Студент

ПРЕГЛЕД

упишите се у своје удружење

једино удрукоје је показало велику жељу гм студенткиња и њиховим номским збрињавањем. И ове ине Удружење ради у том Iслу. у културном погледу ко друштвених састанака, ко културних и забавнихвеи у Дому и на Универзитету, кономски преко Дома, кондиама и бесплатним давањем >не најсиромашнијима. Ипак ики део нас остао је по страни овог рада. Ове године треба се скупимо све, како би наш I био што успешнији. Зато »шите се у наше једино жен' студентско удружење. исивање се врши у Дому стуТкиња сваког дана од 10-12.

О једном Kултурном дебатном клубу

Цотреба оснхвања дебатног клуба ја кЈЛтурна и тмети уметничка пигака. Шта читате '* Достојевски; „Злочин и кална" О, сјајна ствар. Психолошки јака... Видите ту скоро је Душаи Николајевић држао предиваше. Ту је дат проблем оног русног, религиовиог, али прапослапног човека. Не ради се ту о баби, већ о души. А то је оно што не мсже да раауме аападноевропски човек. Раскољников је то увидео,као и Нехљудон иј Васкрсења, па је утишао у Сибир.

Одавно се вишо не чују овакви разговори угодпи и губе се заједно са актуелношћу Г. Душана Николајевића. Разговори тако типични аа оиу врсту људи, поанатих под именом „интелигент". У сваком случају, најређи су међу студентима. Оабиљност живота навикла их је да дискугују озбиљно и о стварима које зознају. Сигурно ла су проблеии нз домена економско-политичих заука одувимали највећи део вреиена цосвећеног општој иултури (наш универаитет памти у осталом генерације дарвиниста, генерације белетристичара; данашње су социјалних науна). Понеки прочитани Толстој, Достојевски, рађе Горки, који француски роман, „Фауст", Стриндберг, издања „Нолита", Кр-

лежа, цо који лобар цопоритии комад (га картом уместо вечере), реопера, Цпијотинг иаложбе где пас дочекују спи париски „изми“...

Данашњи студент је исунише скро иан да са ополиким културним пј»т љагом „брцљира" у раагоиорима.

V мањим груцама и кружоцина кОследње уметничке приредбе иза:Швају жипе раагоноре. Група хорских рецитација приређивала је нећ дискусиоце вечери. Из недостатка тих дискусија (теме су блле сувише онште и апстрактне) дошло се до јасније цретставе о томе како би требао да изгледа један клуб оне врсте. Студснти, који су па многим секторима растерали мистику неће више да посматрају уметност иао мистсрију). Ово није тежња само студентске омладине нити само омладине. (То отклањање мистерије није више занемаривање проблсма. Проблем Лепога престаће да буде Елдорадо естетичарских мага; спуштен међу људе у салу Дебатног клуба он ће престати да буде проблем или ће добити једно људско значење. У осталом ту дебата има реч. Студенти су многе решавали удруживањем. Удруживање ће овде бити на свом месту. Ретко ће се сигурно наћи ерудити и познаваоци уметности. Измена мисли и стварање гледишта вршиће се ипак на једном широком материјалу. Нарочито пријатну атмосферу наћи ће ту колеге иоје се или баве уметношћу или се специјално интересују појединии питањима. Свакако жучних дебата и сукоба у гле дишту. Највећа широкогрудост и и поштовање супротног мишљења је битан услов овог посла. Остали услови су више техиичке природе с обзиром на то да г. Ректор сматра осииваше једпог оваког клуба као потребу студентсног живота.

