Студент

ПРОЛЕЋЕ У ШПАНИЈИ

Још као дете волео сам да гледам увече осветљене прозоре. Лампа на округлом столу. Чинија за супу. Једно дете. Профил жене нагнуте над књигом. Све је то толико садржајно. Туђ живот изгледа тајанствен и привлачан. У Шпанији има данас много кућа које су приступачне радозналим погледима: куће рушевине. Степенице које не воде никуда; фантастични ормани који висе у ваздуху; шоља која је чудом остала читава у сред рушевина камења; зид и на њему риђа мрља и часовник који казује час смрти. Мадрид, Картагена, Албасета, Каен, Гвадалахара Андухар, Алкала, Позабланка... Свуда жене тумарају около. Неки пут претурају по развалинама, неки пут ћутке гледају неку фотељу или оквир каквог огледала. Бесумње, сећају се онога што је још доскора било живот. Као сваке године, нагло јужњачко пролеће прекрилило је Шпанију. Долине и брда су нежно зелена. Док прође неколико недеља сунце ће изгорети траву. Данас, на Сијери расте цвеће: жуто, љубичасто и бело. Булке покривају андалуска поља. Набујали и брбљиви планински поточићи немирно протичу. Поред једне батерије цвркућу безбрижне птичице: ово је кратко доба њихове љубави. Видео сам једно новорођенче; мајка га је зачела, носила и донела на свет у сред ломњаве борних кола и писке сирене. Безбрижно, радосно се бацакало ножицама. У овој земљи пуној сунца, много је младих девојака тамне коже и плавих очију, много поморанџа и мирисавог биља. На вечито плавом небу (излишно је питати какво ће данас бити време) бомбардери су се појавили. Међу маслинама се крију борна кола. Младићи, који су под прозорима своје драге шзали чежњиве „фламенко“ сада с,тоје иза митраљеза. Видео сам жене које ништа не говоре; нисам их питао зашто ћуте. У Каени, талијански су авиони убили и ранили 500 људи. За пет минута. Једном човеку нису дали да приђе развалинама где су лежали мртви његова жена и осморо деце; мрмљао је; „пустите ме, немам више никога “ У Мадриду виђао сам свако јутро рањенике, преносили су их у операциону салу. Један од њих рече болничарки: „Шта, зар ће да ми је отсеку...“ Оперисали су га под локалном анестезијом. Чуо је шкрипање и запитао: „Шта. зар пстина...?" Болничарка му журно одговара: „То је трамвај..." Он уздахну: „Чак су се и трамваји променили данас..." Видео сам како се извлаче из рушевина делови људских тела; пре једног сата деца су се играла на тргу. У Каени, једна мајка је нашла руку своје девојчпце. Избезу.мљена она је притискала уз тело и тражила главу. I Шта би се још могло рећи? Да се људи боје да преноће у граду и иду у поља до јутра! Да је човеку суђено да живи као животиња! Да су се у Картагенским пећинама осам жена породиле! Да се старци скла њају у каиале! Смрт коси земљом, Кад се над градом појаве авиони пси се крију под клупе. У околини Хараме. на оголелој земљи. жу- • то цвеће неће тако скоро иићи. Увече људи лутају по мраку. Писка сирена је неиздржљваЈ личи на људски глас. Жене 1

у дугим редовима стрпљиво чекају раздавање хлеба. Када су становници Малаге бежали из вароши авиони су крстарили небом. Једна жена је викала: „Где је моје дете?“ Дали су јој једно дете. Али то није било њено, она није имала дете: од страха је полудела. Дете се смешшГо. Нису могли да му пронађу мајку: била је мртва негде између рушевина. У овој'белој кући живи стара жена. Њен син је погинуо у

