Студент

Студенткиње данас

Пре рата код нас се ретко видела по која студенткиња на Универзитету на неким факултетима није их опште било и тек после рата појављују се жене у већем броју, тако да данас има на нашем Универзитету преко 1000 студенткиња, а заступљене су на свим факултетима. У културнијим земљама жене су почеле да улазе у производњу и да студирају много раније, због ранијег и бржег развоја индустрије. Код нас, са јачим развојем индустрије после рата, услед недостатка радне снаге, женама се отварају фабрике, улазе у производњу и без И нехотице прелази се преко средњевековних предрасуда о жениној инфериорности, о њеној неспособности и временом жене се појављују на свим пољима друштвеног живота. Не само то. Пред мрачним перспективама она престаје да буде биће кога се не тичу друштвени дога!)аји, већ постаје самосталнија, постаје чак и доста јак утицајни фактор у погледу друштвених догађаја. Јачи развитак науке после рата дао је нашим женама већег потстрека да се интелектуално развију. Школе и универзитети пуне се женама жељних знања. На Универзитет су раније долазиле већином девојке из добро ситуираних породица, којима је материјална егзистенција и очекивање обезбеђења будућности од школовања, било питање од најмањег значаја. Већином се уопште није постављало. Данас, међутим, време ]е у многоме изменило ствари. На Универзитет долазе све више девојке из средњих и сиромашних друштвсних слојева, девојке са села (јер средња школа не даје више гаранцију обезбеђења будућности), које у свом школовању поред чисто етичког момента гледају и могућност осигурања своје будућности. Према томе сасвим је природно да се и живот студенткиња за време студија врло много изменило. Док гу раније, девојке студирале не бринући се за хлеб, студије већине данашњих студенткиња нису нимало весели период у њиховом животу. Раније запостављен економски проблем, данас је постао горући. Данас и оне, као и њихови другови, поред студија дају кондиције, раде по канцеларијама, послужују на славама, раде и физичке послове који немају всзе са студијама. Јер треба платити таксу, школарину, вежбе, књиге, а треба и живети. Све је то тешко. Међутим и поред тог тешког економског стања које већини доноси сталну борбу за хлеб, не би се смело рећи да ми студеиткиње у погледу својих студија и опште-културног ниво стојимо иза својих другова. Напротив! Никада код нас није било веће тежње да продубимо своје студије, да постанемо добри професори, лекари, инжињери итд. Са великом љубављу, пожртвовањем и способношћу радимо ми на својим студијама и у томе не заостајемо квалитативно од својих другова. Ми хоћемо да подигнемо на потребу висину наш културни ниво, јер то захтевају и прилике данашњице. Схватајући потпуно реално и озбиљно положај студенткиња као дела студентства уопште, ми знамо и наше задатке и потребе. У општем студентском покрету ми учествујемо са истим еланом као и наши другови. Нема на нашем Универзитету ниједног стручног, економског ни културног удружења у коме студенткиње не раде с вољом. У последње време студенткиње

су на челу неких удружења, а са говорница чују се и њихови гласови. Морамо истаћи рад Удружења студенткиња, које одржава под врло тешким околностима (велики дуг) свој дом, који је омогућио јевтинији живот у Београду већини сиромашних студенткиња. Удружење ради, на међусобном зближавању студенткиња, на подизању њиховог културног нивоа, на помагању оболелих и сиромашних студенткиња. Међутим, иако смо се својим радом донекле интелектуално афирмирале, тако да нема ниједног студента коме би пало на памет да нас и интелектуално потцењује само због разлике пола, морамо, нажалост, рећи да међу нама има известан број студенткиња које се, бар данас, не осећају интелектуалкама у ширем смислу те речи, које се не интересују чак ни оним питањима која их као жене данас директно погађају. Можда ће оне осетити потребу тога тек сутра када их погоди незапосленост или половина плате. Али и поред наше осведочене једнаке савесности и способности у студијама, специјалан положај нас студенткиња у положају целокупне интелектуалне омладине, доноси нам сталан страх да ће та цела борба, бити на крају, за нас специјално, узалудна. Јер, ма да су жене своје право на рад и признање да су са мушкарцима једнакоправни и једнакоспособни претставници људског рода, добиле историјском нужношћу и развитком науке, жена данас, поготово студенткиња, због средњевековног морала по коме је она слабији пол, чиме се мотивише наопаки покушај решавања кризе, има на сваком кораку велике сметње. Проблем незапослености погађа нас много више него наше другове, јер ма да се и они тешко упосљавају, ми долазимо тек после њих. Полазећи од претпоставке да на свету има лревише интелектуалаца (код нас цела земља вапије за добрим интелектуалцима) многи мисле да за решење светске привредне кризе постоји једини радикалан лек избацивање жене из службе. То се покушало покрити разним теоријама које покушавају да жену деградирају испод степена на ком је била у средњем веку, да јој наметну улогу стрпљивог и послушног роба и машине за рађање деце а које долазе до нарочитог изражаја у земљама отворене фашистичке диктатуре. О њиховом ставу према женама најбоље говоре речи једног национал-социјалистичког вође: ~Што се тиче васпитања жена треба принципијелно нагласити физичко васпитање, и најзад развитак карактера. На последњем месту је интелигенција." (Хитлер „Моја борба“). Због тога у Немачкој број студенткиња стално и брзо опада, женама нема места у служби итд. Неко је рекао да је положај жена једно од најсигурнијих мерила за ниво интелигенције једне земље. Немачка нам у том погледу пружа најочигледнији пример. Ми овде, нећемо судбину немачких студенткиња и жена, али нас на сваком кораку чекају сваким даном све сличније препреке и ограничења. Потребе за добрим интелектуалцима код нас су све веће. Перспективе су међутим све мрачније. Свршене агрономке тешко добијају службу на терену. Ако уопште добију запослење раде оно што нису желеле, за што се нису спремале канцеларијски посао> иако су се у појединим