Дух плодсносне сарадње са г.г. професорима осетио се и на дебатном вгчеру Академског позоришта Вече је љубазно отворио г. проф. Борисављевић, речима које смо напред цитирали „да истина мора доћи као плод дебате чије је биће у борби супротних гледишта." Председник Академског Позоришта позвао је чланове на саралњу , пагласившн да програм ове вечери претставља више иницијативу него коначан реаултат (теме су обрађивали углавном чланови Управе). Саму форму оваквих дебата утврдиће пракса и чланови на једном нарочитом састанку који може бити и састанак за оснивање клуба. Кол. Сава Драгојевић прочитао је затим реферат о Другом конгресу писаца за одбрану културе. Реферат је био углавном информативан и допуњен је дискусијом. Мишл>ења А. Челебоновића о сликарству поводом недапних изложби дала су повода Да се појави неколико супротних гледишта. У сваком случају дискусија није исцрпл>еиа због краткоће времена. Као неоспоран резултат ове дискусије отстрањено је једно наивно гледиште (једног од дискутаната) по којем је народна уметност изједначена са уметношћу која се служи примитивним изражајним сретствима. После приказа филмова пажљиво је саслушан један дискутант који је изнео како се праве добри а како лоши филмови.

Дебатни клуб ва културна и уметничиа питан>а (за чије оснивањс правила Академсиог поворишта пружају лепу могућност) имаће са овим првим бројем „Усменог часописа" и другим иоји је у припреми, један солидан почетак.

Д. Галогаша

Студентски оркестар

Већ се одавно осећа потреба за (едиим спудентским орквстром. Иозаато је да на Универзитету постоје снаге које би могле сачињапати један гакав оркестар; њих је требало само сакупити и организовати. Академско позориште на Универзитету (тј. његова музичка секција), одавно је већ аоставила за задатак стварање једног студентског оркестра. Ове су године његови напори уродили плодом; створен је оркестар. Оркестар већ одржава своје пробе (пробе се одржавају у Музичкој школи „Станкозић") и спрема се да ускоро наступи у једној приредби на Коларчевом универзитету. Сви су изгледи да ће овај оркестар постати један од најбољих те врете у Пеограду, и ва ће попунити оиу велику празнину у Општем образовању студената коју претставља недостатак музичке кулгуре. Овим се обавештавају сви они стуЈенти који би били вољни ла учествују у овом оркестру да се јапе муаичкој секцији Академског позоришта уторником, од 3 до 5 часова, у про'торијама позоришта, у сутерену нове зграде.

Нове књиге Бернард Брентано: СУЂЕЊЕ СУДИЈЕ Издање НОЛИТ - 1938

Кад (ч* наивии хуманиста, ноштен човек, који нерује у општечоиечанску пранду, у узвишену истину, сусретне, о.тносио судари га интересима ~државе“ одногно рон<има цартије (у ствари појединаца), онда наступа пеминовна трагедија оног првог. () таквом мовеку и таквој држави говори иам она Врентанова књига.

Кад услови под којнма ое жнви цогтану такви, да се право (или идеја) изједначи са силом („у интересу нације"), онда се људи том и таквом праву правди, идеји, повинују (Оронт-и, Алцест-и) и раде како се то од н.их захтева, свесни своје несавесности али иа страха (Алцест) или оцет свесни али чинећи то промиlвљецо са изгледом на шићар (О-ронт). Или пак (проф. Клнтандер) остају оно што су и раније Пили, сматрају да на спету цостоји „иешто": истина, правда. што остаје исто у свим времеиима и периодима, под сгим режимиима и пладама (уз гред буди речепо оци о променама цолитичким не водс рачуна то је изван љих. Код танвих л.уди је оавест (смисао за правду и истину) дубоцо усађена, она није изнад н.их опа је у н.има. Такав човек (проф. Клитандер) односно љегова морална начела, је морао да дође у сукоб са добом у коме живи. Ии он ни оно нису попустили. Јаче мислимо физички цојам јаког је иадвладало убило. О таквом убистну пише Брентано,

Неколико значајних Издожби

Дссета Јесења, Цаложба полд ке уиетности, бугарске жене сликарне. Хрватски сељаци, Шимуновић, 1!з-ложба руских сликара, нсзавигни. Сарајевски уметници, Бугарски каринатуристи, Зоњић! Међу многобројним изложоама што су крајем 1937 год. приређене тешко је било одредити које треба колектинно а које појединачно посетити. Не може се мимоићи на пример. Ф. Шимуновић чије слике претставлјају културии догађај, без сумње, као што нијо могуће запоставити Зоњића или ропрезентативну изложбу бугарских жена и карикатуриста. Ипан, учињен је срећан избор. Студенти су заједнички и органнзовано. захваљујући Културном Одбору, посстили Хрпатске сељаке, затим Сарајлије и Независне ликовне уметнике. О тим изложбама за које смо се увслико интересовали требало би гогорити.

