом — та ја и покојница смо били изгубили већ сваку наду, као што се и сами сећате, и на једаред благослов од Бога; да сте ме видели тада! — Само Вог зна за моју радост! Чини ми се управо годину дана после вас! Или не, не после годину, ни близу не, чекајте: ви сте канда отишли

тада, ако ме не вара сећање, у октобру или чак у новембру ? — Отишао сам из Т. у почетку септембра, дванаестога септембра; врло добро се сећам .. . — Дакле у септембру? Хм . .. а шта рекох ја? — врло се зачуди Навле Павловић — ну, па ако је тако, онда допустите; ви сте отишли дванаестога септембра, а Лиза се родила осмога маја, дакле септембар - октобар-новембар-децембар-јануар-фебруар-март-април — еле после осам месеци и још неки дан, тако је! И да сге само знали, како је покојница.. . — Па дед'те покажите ми је . . . дозовите је ... — промуца несигурним гласом Вељчањинов. — Одмах, одмах! — ужурба се Павле Павловић, нрекинувши одмах оно, што хтеде рећи, као да је са свим излишно, — одмах ћу вам је приказати! — и журно оде у собицу к Лизи. Прошло је можда цела три или четири минута; у собици се брзо и тихо шаптало, и једва, једва кадгод би се чуо глас Лизин; — „сигурно моли, да је не изводи" —■ помисли Вељчањинов. На послетку изидоше. — Ето, неирестано се стиди — рече Павле Павловић — некуд је стидљива, горда .. . и са свим на покојницу! Лиза се показа ; не беше јој више у очима суза, а очи је спустила; отац ју је водио за руку. То беше повисока, таначка и врло лепушкаста девојчица. Хитро подиже своје велике, плаве очи на госта, погледа га радознало али сетно, и одмах их опет спусти. У погледу њену изражавагае се она важност, кад деца, оставши сама са непознатим, оду у кут и отуда важно и неповерљиво погледају на новог, још невиђеног госта; а мозкда беше и друга која, али већ више не детињска мисао у њену ногледу — тако се бар чинило Вељчањинову. Отац је доведе са свим пред њега: — Ето, овај чика је мамашу познавао, био је наш пријатељ; немој да се дуриш, него му пружи ручицу. Девојчица се лако поклони и плашљиво пружи руку. — Наталија Васиљевна није хтела код куће да је учи да прави кникс у знак поздрава, него овако на енглески начин, да се мало поклони и пружи руку — опази Павле Павловић ради објашњења Вељчањинову, оштро га посматрајући. Вељчањинов је знао да га посматра, али се већ више није трудио, да сакрије своје узбуђење; седео је на столици не мичући се, држао Лизипу руку у својој руци и пажљиво посматрао дете. Али Лиза