Стражилово

173

заједно паигра кола, испјева и прогалами. И њима се даде што пити, ако је домаћин ишто имућнији. Љеки се увуку у кућу, умијешају међу сватове, те играју око ватре пјевајући свакојаке пјесмице. Навадпо загризају вукови прикладном пјесмом младенце, али се знаду све у шали наругати и домаћину, ако их ни чим не понуди.*) У овим »вуковима« буде

*) Јавор аа Год. 1881, стр. 1351 и 1352.

свакоЈаке шале и кикота, али се том приликом не меће у погибао ничије »благо«, као ни па прелу. Ево дакле потврде, да се уломци Рељковићева »Сатира« и данас казују у Лици као каква иародна нјесма, и да тамо још и сад има »шкула«, о којима је он мислио, да их »изван Славоније нигдје нико још видио није«. Мојо Медић

„К А Л А 8 И Ј Е"

У 4 броју „Стражилова" од ове године под горњим натписом разјашњава нам госп. Мојо Медић: шта су то калаџије или калајџије те нам још наводи о том мишљење г. протојереја Манојла Грбића, па онда Вуково као и госп. Игњата К. Сопрона. Поштовани господин Мојо Медић врло је добро рекао, да калајџије нису никакви рибари, као што је то наведено у „Карловачком Владичанству" на страни 134. књ. I. Да се калајџијама звали они трговци, који су ио селима робу носали, то је необорива истина, а да ли су калајџије постале од Грка и Цинцара, то ја не знам. Само знам, да у нас у Восни зову као што напоменух — калајџијама (а не калаџијама), оне сеоске трговце, који своју робу на коњма ношаху, па су за то добили били још и онај придјевак: „бисажари", а оне, који су без коња робу носили, зваху торбичарима а по некад и носалицама а никад калајџијама. Него калајџије у оном смислу, у којем је та ријеч споменута у „Карловачком Владичанству" — а то је управо и повода дало, да се пише о калајџијама — нијесу ни оне калајџије, што ,су робу носали у бисагама, ни они торбичари, што су робу носали на леђима, као ни они „КаЈа^пег", што су рибу хватали; јер оне калајџије што су робу носале у бисагама, па ни они торбичари што су робу носали на леђима, никада нијесу у друштву путовали, јер то ни њихову интересу није подносило. Па онда ове калајџије (бисажари) никад ни-

јесу ходали са фамилијом те робу продавали, иего свагда по један, и то сам самцит на коњу, на којем је и јахао и своје бисаге са робом носио. Него у Восни има друга врста калајџија, који и ходају у друштву свукуда и насељавају се свукуда. Такове калајџије јесу они мајсгори, што калајишу кућевно (од бакра) посуђе, као: котлове, тепсије, сахане (пладњове), таве и друго којешта. Ове калајџије ходају још и данас (а у првашња времена још више су ходали) јатомице, но цијелој Крајипи, а чешће пута до сад прелазили су и преко границе. Они ходају са фамилијама својијем, па настане ли се у којој вароши, онда мушки ходају по околним селима, а жене и дјеца остају и чекају док они обрше свој посао по околини. Такових калајџија има данас највише из Скопља, јер је тамо тај занат много распрострт. Може бити, да су те калајџије уза свој занат по некад и робу продавали, али је то била у њих само споредиа ствар. И у нас овђе у Вишћу има неколико фамилија, које су се из Скопља некада као калајџије настаниле, те сада се иеки занимају и трговином, а неки се још и сада баве калајисањем бакреног носуђа. Моје је скромно мишљење, да се такове калајџинске породице настаниле и у Карловац, па не имајући тамо за свој калајџински занат довољно посла, окренуше за трговином и другим занатима па се тамо и одомаћише. Поп Коста Ковачевић.

НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ (1-Гаставак)

III Егмонт, замишљен и заиочет у Немачкој, довршен је у Риму. Гете се тада беше упутио да се иреобрази, па ако му се преображај још не опажа у Егмонту, јасно се види у „ Ифи-

генији на Тавриди". Познато је збиља, да се Гете, како је био Шекспировац, згадио на черупаву уметност, па је гледао да се враги, или боље рећи да оде ка простоти у древних. Сећаћете се, с каквим се ентузијазмом одриче