Студент

НАША ПРИЧА ПРОДАНА КРВ

(Ова прича награђена је на конкурсу ~Студента“)

Управо сам престао да учим образац за израчунавање једнаџбе правца у равнини Лобачевског, кад је у моју собицу на мансарди ушао Мића, болничар у Општем хируршком одељењу. Знао сам одмах шта то значи, Осетио сам навалу крви у главу. Трансфузија... Осам стотина динара... Плаћена кирија и храна за два месеца... Два дана у болници... Седамнаест рана на рукама... Сад је на реду вена на десној руци, нешто испред лакта, коју сам пронашао пренеколикодана. Већ сам видео на том месту нову рану и ожиљак. Васерман пре пет дана и ствар у реду. Пођимо, рекао сам Мићи, остављајући све како је било. Газдарице, вратићу се кроз два дана, оставите све како јесте, довиђења. Путем, Мића ми је причао: Хитна трансфузија, један богати младић има стално крволиптење из носа, лекари не могу никако да зауставе. Аутомобилска несрећа због брзе вожње. СедамнаестаЈУ мислима ми је прошло свих шеснаест. Бледи, жути, мршави, са стакластим очима и испалим јабучицама. Њихови рођаци који дрхте за болесников живот, а погађају се за пола литре драгоцене крви. Чекаоница амбуланте. Болесници који чекају на пријаву. Задах јодоформа. Лекари, другови студенти медицине, часне сестре са огромним белим повезачама, свуда бели мантили. Затим бочице са лековима, ормани са инструментима, аутоклави који се вечито пуше. Болесници са завојима у плаво-белом доњем рубљу, Све ми је ово пролазило муњевитом брзином кроз главу... Лифт други спрат, погађање са рођацима болесника, пресвлачење у чисто рубље. Бријање длака на рукама, операциона сала, операциони сто, лов на згодну вену, мазање руке јодом... Болна локална инјекција... 25 минути мирног лежања, уз дозивање сестара ради додавања хируршких инструмената... слабост у ногама... зујање у глави... умор и сан. Толико пута доживљена, до досаде позната ствар. Ипак овога пута није било као увек, било је мало друкчије. Одмах чим сам ступио у амбуланту за мање хируршке интервенције, дочекали су ме рођаци и сам шеф клинике, са радозналошћу гледали су у мене... Одувек је био чудан израз у очима рођака, али овога пута као да сам им у очима прочитао неку мешавину између радозналости и чуђења, да има и таквих људи који продају и своју крв. Сигурно су то много идеалније замишљали, можда су то и у романима прочитали: један непознати човек даје из човекољубља своју крв једном тешком болеснику. Они постају нераздвојна браћа јер им је крв измешана. Доцније, по оздрављењу, болесник спасава живот своме спасиоцу, и тиме враћа свој дуг. Ја са мојим новим зимским капутом и белим оковратником, развијеним раменима и образима руменим од спољне хладноће, нисам им могао дати утисак који би их разуверио. Све им се чинило да ја то радим из спорта, или можда зато што имам сувише крви. Шеф клинике: „Кад сте узели задњи пут Васерман?" Пре пет дана, ево уверења. Колико пута сте већ давали крв?

Шеснаест пута. Када задњи пут? Пре месец дана. Колико тражите за пола литре? Па, Ви знате, господиие шефе> да сам увек добијао осам сто динара. Тада ми је шеф клинике рекао да је то већ седамнаести пут, да има много других који ће дати јефтиније, а чије вене нису тако измрцварене као моје... „Доста би Вам било и седам сто динара". Можда бих и пристао, да се није умешао један добро угојени и обучени господин, сигурно отац болесника, бојећи се да не буде прекасно док би други давалац крви дошао. Из пуног новчаника извадио је хиљаду динара... „Ово за Вас“... рекао је великодушно, пружајући ми хиљаду динара уз своју посетницу и адресу, а лице му се блажено смешило... Остало је било уобичајено. Болесник је био младић интелигентних црта, глава му је била повезана, очи полуотворене, лице мртвачки бледо, са црно плавим колутовима око очију. Он ме заправо није ни мало интересовао, сви су они били исти. Ја не верујем да је он способан и да мисли, можда и не зна шта се са њим ради, или ако и зна онда само као кроз сан. А зар се са мном не дешава исто? Ах, сан после свега овога тако је сладак..! Колико пута сам покушавао да мислим док сам лежао на операционом столу на проблеме који су ме интересовали. Мисли су ми летеле тако брзо са предмета на предмет, са једног дела мог живота на други, да их у њиховом брзом лету нисам могао пратити. Чим бих затворио очи, видио бих колутове који су постајали све већи и већи, час тамнији, час светлији, слични колутовима који настају кад се баци камен у воду. Овога пута није било тако. Примариус је стално викао час на сестре час на болничара. У сали је велика врућина. На челу ми висе велике капље зноја које је болничар морао стално да брише. Тада је почео и на мене да виче, час да подигнем руку, час да се приближим, Већ ми је глава и скоро пола тела висила у ваздуху... И тада је почело изнова. Вена коју су испрепарирали није била довољног калибра, да би се у њу могла увући канила од апарата, за трансфузију крви. Окрените сто! Лева рука. Нова инјекција. Иста процедура... Грашке зноја које бивају све веће сијају се на светлости... Безизразно лице сестре која додаје инструменте... Свуд около је бело, мирис етра омамљује. Зујање... Жуто лице болесника... Зујање и белина... Хтео сам се сконцентрисати, хтео сам да на нешто мислим, ма на шта само не на стварност... Како је само гласила једнаџба Дедекондовог пресека? Интеграли, синуси, слова, детерминанте, редови, границе... ♦ ♦ ♦ Пробудио сам се у кревету. Лак, чио, осећао сам да је у мени нов живот. Напољу је дан. Ситне пахуљице снега полако се спуштају... Нећу да мислим на оно што је прошло. Два месеца безбрижног живота... А онда? Поново... Али докле??! Иван Холо