земљама агрономке показале као врло добрп стручњаци па тереиу. Слпчпо стојп п са осталим струкама. У случају да добпјемо запослење, опет нас чекају нове ствари. Ако се уда.мо добијамо пола плате. Хипотекарне банке не примају више женско особље. Не примају се више поштанскотелеграфске чиновнице. Појављују се неоправдани а.мандмани о учитељицама. То су специјално наши проблеми о којима мора.мо повести рачуна, ако не данас а оно сутра, кад их осетимо па својим леђима. Али све то не може да пам сломи уверење да немају права опи који нам дају само дужности, а г.е и одговарајућа права, нити ће нас то обесхрабрити, Не. То ће нам дати у толико више воље да радимо, у толико више свести да треба озбиљно да порадимо на отклањању онога што ће нас сутра срести а што и данас већ осећамо. Ми хоћемо рад, јер смо свесне и доказале смо да смо за то способне. Јасно нам је и то да сам друштвени развој иде на руку нашој еманципацији. То нам даје много више потстрека да се изградимо у самосталног човека, да можемо створити тип жене која одговара данашњем добу тип нове жене.

ПАСТОР ЖЕЗЕКЕЛ у Београду [Наставак са 3 стране) стављена су три велика пројекта. 1. Национални плебисцити. Они се састоје у сабирању милиона потписа у корист мира, под формом која одговара условима у појединим земљама. Енлатантан успех »плебисцита за мир« који је у Енглеској окупио 11,559.165 гласова за колективиу безбедност, непобитан је доказ за потребу овог плебисцита. 2. Фонд Мира. Овај подухват дозвољава да дођемо у додир са широким народним масама и да их заинтересујемо за проблем мира. Констатовано је да су милиони људи спремни да путем улога једне мале суме допринесу одбрани мира; ради се само о систему на који да се окупе ти улози, на један начин методичан и економичан. Питање је срећом решено у више земаља, међу које спадају и Енглеска и Швајцарска. 3. Павиљон Мира. На тргу Трокадеро, на улазу Интернационалне изложбе у Паризу, Светски сабор за Мир подигао је Павиљон Мира. Тај павиљон садржи три најглавнија дела: 1. Страхоте рата; 2. Напори човечанства да сачува Мир; 3. Дело Друштва народа. Још при уласку посетиоци ће имати јасан поглед на борбу коју воде снаге рата са снагама мира, и то ће им омогућити да допринесу свој удео у овом двобоју. Поред снага рата биће изложен рад снага мира: религије, науке п уметности, литературе, раднпчких и сељачких понрета, омладине. Употребиће се најмодернији начпни да бп се жнво утицало на дух посетплаца. 4, Национални конгреси. Светски сабор за Мир је одустао од намере да сазива нови интернационални конгрес за 1937 год. Напротив он се активно брине за организонање националнпх конгреса. Већ је 12 таквпх конгреса одржапо. Одржаће се такође неколико регионалних конгреса. Шта ће значити Париска излооlсба за окупљање снага мира? Интернационална пзложба у Паризу пзгледа Светском сабору за Мир као нека врста конкретнзације његовог учења. Он у њој видп један »сабор за Мпр«. 52 нације, које на н>ој узпмају учешћа, заборављају питања које их могу граничити, да би снонцентрисале своје напоре у једној огромној пацифистичној манифестацпји. Изложба је за Светски сабор за Мир симбол човечанства, у коме ће једина борба бити борба за добро и бољи живот свих људи.

