Студент

Ко упропашћује студентску имовину - Исправка г. Јаношевића Исправка г. Јаношевића

П. Т. У редништву листа »СТУДЕНТ* Београд У Вашем листу од 15. о. м. изашао је одговор г. Богдана МнлнћаГалета, студента шумарства ка Ваш чланак објављен у 6. броју Вашег листа од 27. септембра о. г. под насловом »Ко упропашћује студентску имовину?« у ком сте између осталог нзнели, да је г. Богдан МилићГале задржао за себе кирије за месец јуни и јули о. г. за мензу Југосл. студент. удружења у нзносу Од дин. 5.600. и изгубио се из Београда. » Како г. Богдан Милић Гале у ов.ом свом одговору тврди, да је овај износ, који је примио 31. јула о. г. на благајни Универзитета (а који сам требао ја да наплатим у име закуподавца), предао неком мом поlмоћнику »Грбићу« и ако ово иије тачно, па сасвим неверно описује и догађаје око наплате ове! кирије, то Вас молим, да у интересу истине и без обзира на Закон о штампи, изволите у ндућем броју Вашег листа објавити следећу моју исправку; Категорички тврдим: 1) Да нисам рекао 31 јула о. г. на Универзитету г. Богдану Милићу, студенту шумарства, да ћу послати шог помоћника, да наплати кирију за мензу »Југосл. студентског удружења«. 2) Да висам послао тог дана ки овог помоћника Грубића, ни неког другог свог помоћника на Универштет ради наплате киркје. 3) Да г. Богдан Милић није предао ни тог дана ни неког другог дана кирију за месеце? јуни и јули за мензу Југосл. студент. удружења иом помоћнику Грубићу, а да помоћника са именом »Грбић« и немам. 4) Да сам само једанпут и то пре 31, јула, око средине јула, послаз свог помоћника »Грубића« са признаницама са г. Милићем на Универзитет да покуша да наплати кирију, али је дошао само до капије Универзитета, па се одмах вратио заједво са г. Милићем у радњу, јер је г. Милић сазнао од послужитеља пред капијом да благајник није на Универзитету. Том приликом чуо је г. Милић када сам псзвао овог свог помоћника са речима: »Грубићу, пођи са овим господ*нсм до Универзитета ...« 5) Да је Милош Грубић већ 10 година запослен у нашој трговини, да је за све време био апсолутно поштен, да спада у ред наших највернијих и најповсрљивијих помоћника, коме смо поверавали и велике суме, те искључујем потпуно могућност да је примио од г. Милића суму од дин. 5.600 а да је мени није ггредао. 6) Да није тачнб да ме је г. Милић 31. јула у 11 сати позвао телефоном да дођем на Унивфзитет, да наплатим кирију, већ је тачно, да је још 29. јула, у четвртак требало да наплатим кирију на основу обећања секретара г. Дабића и једног чиновника Универзитета, који >е замењнвао отсутног благајника (а ва основу признаница, ко»је сам већ раније уналред предао секретару г. Дабићу, на његово тражење), али ми јс истог дана (четвртак 29. јула) када сам дошао у радњу рекла благајница, да је у мом отсуству телефонирао студе*нт г. Милић да не одлаз(им узалуд на Универзитет, јер је он већ бно на УнНверзитету, па му је речено да се благајник још није аратио, а кирија неможе да буде исплаћена док се не вооти благајник. Саопштено ми је још, да је г. Милић рекао да ће доћи по мене, да одемо заједно на УниверзитФ у петак или суботу, чим се благајник врати. Због тога нисам отишао у четвртак (29. јула) на Универзитет,