Позобланки. Неко је написао на зиду: „Боље је умрети стојећи, него живети на коленима“. То је постала крилатица која се не слаже са пеленама које висе са балкона и једиоставним болом старице. А то је ипак истина. Сећам се леша једног Талијана: плавичасти образи, усирена крв, млечна магла у очима. У његовој бележници, међу адресама јавних кућа и похвалама Дучеу, било је иаписано; „Рат је радостан“. Он је одрастао у једном свету где се част даје разбојништву, насиљу, рушењу. И, уображено, он се називао „вучићем римске вучице“. Он је дошао у Шпанију да тражи радост. Као курјак је обигравао туђу земљу, убијао и пљачкао. Лежи ту сада са прострељеном главом на зеленом тлу, Близу Гранаде пастир је силазио са планине. Ходао је три дана. У планини је чуо да се људи боре за Правду. Он је просто запитао са уплашеним изразом: „А сада, куда треба да идем... ?“ Видео сам у народној војсци старце, жене, Пуни осећања, страсти, немилости. Они су ћутали. И ћутећи су нишанили на непријатеља. У развалинама Позобланка пришао ми је један војник; „Ми смосеупознали у Братислави...“ рече ми. То је био један од херојаФлорисдорфа који јес оружјем у руци прешао чешку границу. Спасао је себи живот у Бечу. а сада ]е готов да се жртвује за срећу далеке Андалузмје. Андре Малро је постао авијатпчар; бомбардовао ]е аеродром Талавере. Лудвиг Рен ]е марширао на челу свога батаљона. У Лоидону сам упознао пмсиа Ралфа Фокса. Бмо ]е весео човек. У јелно.м малом бару грмчао мм је смешне прмче. Необмчно је волео живот. Зато ]е погмнуо у Шпанмји. Не знам зашто говори.м о пмсцмма. Могао сам

исто тако да говорим о инжињерима, копачима, музичарима. Сви су дошли овде да бране људско братство. Јуче су берлински радници певали у андалуским планинама: Нисмо изгубили домовину... Данас је она у шанчевима код Мадрида. Шпански пастири и виноградари нису разумевали речи, али су им очи блистале од јаког узбуђења. Тешко се дише ваздух битке;

то је редак ваздух. Нисам знао да има толико јунака на свету. Живели су поред мене, ишли на свој посао, смејали се у биоскопу, патили су од несрећне љубави. Данас корачају под митраљеском ватром, наваљују на борна кола и обливени крвљу дижу рањене другове. У шанцу један је војник правио заставу. Кроз неколико дана ће можда барјачић, везан за бајонет, полетети у сусрет победи. Тешка артиљерија ]е поздравила дан назначен у републиканском календару као празник рада. Док су у Пењароји и код Хуеске гииули људи за своје право рада. У Позабланки је постојала фабрика тканина; бомбе су уништиле таваницу, Машине су остале нетакнуте. После победе републиканаца радници су се вратили у опустели град. Нису се бојали фашистичких авијона. Заузели су понова своја места. Над њима је плаво небо, кроз рупе се виде рушевиие града. Не гледају ни звезде ни камење. Раде од јутра до мркле ноћи. Ткају ћебад за војнике. Сами су; око њих је фронт; у граду нема ни стана ни хране. Али они и даље раде. То је предстража рада у свету смрти. Никад нећу заборавити тог младог „контратенкисту". Пре рата радио је у једној гаражи у Мадриду. Частили су га; тек што је уништио три непријатељска тенка. Он рече смешећи се: „Кад будемо победили, вратићу се у гаражу да оправљам кола...“ Те речи садрже цео програм победе. „Рат је радостан" кажу фашисти. Наши људи пуни воље за животом, одговарају им: „Бомба за бомбу, тенк за тенк“. Алм мали механичар зна да је радост рад! Зато се мирно провлачи испод ватремитраљеза. Мајаковски је написао песму о руској зими 1919. Хладноћа,

беда, јунаштво открило је било људима топлоту „љубави пријатељства и породице“. Земљи, смрзнутој до дубоких слојева супротстављао је другу земљу где је ваздух пријатан и топао. Та се земља напушта без жаљења. У Шпанији је ваздух бескрајно пријатан. Али она сад познаје другачију хладноћу. Хладноћу рата, инвазије, глади, смрти. У ово топло пролеће она је смрзнута до дубина. Човек не налази места њеном тлу. Он се склања, пузи по јазбинама да спасе делић живота. Овде опет видимо да је то топлота љубави, пријатељства. Топлота која сједињује у последњем загрљају, сељака из Естрамадуре

и оксфордског студента. У овом свету смрти видимо треперења живота, радосног и потпуног.

