Стражилово

71

изгледаше, као да је нечим узнемирена и, заборавивши своју руку у руци госта, не скидаше очију с оца. Бојажљиво је пратила сваку његову реч. Вељчашшов је одмах упознао оне велике плаве очи, али више него ишта га је иоразила необично нелша белина њена лида и боја косе; ти знаци су били за њ од велике важности. Облик лица и усана, напротив, оштро је оиомињао на Наталију Васиљевну. Павле Павловић међу тим давно је већ почео нешто причати, чинило се са особитим жаром и осећајем, али га Вељчањинов није ни слушао. Запазио је само последњу фразу : — ... тако да ви, Алексјеју Ивановићу, ни замислити не можете нашу радост на том дару господњем. За мене је била њена појава све и сва, тако, да кад би по вољи божјој и ишчезла моја тиха срећа — ипак ми, велим, остаје Лиза; за то сам барем био сигуран! — А Наталија Васиљевна? — запита Вељчањинов. — Наталија Васиљевна? — поче се ачити Павле Павловић — па ви њу знате, сећате се, она није радо много говорила, али за то, кад сам се опраштао с њоме на самртном одру .. . тада ми рече све! И то као што рекох: на самртном одру; а међу тим, дан један пре смрти, плаши се, срди се, — говори, да хоће да је уморе лекаријама, да има само обичну грозницу и да оба наша доктора не вреде ништа, и само док се врати Кох (знате:онај старчић, штабни лекар), она ће моћи за две недеље устати из посгеље! Шта више, неких пет сати пре смрти напомињала је да кроз три недеље ваља посетити о имендану тетку, Лизину куму, на њезину импњу ... Вељчањинов на једаред устаде са столице, још непрестано држећи Лизину ручицу. Међу осталим учинило му се, да у зажареном погледу девојчице, устремљеном на оца, беше израз укоравања. — Да није болесна? — запита Вељчањинов некако чудновато, забринуто. — Чини ми се да није, али. .. ето доспели смо у таке прилике — започе Павле Павловић са неком тужном брижљивошћу — дете је чудновато и без тога, нервозно, после мајчине смрти беше болесна две недеље, нека истерика се наврзла. Опазили сте, ваљда, како је плакала, кад сте дошли — јеси ли чула, Лизо, јеси ли чула? — И то, за што је плакала? Само 3 1 то, што ја одем а њу оставим саму, па мисли, као да је више не волим онако, као што сам је волео, док је мамаша била жива — ето за што плаче. И таке фантазије да се врзу по глави њој, која је још дериште и која би требала само с

луткама да се игра. А овде нема с ким ни да се игра. — Па како то . .. зар сте вас двоје сами овде ? — Са свим смо сами; само што служавка дође један пут дневно, да послужи, што устреба. — А кад одете, онда њу саму оставите? — Па да како ? Кад сам синоћ отишао, ја сам је чак и забравио, ено тамо у ону собицу, због тога је и овај данашњи плач. А шта сам друго могао да радим, просудите сами: одмах трећи дан сишла се доле без мене, па је на дворишту један дечко ударио каменом по глави. Или се расплаче, па ти онда иде по кући и свакога пита, куда сам ја отишао. А то није лепо, господине мој. Додуше и ја сам красан; одем на један сат, а вратим се другога дана у зору, као што беше ноћас. Добро још, што јој је газдарица и без мене отворила, дозвала бравара да откључа браву — чисто ме срамота — у истину осећам и сам, да сам нитков. А све из суморности. Све из суморности, господине мој. .. — Татице! — ропко и узнемирено рече девојчица. — Ето је опет! Опет оно исто! Шта сам рекао мало час? — Не ћу, не ћу! — брзо упаде Лиза, склапајући пред њим руке. — То не може дуже^ тако остати код вас! нестрпљиво се умеша Вељчањинов, гласом власничким. —- Та ви сте.. . ви сте барем човек имућан ; па што онда овако — пре свега у овој кући и у овом нереду? — У овој кући ?• Па кроз недељу дана ћемо можда већ отићи, а и онако сам већ силан новац утукао, и ако нисам човек без имања ... — Ну, доста, доста! — прекиде га Вељчањинов, све нестрпљивији, као да му отворено хоћаше рећи: „пгга се млатиш ? знам у напред, шта ћеш рећи, а знам и са каквим нестрпљењем говориш!" — Чујте, ви мало час рекосте, да ћете остати овде још недељу дана, а можда и две, па за то имам нешто да вам предложим. Ја имам овде једну кућу, то Јест једну таку породицу, у којој се осећам, као у рођеној кући — ево већ двадесет година. То је породица Погорељцевих. Александар Павловић Погорељцев је тајни саветник; могао би чак и самом вама бити на руци у вашој ствари. Они су сада на свом летњиковцу. Имају врло богат свој летњиковац. Клавдија Петровна Погорељцева је мени као сестра, као мати. Имају осморо деце. Дајте ми Лизу, да је одмах одведем к њима ... сам ћу је одвести ради тога, да се не губи време. Нримиће је са ра-