Јелносе мора одмах кснгтатовати: најимпресигније и најнепосредније лелују слике загорских и лалматингких сељака. Неч много сликарске културе, по негде под јачим утицајем Хегедушићевим, успели су ти људи ла своју тепику свакидашњицу ликогно изразе, припросто као што им је и живот цео. Осећа се сва мука тежачке егзистенције, али и отпор, борбеност и јасно разуменање гтнари. Мраз, Виријус, Генералић и Ћаће ие само што су изразити таленти (нарочито последња дпа) ного и крепко садржајни. Треба само видети „Народну ношњу" (Ћаће), „Процесију" (Генералић)

„Мимоход" (Виријус" „Оврху" (Мраз па осетити како су интимно сагледане детерминанте хрватске, наше, балкапске беде. А смисао за боје каиап показује Генералић често запањују. Има. међутим и неспретности па понегде и *ли се углапном са целе иаложбе може издвојити леп број добрих, баш добрих уља, акварела и цртежа.

Изложба Иезависних је веома разноврсна, како по манирима, садржају и правцима, тако и по квалигетииа. Због тога је тешко донети један генерални суд то н.ој. Има ту често тражења, енспериментисања и ненештих потеза поред рафинираних пејзажа и портрета. Богатство колорита и питорескност поред плашљив* уједначености у нијанси. И, као свуда и овде су ненолико добрих уметничких дела) (Добровић, Чохаџић, Ноје, Крижанић, Шереиет, Безереди, Барух, Томић) јаче истичу. Нарочито је снажно и пси-

нути, четворица су сељаци и раднипи (Ковач, Софта, Михић, Бакула). Насловну страну и дрворез у књизи израдио Је даровити сликар Бранко Шотра.

холотки дата ..Студенткиња" која спада међу мајбоље ствари на изложби. аатим једино дело Тодоровићево. гкулптура ~Раlиб Мустафа" ремита у погнттом. ћутљмеом. бескућничком ставу.

Једна примедба могла бц <е поставити свима иалагачима; Недостатак јачег аамаха и дубљсг улажења у друштвену проблематику, сажигљавање са н>ом. Треба.ао би

вишс садржајности: псјааж н мртва природа нису јоднни нити најбол,и начнни да се уметник иарази, са овакпим артизмом могла би се остварити замашнија ликовна решења. Карактеристично је да нема н и једне композиције. пелике, простудпране.

Смело и са уметиичиим смиолом наГ»ачеце Поје у ..Мртној прнроди", „ЦреКу" ожирљују, лелују декоратинно и сгеже али то није сне. Од слике тражимо јсш нешто жинотиије што смо у неКој мери и с цраном очекинали од „Друге јесен.е иаложбе пезависних лниониих уметника" а што нисмо ДОШ.ЉНО срелн. Наглашанам: донољно. у сраамери ирема многобројним пејаажима и мртпим природама.

Сарајевсии уметници пс иааили су у томе нише настојан.а, нише систематсиог гледаша у стпарност. ДаГ»оме не сви али има сраамерно велиии број радова иоји престаl’ља.ју тонсни, цртачии и садржајио јака дела. Поред слабијих, често педаитних и безбојних мртних платна на једној страни, истцчу се сталоженост и исиреност (Рошlн ПетровиК) извесна опрезна графичиа студиозност (Озмо) замах и гроаничаво тражење (ДимитријевиК) ниртоузност лакоКа решавања и осе Кање валера Нарочито је мајсторсии цртана и колорисана с.ница аа иомповициј „Рибари" (МујезиновиК) где се фрапантно осеКа поирет људи, динамика, рад, живот. И што је најважније ова четири слииара су углавном блисии. непосредни, јер се инспиришу на жииоту, јер дају његовс исечис и делима, јер су забављеии људима, пре и више неголи стварима. Има лутања, натегнутости, тсшко је изразити све многобројне садржаје, иоји леже у нама и оио нас, пада се гдегде у неуверљивост али настојања и искреност у њима су очигледни.

