Студент

БОРА СТАНКОВИЋ

Једна од врло значајних фигура наше културне прошлости је бесумње Бора Станковић, писац који је снагом свога талента знао да проникне у бит живота, да се уживи у једну стварност која се одвијала убрзаним темпом пуна сукоба и прелома; писац, који је тако снажно и истинито дао млазеве живота кроз своја дјела, прожимајући ствари до сржи, захватајући у дубину људске природе, анализирајући разна стања човјечије душе. Онда, када се српски реализам налазио тренутно у декаденци, прије него што ће живахнути још с Кочићем и Домановићем, појава Станковићева је значила једну корисну обнову и прилив, значила плус за реалистичку приповјетку и роман, које су ситнији и излапели реалисти почели извитоперивати, сводећи их на низ анемичних, блиједих натегнутих страница... Главни и једини предмет Станковићеве обраде је Врање с краја прошлога вијека: ван те домене његове су инспирације мртве (Чињеница је на пр. да је Бора прошао ратну калварију, да ју је осјетио на властитој кожи, али није могао о њој да штогод каже. Иза ратних ужаса остало му је само силно огорчење према рату, тако исто и према рђаво схваћеном, срачунатом национализму и денунцијацијама: његове биљешке »Под окупацијом« значе оптужбу у том смислуЋ Он је опјевао Врање давши једну изразиту слику која уствари није продукт непосредног посматрања, већ у многоме низ свјежих успомена, сјећања на минуле дане, на дане дјетињства, када се чинило да је све лијепо, глатко и једноставно. Отуд? код Станковића оно непрестано тапкање у одабирању мотива, она дубока носталгија за прошлим, за »старим добрим временом«; отуда наоко она његова конзервативност (што су неки с љубављу истицали као нешто што им иде у прилог) његова особита наклоност према старом (која није исте врсте као код Сремца). Али, ваља знати да то није резултат неког његовог идејног назадњаштва, идејне апатије према новом; напротив, то је само »крик срца за поезијом примитивног живљења«, крик срца за устрепталошпу и поезијом младости. Јер је он стварност проживио у себи самом; иако има примјеса поетизованости, иако је претежно прелита субјективизмом, ипак је Бора успио да сачува њену суштину, да се унесе у ту стварност, да похвата њене конце, да је схвати, да је интерпретира и социјално и психолошки, да тако јачином свог интуитивног талента реконструира некадању врањанску стварност, да је оживи. Он описује само оно што је стварно, видио и осјетио: многи од догађаја које износи заиста су се одиграли, многи типови које описује заиста су постојали. Цјелокупно Станковићево књижевно дјело служи нам као драгоцјен докуменат једног друнајестог столећа, са свима конвенционалностима, патријархалним начином живљења, с крутим

обичајним законима и обзирима, са старинским крутим моралом. Он захвата моменат кад се у једнној друштвеној средини вршио значајан прелом, сукоб једног система с другим, генерације с генерацијом, оријенталног са западњачким: изумирање старог

Врања а прилив новог. Затим читав пресјек ондашњег/друштва: бегови, аџиске богате породице, буржоазија која сахне, која се дегенерише, која морално и материјално пропада. Надирање свјежег здравог сељачког елемента у град, који потискује племениташку класу и који се нагло богати; просјаци, избачени из животног колосјека, итд. итд. Све је то основа његовим приповјеткама, као и роману »Нечиста крв« и »Коштани«, на коју се надовезује психолошки моменат, којег он непрестано и с успјехом развија... Као ниједан наш писац прије и послије њега, Станковић је био мајстор високог умјетничког калибра у изношењу и анализирању сцена у којима страст кулминира. С пуно даха и снаге он је умио »да се упусти и у широке описе и анализе, да процубљеним тумачењима обелодани најскривеније побуде, да ухвати и открије најнејасније преливе, да размрсује тајне пути, за које је доиста био видовит«, 'нарочито у »Нечистој крви«. најбољем нашем роману. Страст, плотска страст је лајтмотив Станковићев; све робује њој, нико није поштеђен од ње. Она сажиже, кува. Личности се боре с њом- примитивни нагшш у најгрубљој форми понекад узимају маха. У томе Станковић иде до натуралистичког цизвс лирања: то је крваво грцање страсти, сагоријевање пути, пожар крви, крик меса. Љубав је код њега истинска, елементарно нагла, примитивна али велика са свим нијансама од дубоке чежње, севдаха, до дерта и утапања у бол. Личности Станковићеве су махом сурове, плахе природе, али у извјесним тренуцима меке; природе. које носе у себи узбуркана мора осјећања, чији се таласи ломе о обале грубе стварности. Те личности пате од жеља које су биле јалове, од промашености живота којег нису умјеле науживати, од »жалбе за младост«, која растапа срца и доводи обично до очајања. Те његове личности пате и не знају да нађу узрока, који лежи у рђаво постављеном друштвеном