већ сам чекао на долазак г. Милића, а када он ни у суботу до 12 ч. у подне није дошао, огишао сам сЗм (а не по тел!ефонском позиву г. Милића!) на Универзитет. У благајни Универзктета речено ми је да је благајник у Минист. финансија. Излазећи из благајне сретнем у углу ходника г. Милића који је очигледно био непријатно изненађен, скоро збуњен, због овог случајног састанка толико, да ми (Је није ни јавио. Неразумљиво ми је било његово чудно држање. Ословим га и запитам што није дошао по ие'не, како је телефоном обећао. »Па благајник није овде, да је овде, ја бих већ био дошао по Вас«. Чувши овај рааговор, рече јвдан послужитељ, ла се благајник баш оног тренутка вратик>, али је доле код аутомобила, са којим пренео паре из Мин. финансија за исплату принадлежности професора и чиновника. Но г. Милић уверавао ме је и надаље, да се благајник још иије вратио. Када је исти послужЈИтељ додао, да не би могли послужитбљи да носе паре горе да није благајник код аутомобила пођем са г. Милићем да видим, да ли је благајник пред Универзнтетом. Али када смо дошли до степеништа, рече М)И г. Милић: »Не трудите се Ви, идем сЗм да видим, па ћу се одмах вратити, да Вам јавим«. Послушао сам га и остао у ходнику Универзитета на спрату, чекајући га да се арати, али се г. Милић није више вратио, па ни после 10—15 минута, када су све? паре пренесене у благајну и када се и сам благајник, вратио у благајиу. Знајући да не могу сам да наплатим кирију без пуномоћника Југосл. студент. удружења, (јер ми је секретар г. Дабмћ, када сам му, по његовом тражењу, предго унапред призцанице за кнрију, на моје питање, да ли могу сЗм да дођем да наплатим кирију, одговорио, да треба да дођем са г. Милићем, јер ја примам паре на благајни, а пуномоћник Југосл. студ. удружења моје признаницеО, скшао сам у приземље Универзитета и пред Универзитет, да тражим г. Милића, али нигде нисам могао да га пронађем и ако сам се раснитивао и код лослужитеља, где је. Хтео сам после тога сам да уђем у благајну, али ми рече послужитеЉ пред благај<ом, да сада броје паре, примљене из Минист. финансија, већ да дођем после подне. Дошао сам поново у 5 ч. по(Подне, али ми рече послужитељ, да је благајник много заузет са исплатом плата, те не може да исплаћује приватна потраживања, већ да дођем у понедељак. Када сам у понедељак 2. августа дошао у благајну Универзитета, реЧе ми благајник, на моје велико ианенађење, да је кирнју већ исплатио г. Милићу, и то још у суботу око 1 часа по нодне. Питао сам га како је могао да исплати кирију г. Милићу, када је треба да примим паре а г. Милић дризнанице за кирију, као што је то секретар г. Дабић рекао. »Па мислио сам да је менза Вама кирију већ положила, пошто су Ваше признанице биле у актима налога за исплату, јер остале мензе које раде, плаћају кирију из сопствених сретстава, па тек после исплаћене кирије подносе признанице Универзитету ради дријема помоћи. Послао сам одмах момка у просторије мензе по г. Ми.тића, пошто је исти тамо донде становзо, али сам сазнао од његсвих другова и надзорника имања да је отпутовао још у суботу после подне, дакле одмах после пријема износа од динара 5.600. —■, а не кроз неколико дана, како он то тврди у својој исправци. Уредништву захвалан

Милан Јаношевић,

Што је са студ. удружењем за Д. Н.

Докле ће ово важно и потребно удружење бити у рукама људи чији потпун нерад погађа интересе свог студентства?

На Београдском универзитету, који броји око 8.000 студената, тешко ћете наћи неколико њих који знају да постоји »Удружење југословенских сту дената за Друштво народа и светски мир«, а још мање да вам штогод кажу о раду овог

удружења. Но страшно би погрешили и нанели велику неправду студентима ако би помислили да се они тако мало интересују за Д. Н., за проблеме мира и међународне поли•■ике. кад не знају да у њихо■•.ој средини постоји једно у-

дружење чији су циљеви да ради на пропагирању горњих ,и-деја. Да би изашли из ове заблуде и увидели да то није тако, довољно би било да се појавите на једном од мировних митинга, па да се уверите како преко 2.000 студената, са великом пажњом и разумевањем узи.ма учешћа у акцији од чијег успеха зависе њени животи и будућност њеног народа. После овога остаће вам као једино објашњење горњег »фено.мена« да замислите, заиста са извесном тешкоћом, колики и какав је то морао да буде нерад и неспособност чланова управе овог удружења, када за његово постојање изгледа да знају само чл. управе (којих има 16, што морамо да признамо да је већ леп број), разни Фондови и архива Универзитета, на коју је попанула прашина заборава. Ево шта би могли да сазнамо из ове архиве. Пре нешто више од две године (6 јуна 1935) одржана је оснивачка скупштина Студ удр. за Д. Н. и светски мир, на КO РЈ је изабрана управа на челу са г. Јованом Драгутиновићем, познатог студентима још из »Академске штампе«. Од тада па све до данас ова управа није одржала ни једну годишњу скупштину. Плашећи се да изађу пред студенте, знајући добро да не уживају њихово поверење, ови су људи избегавали сваки јавни рад. Једино што су ова гг. урадила то су два до три предавања, која су одржала ван Универзитета, што није без интереса да се напомене. Али зато, ти су људи врло добро знали, да користећи разне помоћи, зашто им је удружбње као фирма једино и служило, путују у иностранство на разне Конгресе, где су се појављивали као »пуноправни претставници студената Београдског универзитета«. Због оваквог рада или боље рећи нерада, ово удружење, чији је један од главних циљева да заступа наше студенте у иностранству, било је на конгресу Међународне федерације универзитетских удружења за Д. Н., одржаном прошле године у Монтреу, искључено из чланства Федерације и тиме изгубило основни свога постојања. Ово је била најбоља оцена рада овог удружења, јер га је донео један непристрасни међународни форум. Покушаји да се избором нове управе и активизирањем удружења, оно понова поврати у чланство федерације, остали су у то*- прошле године безуспешни, јер су се чланови управе, на челу са своји.м претседником Драгутиновићем, добро чували да изгубе згодну базу свога неодговорног делања. Студенти који су хтели да се упишу у ово удружење били су у немогућности да то учине из простог разлога што им се зато никад није дала прилика, јер је члзнове управе било врло тешко пронаћи а просторије ово удружење нема. Поред свега овога ти разни Драгутиновићи, Ловрени и Поповићи, имали су ту смелост да удружење, које има за циљ да ради на пропагирању идеје Мира, што је животно питање свих студената, без обзира на њихова полтичка опредељења, Наставља се на 5 стр.