Много је изложби донео крај 1937 год. безброј манира, изама, и углавном дпа живота: Један закаснео можда за читав век у данашњици, умире на „анзис картама" и фстографски детаљним уљима некаквих предратних „баћушка", на пол>ским светачким фрескама, и романтичним историским композицијама, мнргим празиим мртвим природама. Други истинит савремен, назире се дише кроз примитивну искреност хрватских сељака, кроз платна Независних, Шимуновића, Сарајлија, Зоњића. 3. Д.

Ј. Б.

Облаци над колибама

Сарајево 1937

»Нова библиотека« у Сарајеву издала је, као своју другу књигу, свешчицу новела и песама »Облаци над колибама«. Сарадници у овој књизи су књижевници који обрађују живот народа Босне и Херцеговине. У њој су заступљени аутори познати, већ реномирани у одређеном уметничком и идејном смеру, поред сасвим нових имена и оних која нису сасвим непозната јавности. Ту су имена: Тин Ујевић, Марко Марковић, Хасан Кикић, Јакша Кушан, Новак Симић, Хуснија Ченгић, Илија Грбић, Хамид Диздар, Петар Вакула, Мирко В. Михић, Иван Софта, X. Ковач, Мак Диздар. Међу овим књижевницима, интересантно је напоме-

Достојевски на позорници

Можда је то немогућност. Нарочито кад се ради о његовим глапним делима као што су „Карамазови", „Злочии и казна" или „Идиот" Ипак покушај је учин.сн. Мора се признати и више него покушај. Психолошки контииуитет са догађајима иа другом реду онемогућаван да се драматизује односно успешно драматизује ово дело. Конкретизовати, корпорисати мисао, створити од апстрактног, мисаоног а у исти мах дубоко материјалног ннеза Мишиина човека од од крви и меса. човека који ће се кретати, говорити, а уз то бити и симбол једне епохе, симбол Једне мисли то је дело које у свом домену захтева чак генијалност великог руског писца. Покушај г. Нешића и резултат г. Штроција ипак су завидни кад се узму у обзир све тешкоће једног таквог

стварања. Између тих тешкоћа и уметничне волл нађен је срећан компромис. „Идиот" је дат у десет слика између којих је догзђајни континуитет држао г. Штроци. Кнез Мишкин је у ствари протест каквог је могла дати генијална, али мрачна фантазија великог илузионисте Достојевског. Није то протест типично руске душе, такав је протест већ у историји поназао свој лик, нити је то негација која руши сву трулост бивше руске аристокрације, није то чак ни хладни реализам чији је цил, да изнесе иајтанијс конце једног већ умирућег Друштвеног слоја као танвог. Напротив то је протест који све то афирмира и прашта. Шћецан хладном руком будућег леша, гвозденим канџама Јепанчинопих, Тоцнијих Гањиних и сличних, заокружсни једпом дру-

штвеном припадношћу а и неминовношћу отимају се сваки на свој начин: Кнез Мишкин својом болешћу која је у нераскидљиивој вези са блешћу разумевања и праштања, Рогожин пијаном великодушношћу која у свом наличју значи најмрачнији убилачки инстинкт, Настасија Филиповна грозничавим сарказиом а Хердишченко кловновским нихилизмом. Ниједна од тих личности не претстављају личност аа себе. Они су инерцијом откинута парчад једног друвггвеног слоја који се безглаво и немоћно врти око себе Кнез Мишкин је у центру. Он разуме све Његова светла душа је тако близу мрачном Рогожину као што „љубав Рогожина није далеко од мржње", тако присна стакленом Јепанчину или измрцвареној и хистеричној Настасији Филипопној.

Број 10-11

ЈС Т У Д Е Н Г

7