уређењу, већ се предају оријенталном фаталистичком настројењу. А и божјаци имају своју специфичну, источњачку карактеристику: имају јако развијен унутрашњи живот, своју посебну филозофију живота. Они су дубљи, често топлијег срца од каквог исцијеђеног кољеновића. Станковић је изразито и у правој боји приказао положај жене у патријархалном систему. За разлику од трубадурског поимања жене, он уводи у нашу литературу жену схваћену као женку, сву у страственом сагоријевању, сензуалну до крајњих граница, до пожара. Она је у основи равна човјеку, али систем друштва и околности не дају јој да дође до израза, угушују је, чине подређеном, патницом и робом. Ако кад и покуша да се уздигне, да се супротстави конвенционалностима које сапињу (Софка напр.), она брзо подлијеже јер су ти глупи обзири и криво схваћени морал, чијом се колотечином креће сав њен живот, исувише моћни за њу. Такво стање жене Станковић је тачно изразио кроз сва своја дјела, самим тиме оптужио. ♦ Којешта се приписивало Станковићу, налазили су му се чак и узори. Међутим, Бора је био само један сиров, нешколован тапенат који само својом снагом тврдоглаво пробија напријед, не везан школски ни за који правац. Његов реализам није никако продукт утицаја реализма као школе, он је до њега дошао својом нутарњом снагом, спонтано, самопонирањем у суштину и смисао живота, у дах времена А то је, уосталом, и главно...

7 Д. Костић

ДВИЈЕ РИЈЕКЕ

Под горњим насловом илашла је књига пјесама колега Јанка Ђоновића и Танасија Младеновића. Њихова имена нису непозната нашој читалачкој публици, поготову Ђоновић, који сарађује у свим бољим књижевним ревијама и часописима. По својој тематици, по обради, по својим изражајним могућностима ове пјесме су блиске нашим осјећањима и настојањима, самим тиме разумљиве и присне. У стиховима има искрености и топлине, револта на Јбдну стварносг кбја се идмотава убрзаним темпом и која ломи све. »Ми волимо живот« то је црвена нит која се провлачи кроз све редове, кроз све лирске изливе, а та љубав и вјера у живот и у оно што има да дође, што се чека, чини ову збирку симпатичнијом и приснијом. Имало би се још говорити о овој интересантној збирчици; засада, ми је топло препоручујемо Д. К.

Ових дана изашла је збирка песама; ЈанкаЂоновиЋа и Танасија Младеновића, под насловом „Двије ријеке" Збирка се препоручује. Цена 5 динара.

Културни рад на Универзитету

Ми се овде нећемо задржавати на културном раду у прошлим годинама, али ћемо ипак, истаћи извесне чињенице које су условиле данашњи рад и које су нужно наметнуле једно широко и планско културно васпитање студентске омладине. Културни рад ранијих година био је увек уоквирен уском личном изградњом појединаца; он није носио обележје једног организованог рада и као такав, он је данас, под измењеним условима, морао да ишчезне. Али зато време, најосновније потребе за изградњу нашег студентског покрета, добијале су своју форму и приводиле се крају. Стварале су се стручне организације, отварале економске и борило се за здравствено побољшање студената. С разлогом је неколико студентских генерација водило борбу за право и могућност културног рада, да би ми данас на Универзитету, реализовали та насто-