Случај студената обијача Тајна која није никаква тајна или како се мистифицирају и сувише јасне ствари

Пре неки дан било је суђење једној груп« студената обијача, чија се имена у дневним листовима не желе изнети: »због тога што су малолетни«. Не желимо да овај случај посматрамо са правног гледишта, о томе је суд рекао своје, али хоћемо да разбијемо »та/јаlнствени« вео, ту дубоку »достојевштину« која га омотава и да га прикажемо у његовој стварности. Ради се наиме 0 студентима који »не стружу дрва или млеко продају или гладују« већ о младићима из добро ситуираних кућа чије су могућности дозвољавале не само удобан живот већ и нешто више. Нећемо да понављамо стереотипне фразе 1 о домаћем васпитању и СЛIЧНО, али не желимо да се овај случај типично друштвени замрачи неком сумњивом поихолошком проблематиком и да се са друштвеног терена пребаци у сфере нечег мистнчног» несхватљивог и непојмљивог«. Ннје ствар у томе, нити су млади господичићи прожети тако мистичном потребом за »тајном која би их спојила неразлучно«. Ако ништа друго дово.љан је доказ да су млада господа села у један најпрозаичнији и најједноставниј-и такси и да су се* »мртвачки изопијали«. Вероватно да је то био једини начин да пронаћу у себи психологију спајања. Карактеристичан је и тежак, али нимало неразумљив како случај, тако и сам покушај одбране. Значајан је нарочито данас, у доба једне економске и културне преоријентације света, специјално омладине на чијем је челу врло често академска. У доба када је целокупној, или бар огромној већини омладине, угрожеН сваки развитак, када она, као целина, хтела или не, стоји на бранику свог магеријалног и културног опстанка, млади студенти обијају стан, краду, возе се таксием у Смедерево и опијају се. Један од њих, Вилко Новак, коме ова крађа није прва, изјављује: »Никакав циљ нисмо имали. Нити да се проведемо, нити да се користимо, нити да се провеселимо. Ннзашто«.

Не може се р«/ћи да се код Новака ради о некој »душевној неуравнотежености«. Исувише је он мало комlЛЛИlКоваlН, а нимало задојен. До, стојевштином. Кабаретски младић, елегалтан, човек који хоће да ужива што више може а да мисли што мање може. А зато му је новац гаранција. Треба га имати што вше. И онда криминал. И то криминал на>горе врсте, према коме многа и многа кривична дела јесу у овамвој друштвеној стварности само сенке. Зумбуловић, студент права, чије име дневни листови стидљиво крију, познат је иначе студентским круговима по својој жалосној улози разжјача студентских редова, и као чла« бившег »Орнаса*. Он је други на листи. Исто тако млад, лакомислен, (што је био најбољи услов за његову политичку делатност) опијен својим господским бесом, хоће да разуздано и лумпациски иживљава напон своје младалачке снаге, исто онако неодговорно као што је знао неодговорно да напада студенте који су свакодневним трудом поштено зарађивали свој хлеб и поштено се борили да га омогуће и другима. Суд дакле, није имао посла са бо.тесним појединцима, а ако је нешто потребно лечити, она су зато најпозванији социолози. Оно што се дешава са свим онима који у својој тежњи за задовољљавањсм својих личних и бесмислених прохтева, изолују се од масовних друштвених покрета, у овоме случају општег покрета студената за опште побољшање животног и културног нивоа, остају лале*ко од њих, напуштени и сами. без духовне и социјалне оријентациге, без разумеваЛа за све оно што се с.<о њих догађа и што ће се догодити. А најбитније је у свему томе ла таква омладина, у колико је њен материјални положај заслепљује за све напредно и поштено, пада у руке политичким авантуристима, случај Зумбуловић или, а то је најчешће, срља безглаво у криминал. Разуме се да су те две појавг уско повезане. Зумбуловић, члан по злу познатог » Орнаса « није лалеко од Зумбуловића криминалца.

Страна 2

„С Т У Д Е Н Т"

Бро) 8