Иља Еренбург

Вести из Шпаније Смрт двојице вођа Шпанске омладине Ап*ото Мипох, један од вођа шпанских студената и омладинског фронта, и Тп!оп Медгапо, секретар Уједињене Шпанске социјалистичке омладине, нису више међу живима. Ова два омладинска првака, који су читав свој кратки, али радом и борбом испуњени живот, посветили ствари свог народа и стварању гвозденог јединства своје омладине у борби против фашизма, пали су. Муњоз је погинуо нафронту пред Мадридом, на челу свог омлад. батаљона. Медрана јеубила непријатељска граната у Билбау. Њихова имена остају путокази омладини у њеној борби за бољи живот: заједно са Лином Оденом и толиким ћругим младим херојима, они су живи примери виталне снаге и борбеног пожртвовања младих. Курсеви за полагање дипломских испита За креме целог фебруара месеца, Мииистарстро просиете у Еалепци одригапало је курсеве за ђаке који су требали да положе још спега неколико испита па да дипломирају, Најбољи професори медецине, природних паука, фармације, права а књижевности држали су кратке пеи наестодневие курсеве. Слушаоци тбили ђаци који су данас, авијатисури, болпичари, офипири,телиимари... Они су за време од тих пстиаест дана напуштали своје положаје на фронту или у позадини да би се поново вратпли после положених испита још спремнији за борбу са пападачем. Ратни медицински курсеви Но наређен.у министарства које јс издато 10 фебруара, објављено је да сс од 15 марта одржавати курсеии од два и по месеца за студенте медеципе који испуњапају извссие услове. Предаваће се предмети који су од непосредне вредности за ратиу медсцину као што су хируршка патологија, хигијена, офталмологија, оторииоларипгологија и дерматологија. Опи који буду спремпи добиће приврсмеку диплому, која ће пажити само до к[)аја рата- радиће се по упутствима војие сапитетске службе. Кад се попрати иормалио стаи.е мораће се полагати допуиски испити. ИНТЕРЕС ЗА ШПАНИЈУ Немачки министар просвете Руст издао је наредбу, да се на свима немачким унивезитетима почне са енергичним учењем шпањолског и португалског језиика као и повесш и цивилизације шпгњолске, португалске и хиспано-америчке.

Наше писмо

Посвећено Велимиру Влаховићу, студ. технике Ти лежиш у болници, у далекој, братској земљи, под топлим небом Медитерана. Около тебе прољеће је процвјетало крвљу, изнад тебе небо се наоружало громовима, у теби се младост насмијала руменом зором. Лежиш на кревету који мирише јодом и крвљу, над тобом се вије бијело платно Црвеног крста. Хтио би да устанеш, али гле: тамо гдје се рјешава наша судбина, у Студентском насељу, на крају градз, ногу ти је сднијела граната! Читали смо твоје топло, другарско писмо, у коме жалиш за друзовима ш.зо су пали. Читали смо га неколико пута и ми смо, и ми смо их другарски оплакали. Ти лежиш у болници, у далекој, братској земљи, и мислиш на узоране њиве у твом селу, које се јутром диме, као широка плава језера; мислиш на нас који смо остали овдје, на нас који смо с тобом, јер твоја изгубљена нога под бедемима нашего града отсјечени је комад нашег меса, комад срца!

С. ДРАГОЈЕВИћ

Број 5

„С Т У Д Е Н Т“

Страна 7