јања, која су они носили у својим мислима и својим прегнућима. Скоро се може рећи да данас не постоји гладан студент; кроз наша стручна удружења ми смо научили да ценимо нашу организованост и увиђамо колико организовани живот зна да истиче и води бригу о нашим личним способностима, и колико личност сама може да добије свој замах и испољи све своје снаге. У студентском покрету, који је данас израстао и чврст и јак покрет, студентска омладина научила је да се срета свакодневно са многим стварима, које је требала да зна, и за једну исправну оријентацију нужно се наметала потреба шире културе. Данашњи развој ствари, њихова консолидација и претварање у један широк и мирни рад на Универзитету, поставиле су потребу за стручним васпитањем омладине, а свест, о њеном данашњем положају, њена тежња да постане права народна омладина, створиле су масовну тежњу за фактичким поседовањем културе и науке. Још никада досада, на свим странама Универзитета нису тежње биле очигледније као данас да омладина хоће да дигне своје знање на један озбиљан ниво, не ради свога личног задовољства, колико ради моралне дужности и одговорности према друштву. Та обавеза избила је из другарског интимног живота омладине, кога су наше организацЛје пробудиле, одгојиле, и далс омладини не само потпору у студирању, него подигле и свест до једне висине, која превазилази свако лично и егоистично, давши јој један прави и здрав социјални лик. Под таквим условима и оваквом омладином, која хоће културу и науку, биле су разумљиве њене тежње, да на Универзитету процвета културни рад, који би имао широку основу и организован карактер. Јер су културни проблеми и жеља за њиховим достигнућима, постале побуде све студентске омладине. И стога је створен Културни одбор, као тело за координацију појединачног рада, који је ове године добио и Јсдну ЗаМашНију улогу, а то је, да води бригу о целокупном културном раду на Универзитету и ван њега. Он је почео добивати карактер једног централног тела, које је поред координације и бриге, имао за задатак да организује културни рад, да му да нове форме и виши ступањ. Ове године јавне приредбе добиле су карактер систематских предавања где су се два пута недељно у Физичкој сали одржавале приредбе из области науке и летературе. Важно је напоменути, да се је ; нарочито, обратила пажња на културно наслеђе, које је правилно и добро оцењено и тиме омогућено, да како наша тако и страна културна историја буде боље схваћена, и постане интерес за даље пробуђивање и изучавање. Један дуги ланац приредаба одвијао се је кроз читаву годину и захватао најактуелнија питања из области

науке и културе. Велике академије посвећене: Браниславу Нушићу, Француској култури и Чехословачкој, пред неколико хиљада студената, очити су доказ једнога масовнога интереса за културне појаве и савремене проблеме. А разумевање и поштовање према свима културним личностима најбоље се видело на погребу Бранислава Нушића, где је омладина изразила своје симпатије према овоме ве ликом и заслужном раднику. То се потврдило и на комеморацији, која је одражана на Универзитету. Али јавне приредбе нису биле само израз наших настојања, оне су махом биле израз наше снаге и претходног васпитања по наШим удружењима. Колико реферата, дискусија и друштвених састанака; колико труда и рада по културним питањима одржаше наша културна и стручна удружења. Ту су се људи васпитавали, и дизали своје знање на један ниво, да су касније могли учествовати и на ширим састанцима. И ово непрекидно залажење у културне проблеме, стварало је потребу за свестранијом наобразбом. Прелазило се је преко уског оквира удружења и оснивали Дебатни клубови за читаве факултете. Тако су основани дебатани клубови: Правног, Медицинског, Филозофског и Пољ.-шумарског факултета. Потребно је истаћи рад правничког Дебатног клуба, који ради има више од годину дана и који је с доста успеха, окупио правнике, омогућивши појединцима да изразе своје способности и створивши могућност за слободну дискусију научних питања из области социологије, права и економије.' За културне појаве ван Универзитета, које су окупљале увек студентску омладину, овде неће бити говора. Све изложбе, приредбе, вреднији филмови били су колективно посећивани. Било је приредаба, које су сами студенти на Коларчевом универзитету и другим местима организовали и увек показали. лен смисао и за организацију ћ за разумевање самог програма лриредбе. Иа што се ове године нарочито обраћало, али што није довољно испуњено, било је: организовање другарских вечечери, излета и забава, где се је омладина веселила и забављала. Те веселе вечери -нису биле празне вечери без свог смисла и потребе. Уз забаву, био је увек везан и културни диошто доказује, да омладинаи када се забавља, забавља $е с једном жељом, ипак, да нешто види и научи. да кроз хумор и шалу, комад или -песму, да израза својим тежњама, својој љубави и вољи за животом. Овакве приредбе очекују и своју јачу организованост, бољи и шири програм. Ова година протекла је у тој борбн, у борби за стварно поседовање културе; протекла је у једној свеопштој жељи, свесно одређеној, да омладина хоћје културу иТнауку. >• • Г А. X.