Последње писмо Асена Златарова Омладини

Био сам пеома заузет у свом ишвоту, те ми није остало времена да се позаиаеим својим интересима, својим :иравл,ем, својим личним стварнма. II зато, напаст ме ударила, нао војнина на стражи: последље предаваље, ноје сам држао студен тима, 10 сумпору и стехиометричним занонима) држао сам уз нрајљу изнемог.тост и оол. Онп су једва ири-

метили ово, и отпратили су м« са пљескањем. Стварно имао сам једно предосећање да ме вреба зло, али доспео сам само дотле; лекарски савет сам

потражао касно, тада кад сам се скљокао и чак мој ралии каоииет иа Уииверситоту нисам могао да видим још јеДИОМ. Хтео бих у последњем преданању студентнма, да им кажем неколико иростих, али иажиих ствари: да их пмају као упуство и као спомен од мене. Хтео сам да пм улијем у свест, да требају као омладинци да гаје три доброчинстпа: љубав према раду, љубав према истиии, љубав према народу. Да воле Бугарску, да је поле чисто и предано и иикад од те љубави да ие прапе каријеру: срамна ствар је професиоиалпи патрпотизам: зар да сс злоупотребљава једпо природно и благородно чувство, које сваки човек треба да има? Хтео бих тој омладини да кажем да цени бугарски говор: какво богаство, какво чудо, каква сила је ои! Пека раде да код нас буде ппше просвете, више пдејне, политичке, привредне слободе. Да се не боје што ће имати непријатности од ограничених, духовно слабпх, страних позивима живота: идеал увек побеђује кад достигпе до смисла, висине и човечности. И друте ствари хтео бих да кажем тим омладинцима, за које сам дао половину свог најраднијег живота, али пропустих минут. Сада је касно. Једна ноћ пре операцнје.

Наше везе са студентима у иностранству

Августа месеца о. г. одржаће се у Паризу, у оквиру Међународне изложбе, у низу других омладинских и студентских манифестација, и Међународна конференција Светске студентске заједнице за Мир, Слободу и Културу. На овој конференцији биће заступане најважније студентске организације из целога света, и већ сада је осигурано учешће Америчких, Мексичких, Аргентинских, Кинеских студената, као и студентских претставника из свих Европских земаља. И стручна студентска удружења нашега университета добила су позив за учествовање на овој конференцији и већ одредила један број својих делегата. Тако ће поново, на овој конференцији, као и на другим сличним манифестацијама чија ће позорница овога лета бити Париз, наш студентски покрет, преко својих претставника, доћи у додир са нашим колегама из целога света, обновити и даље учврстити оне међународне везе које смо већ до сада успели да створимо. У томе погледу остаје нашим претставницима да заиста много учине: јер, наш контакт са студентима из других земаља тек је успостављен, тек је почео да доноси своје прве плодове. Фебруара 1936, када је један делегат Акционог одбора отпшао на Међународну омладинску кон ференцију у Брисел, по први пута смо ми, Студенти Београдског университета били пуноправно претстављени на таквом једном скупу. Тада смо и остварили додир са многим студентским организацијама, а у првоме реду са Светском заједницом студената за Мир, Слободу и Културу, чије је седиште у Паризу. Остајући са овом организацијом стално у најживљој сарадњи, ми смо се, у лето 1936 појавили и на заседању њеног Међународног бироа. Тада је претставник Акционог одбора, у знак пажње и љубави студената из других земаља према нашем покрету, био изабран за претседника овог састанка. Даље, на годишњем конгресу Међународне универзитетске феде-

рације за Друштво народа, крајем августа 1936, као и на великом Светском Омладинском Конгресу, од 31 авг. 6 септембра исте године у Женеви, ми се поново појављујемо, и, овога пута, већ међу првим делегацијама. На Женевском конгресу наши делегати заузимају угледна места у часништву конгреса, и у самим дискусијама; овај њихов утицај наставља се доцније у Сталном међународном Савету покрета. За непуну годину дана ми смо на тај начин успели да ликвидирамо своју изолованост, да ликвидирамо незнање и предрасуде које су о нама још могле постојати, и да, у међународном омладинском и студентском покрету почнемо заузимати оно место које нама и нашој земљи припада. Сада међутим, пред манифестацијама које ће се летос одржавати у Паризу, ми улазимо у једну нову етапу оваквог нашег рада. Како на мировним састанцима, тако и на студентским, и на општим омладинским манифестацијама, ми морамо летос бити добро претстављени, да бисмо наш рад могли што боље обавити. Дужност наших делегата ће бити да, износећи рад, резултате и искуства нас, овде, остваре још тешње и боље везе са нашим друговима и студентским организацијама из читавога света. Њихова ће дужност бити и та да нама овде, при повратку, донесу што више знања и искуства, како бисмо у новој години рада на университету могли поновно крочити напред. И, напокон, оно што је можда најважније: њихова ће дужност бити да допринесу све оно што ми можемо допринети у борби за решење оних проблема и питања која су свим студентима заједничка, оних проблема и питања I која се могу успешно решавати са м о координираном акцијом свих студената, свих омладинаца, у међународним размерама. Ту су питања рата или мира, борбе за бољу и ведрију будућност, која су животна питања свих омладинаца.

Страна 8

„С т У Д Е Н Т“

Број 5