Стражилово

174

свога завичаја и пева «класичну земљу« у римским елегијама. Али старе мане пасминске опет су зато остале у њему. а оне његове урођене каквоће ишчезле су, јер његово дело, поставши класично, престало је бити народно. У овом комаду не ћемо наћи ништа, нгго је често смешно али каткад дражесно у Егмонту и Гецу. Ту влада несносна ведрина; у место да се крећу као живи људи, лица се мичу са спорошћу кипова, па у нај јачим тренуцима прелазе из једне пластичне позе у другу споро као автомат, који није добро намазан. Гете је мислио, да ће тако нодражавати спокојство грчкога драмата ; он сиромах није схватио, да је спорост драматичкога развитка била ирописана атинским трагичарима потребом да нродуже утиске, како би их могли осегити безбројни слушаоци; он није схватио, да је сиокојство у њих само привидио и да снажан живот ври у њиховим нространим перијодима. Ако је од Грка уза.јмио без њевоље њихова потребна несавршенства, Гете није избегао жалосне кобности свога порекла. Кратак пример биће довољан. Пилад и Орест све су удесили да беже с Ифигенијом. Пилад дође да води младу свештеницу. Али ова оклева; не ће да вара цара Тоанта, који јој је био тако добар. Не треба да кажемо да је то оклевање измислио Гете. Ако свештеница не пристане да оде тајно, њему не остаје, него да јој брата убије. То јој Пилад и каже. „Пилад. Треба ли наговарања онде, где је избор забрањен? Има само један нут спаса за тебе, твога брата и вашега пријатеља; треба ли питати, хоћемо ли њиме иоћи?» «Ифигенија. 0! пусти ме да оклевам!» вели она. То је крик из срца ове мекушне јунакиње, и она оклева! . . . Како је го све истииито и човечанско, јел'те? Али критичари немачки вичу, како је ова двоумилица племенита. У овој прилици њихов Гете чини им се други Корнељ. Дакле да видимо, ко је тај 'Гоант, коме свештеница од силне искрености не сме да склони главу свога брата, или, како оиа сама вели, да «одбије оно, што се од мене иште с разлогом и збиљом, што би му сри,е моје морало одобрити као право.» Овај цар, чији крвави прохтеви Орестовој сестри чине се да су тако достојни и разложни,

има збиља рачуна и озбиљности. Али овај човек са тако величанственим спокојством, са тако узвишеном великодушношћу, уједаред се распомами и иште од Ифигеније, да наново приноси људе на жртву. За што ? За то што Ифигенија не ће да пође за њ. Мало час био је то савремен цар, пун величине и благости, уједаред је то варварска поглавица, којижедни да пролива крв. Па нека се не каже, да је Гете само репродуковао легенду. Ваљало је тако удесити, да се карактер његова, јунака не испрси. Узмите само, колико се бринуо Расин, кад је састављао свог Агамемиона. Цар царева мора да жртвује своју кћер; он умире од туге, што је даје убити, а сувише, тајна побуда, частољубље »голица му из срца горду сладост.« Тоанта напротив нико не присиљава. Истина он каже, да народ иште жргве; али само тиме, што Ифигенији нуди избор између брака и овог крвавог обичаја, доказује сам јасно, да тај разлог није озбиљан. У ствари се повинује само једној нобуди : жељи, да страх од крви баци Ифигенију у његова наручја. Код све нискости ове жеље Орестова сестра не ирестаје уважавати свога нокровитеља и дивити му се; пошто је оклевала да спасе свога брата, она са племенитошћу иде дотле, да га упропашћава; она призна цару све, а овај се срећом по други пут себе одриче и пушта странце да оду. Зар Ифигенија није овде рођени род Бракенбургу, несретном и задовољном Кларину љубавнику? Њена племенитост је племенитост људи собних, који чувства замишљају у место да их осећају, или као у војника, који одговарају захваљивањем на ударце сабљом нљоштимице. IV Од то доба узео је Гете тон понтифика, и није га више оставио. Највећа хладноћа пробија испод иајврелијих фраза. Његов пространи ум лебди над узбуђењима срца, као мирно небо на врх узбуркана мора, па не само да их пише с поља, што су чинили пеколико њих великих уметника, него још даје видети, да их с поља пише, а то квари сваку илузију. Његов главни роман, Вилхелм Мајстер, написан је тим сиокојним стилом; нико није могао озбиљно доказивати, да је то дело савремено. Нека дакле читалац не очекује, да га заводимо у овај лавиринт. Могао би се назвати храмом досаде, тако је диван у свечаној