Погажени цвјетови

Зашто су згазиле ноћас на путу поворку младих цвјетова велике дивљачке цокуле и заболе се у њихово младо, мл>ечно, зелено месо? Ишчупале жиле и просуле крв њихову? Уз сјај челика пали су млади цвјетови у смирај жутог дана, и зарили се у хладно, л>епљиво блато. У овој ноћи и свакој ноћи падају млади животи као незрело, зелено жито. И • сјеме њихово пада У црпо, масно ђубре. Леже чете румених младих цвјетова згажене и понижене ч из њих ничу Јове чете, ито Ае пасти 1 бИТИ ћоче ВоЈСКе, бескрајне поворке, помамне ријеке, што хукћу и јуре новим путевима и дубе ноЈа корита, широка! Заито су згазиле ноћас на путу псиорку младих цвјетова веике д№л>ачке цокуле и аболе се у њихово младо, млечно, зеено месо? ишупале жиле и росуле крв њихову ка сутра цветова нових ничу силне чете шт> ће пасти И ИТИ ное војске б екрајне поворке шооке?!

Драгомир Вучинић

ОМЛАДИНА И УМЈЕТНОСТ

Ко од нас није осјећао те немире који су окупљали наше младе мисли, водећи их пред провалију ужаса, весеља и радости. Свима нама је позвато, дасмо више пута стајали беспомоћни пред навалама необјашњене осјећајности, пред мислима које су нестајале у маштањима о срећи. Чудне су нам изгледале наше нејасне жеље, које смо свом снагом желели одбранити с једним вишим разлогом да нам живот буде лијеп, да слободно у нама живи немир радости. Ове немире проживљавала су сва млада бића, који данас јасно избијају у њиховом животу пред једном стварношћу која не пружа викакве светлије перспективе. Ето, то су они снопови осјећајности, тренутно мрачни, тренутно свијвтли, у нашим младим душама, и ми смо тада водили све ријечи, све звукове који су продирали директно у наша срца. Вишн разог наше среће ми нисмо схватили кад смо мислили о самима себи, али он нам је постао јаеан када смо увидели, да су нам свима ироблеми исти, и да нам се тежше поклапају. То је било онда, кад смо хтјели да створимо у себи и да истовремено створимо у свима нама, и тада је онај виши раалог постао конкретно и чврсто мјесто одакле смо почели да мислимо и стварамо у себи свијет раалога, и пут нашег живота. Једном

приликом Гете је рекао; »Човјек постиже извјесност свог сопственог бића тиме, што не познаје биће изнад себе слично и подложно истим ааконима.« Стога они односи који се стварају између људи на основу свакодневних сусрета у часовнма индивидуалног стварања, колективних тежњи, подложено је истим законима који данас омладину доводе у једну тешку ситуацију и она је спознала узроке својих немира, идентификовала их је са немирима све омладине. Разлози су многи и тако јасно биљеже траг тпх јединствених ироблема. Данас је њен положај потпуно неизвјестан, шта више, он показује на неким мјестима крвави пут у њеном животу. Један раалог за своју срећу омладина објашњава самрм везом с народом која је данас толико јака, јер базира на свијесги да једаи од основних темеља развитка одиоса појединца према појединцу аа стварање друштвеног духа и напретка јесте култура, која је угрожена и коју треба бранити. Са ово неколико ријечи хтјео сам ла покажем оиај аух који прожима данашњу омладииу из којега ће ироистећи њен стаи према умјетности. Када се узме у обзир да онај садржај мисаоног и осјећајног живовота данашњс омладиие није у проблему само личнога, него је кроа

лично проблем свих нас и оно осјећање које оно проживљује пред непосредном опасношћу да јој нестану најсвјетлији идеали; култура, мир и слобода, рааумљиве су тежње њене, да суделује у животу свога народа и да јој он буде најистинскија побуда и веза са животом. Те тежње које су истинске и које у њој живе, она хоће да буду изражене и кроз умјетност. Омладива по свом животу и младости наклоњена је да стварност доживљује емопиовално; а по свом данашњем положају она хоће умјетност ведру, пуну елана, која је, како је рекао један од великих теоретичара научне естетике, »свијест дотјерана до страсти«, гдс сама мнсао добија емоционални израз. Та осјећања данас не могу бити нешто стихијски слијепо, која ће да натјерују својом афективношћу у безизлазност или да доводе до самоубиства као Гетеов Вертер јер емоција по својој бити није нешто одвојено од здраве мисли даомладипе, она јест по свом дјеловању психолошки иајјача, али ради правилног глсдања на свој положај код саме омладинс; слијепа, очајиа, мртва и безизлазна дјела не могу бити предмет смоционалног заноса па ма уколико неко дјело имало и умјстпичких особина. Ако се каже, да умјетнички дјеловати на сфсктипни жипот омладинс не значи само дати одраз живота, него дјеловати да се сам тај жииот промијени, то опет не значи да сва опа осјећања која нИсу произдод колек-