Омогућимо омладини да се бави спортом

Спорт као друштвени феномен постаје нз лана у дан све важнп ји фактор на којн се много рачуна. Па ипак спортданас служи само једном малом делу омладине ни пет од сто код нас, према званичним статистикама тако ла о какво.м масовном телесном одгоју не може бити ни говора. Међутим то не смета, да се често повика да је данашња омладина заражена спортом, да је раскинула са традицијама, да бежи од школе и породице, да не воли књигу и науку, једном речју да због спорта срља у пропаст. Ми на ове повике нећемо одговорити јер су они несвесни а често и тенденциозни, већ ћемо само узвикнути овим непријатељима омладине да мало боље погледају званичне статистике о бављењу омладине спортом, па ће тек онда увидети апсурдност и неоправданост својих напада. Дакле, као што нам каже статистика ни пет од сто наше омладине није приступило спорту, ни пет од сто омладине није задовољило своје пуно нриродно право, право да буде млад. Само један мали део, махом имућнијих, сме себи да дозволи и тај луксуз да своје слободно време троши по спортским игралиштима и теренима. Па и тај мали део који се бави спортом, не бави се правим спортом, јер организације у које је учлањен не пружају му за то потребне могућности. Једино у случају ако се деси да је омладинац спортиста изразит таленат, од кога се једног дана може исковати каква спортска звезда. једино у том случају може се имати права удобност за телесну културу и физичку изградњу. Али обраћање пажње на ове таленте. још увек не значи обраћање пажње на спорт уопште. Истина је, да се данас у целоме свету подижу спортска игралишта, институти за телесну културу и троше огромие суме на спортско образовање омладине. Међутим, ми се не смемо тиме заваравати. Спорт је ипак још у повоју, незрео и неразвијен, и он ће такав све дотле докле год не постане добро свих младих, док не буде практикован од најширих народних слојева. И баш зато, нас овог момента интересује највише: зашто

спорт служи само некима а не свима, зашто је он приступачан само јелно.м делу омлалине, углавном градске. а не свој омладини, кад она на њега има пуно право као што има и право на живот? Одговорити на ово питање није ни мало тешко, јер ми сви знамо да нема младог човека који не би нристунно спорту, чистом ваздуху, изградњи своје телесне конструкцнје и често поправци свога здравља! Дакле данашњег

омладинца не спречава приступање спорту немање воље за јачање свога тела, већ га само и једино може спречити његов економски положај. Сдруге стране надлежни не посвећују у довољној мери и онако како би то и колико требало, пажње и добре воље: омладини се забрањује слободно опредељивање у избору спортских грана, разним прописима и расписима. Ово се односи нарочито на средњошколце. Забранити дечацима да се баве спортом у толико више је несхватљиво, што се данас у целоме свету обраћа велика пажња на њихов телесни одгој, што се

дапас сваколневно пншу чланци по новинама н нздају књиге о благотворном утицају спорта на здравл.е. Поред свнх ових горе наведених н других тешкоћа на које омладина наилази и које ометају њен спортски одгој, постоје н данас могућности да кроз заједничке напоре. заједнич ком во.ђом створи себи могућности и услове да ужива све олагодети младости! Треоа напоменути да се код нас (на Уннверзитету) врло мало пажње оораћало сиорту. То је у осталом сасви.м ириродно. Студенство је и.мало да се бори са многн.м други.м тешкоћа.ма, да их савлада. да створи боље

услове живота студентству, да им олакша студије итд. Међутим, ми смо данас тај период прерасли и можемо (и морамо) да мислимо и на то да студентској омладини (и не само њој) створимо изборимо право на одмор, на забаву, на спорт. Почетак нове школске године донеће свакако у том смислу извесне резултате. Постоје објективне могућности за то. На Универзитету постоје извесна спортска удружења која би требала да се активизирају и да стварно послуже својој намени да буду средишта спортског живота на Универзитету. ®

Са општог етудентског излета на Авалу

Заједничке приредбе омладинских организација у корист поплављених

Студентска удружења Београдског универзитета, радничке културне и омладинске групе: „А-брашевић", „Јединство“, „Слога“, Скаутски стег „Стари Бор“, Омладинска секција Женског покрета, Спортски клубови Радничке спортске заједнице, дамска секција Југославије итд.. припремили су заједнички, један низ приредаба у корист пострадалих од поплава. Прва од ових приредаба требало је да буде Омладикско културио вече, које се требало одр-

жати 26 јуна. Уводну реч, као објашњење овој социјалнокорисној и хуманој акцији читаве омладине, за помоћ народу из кога је никла, требао је дати Драгомир Ђурић. До овог вечера, нажалост, из разлога који су изван моћи прирећивача, није дошло. На игралишту „Јединства" 28 јуна одржана је друга од предвиђених приредаба: Омладински спортски дан. На њему су узеле учешћа хазена екипе Југославије и Брђанина, и футбалски

тимови радничких клубова и студената. Пред близу 700 гледалапа иако је био радни дан —, и то све омладинаца, хазена Југославије победила је Брђанина са 9 : 6, После овога, комбиновани тим радничких клубова одиграо је са студентском репрезентацијом једну доста лепу и живу утакмицу са резултатом 3:3. Ова прва приредба овакве врсте, и поред многих недостатака, показала је велике могућности за оживљавање правилног спортског живота међу омладином, за оживљавање њеног заједничког културног живота, и њено зближење. Број 5

„С Т У Д Е Н Т“

Страна 9