тиве свијести не могу бити умјетничи дата. Стварност може да до(је одраз кроз неког умјетника у &ном облику: да његове преокушије буду само индивидуални жи)т који је исто производ Дрдтва а чијих узрока сам умЈник није свјестан, али по снази ?вога талента, својом емотивнои\ и богатством изражајних могуЈости то дјело иоже бити умјетниlo. Таква су дјела већином одри једне уске средиие, моментад>г временског стања и површко| жннота једног сталежа, која шп, у крајњој линпји дају слику ж»та а не једну материјалну сну у борби напредних снага. Сто. мп пе можемо негирати иидипиЈВЛнситичку умјотност *' ' мј«тнирг гледишта. Она можс да нмд свввалитете умјетничког дјела алн с дштвеног становишта, танва упретставља ипак једно незна< која не може да да потпуну и ре#У слику живота, док са гледи# моралне свијести, она не утl? на измјенк једног стања. Овде одмах наглпсити да ми морамо р.зликоватп ларпурлартиза од инДидуалистичке умјетности. Док кодпрве, ми немамо поетског мачжјала него празну форму, кофруге постоји материјал, који је (»оизвод само уског, личног докрљавања, бсз одређеног и јаснотицаја прогрсснвпих снага на гам! умјетника. Стога се ми не можеиодрећи онс умјстности, која нам пр} , Р нона изражајгса срсдства и повlмогуl,пости бога 1 . гијсг иаража-

вањз. То богатство изражајне снаге морају имати и умјетници чија садржајна страна умјетничког дјела одговара свијести напредних друштвених снага да би та умјетност могла дјеловати афективно и тиме да би омогућила јединство мисли и емоције. Само у том случају, она може да има оно пуно дејство на масу која доживљује- умјетничко дјело. Узмемо ли у обзир сада оно стање у коме се налази савремено друштво, његова свјесност и оправданост мишљења да не треба само посматрати него се и борити, када то мишљење базира на дауци и када је оно постало блисди сан и узбуђење милиона људи, онда та спијест која иле до страсти, није 111ППТП .I|>' П’ • !■>••' ч.ИЈЛЧ:! ,*М*>ТП> 111»"" Н .'.•!•> . .!• ••:«•■• .• 1.1 облик иитолмктч алиог жнпота. Зато ми морамо користити све позитивне тековине разних праваца: сликарских, поетских и муаичких, да би њихови начини и богатстио-из ражавања, нову садржину што болл и реалније оплодили. РекасГсам позитипне тековине, мислећи на правце, који су имали везе са друштпом и његовим напрстком. Мисли, снови и узбуђс-ња данашњо омладине су реалност и кроз умјетност она хоће да се заложи за такву рсалност. Нс оиу привидпу рсалцост која изражава човјека који је могућ, или онаквога какав би морао да буде, нсго чонЈека са свим његовим пуннм смислом и искуством у жипоту. Осјећања су могућа да продиру у срце ако су истинска,

Другим ријечима, ако су реална. Не може узбудити нити оплеменити Душу која је сва у заносу свога духовног увјерења о смислу живота који је толико јак јер је ааједнички, а чврст јер је реалан, нешто што је изван жипота Ту реалистичку умјетност најболл карактерише она умјетност чији основи почивају на пуном разумијевању иародног живота и с.лободном изражавању људи који се креКу у данашњсм друштву. Јер што карактерише данашњу ситуацију, сигурно није индивидуализчм, коЈн сн друштвевог ствновишта претстављв нлав Једно незнање, вво што сморвниЈе папоменули, него заједничка поlн>:lан<М'Т иа онпм чпп.с>«иј>- г-> |> IИIOIИ |,риј>- тако д\Л«.|,о •»•јотп.т. коЈС смо предвиђали а које нам данас огворено стрше, и баш зато, што су тако отворене, оне јасно вежу све људе, дају животу непоколебљиву б«\рбу прсд отворевом опасвошКу. Ми иеКемо слијепо да всличамо оснопе за]едничке свијести: културу, слободу и мир. који су данас угрожени и иоје ланас непријатељ слободе хоће да фалсификују него с разлогом којп нам намеће угрожена стварност, са побудом спаког поштеног човјека да сачува основе среће љулског друштва; хоћемо да со паложимо за оиу умјетност чија Је то инспирација, јер Је то застава најјачих осјећања и мисли иарода, те лрема томс и његове омладиие.

Авдо Хумо

6

,СТУДЕНТ"

Бро| 15-16-17