Студент

У новој ситуацији нови задаци Преоријентација рада студентских удружења

Рад наших студентских удружења, како стручних, економских и културних, тлко и координационих одбора, увек се прилагођавао приликама и потребама студената, а делање нашег студентског покрета било је усмерено ка стварању једне спремније и културније генерације младих интелектуалаца, ка формирању једне праве народне интелигенције. Тај рад је показао своју стваралачку улогу дајући студентима вишу научну спрему и шире култур не видике. Ми смо поносни што је у нашим редовима формиран културнији живот, један здрави морал, висока свестузајамности, омладинске и општенародне солидарности. На свим нашим секторима, у удружењима и организацијама, струји један нови живот, присан и ведар, живот колегијалности и другарства. И баш нам то и даје могуНности да наш рад увек усмерити путем који Не.најбоље користити нама студентима, омладини и народу из кога смо поникли. Ми никад нисмо наш рад изоловали од потреба народа, нити смо га посматрали само из перспективе наших учионица. Ми смо тај рад постављали шире, увек руковођени потребама народа, јер смо свесни своје улоге. И данас кад наша земља стоји пред новом и доста критичном ситуацијом од нас се тражи много нише. Нова ситација нам намеће нове задатке. Зато су сва наша удружења и организације сву своју делатност управљале да у новонасталој ситуацији одговоре но-

вим задацима, да преоријентишу свој рад у правцу ефикасног припремања студената за службу земл.и и народу. Ми смо бацили паролу „бранићемо земл.у“ и ми ћемо јој остати до краја доследни. Нама је јасно да је проблем слободе и независности наше земље и наш животни проблем, те да ћемо народу најбоље послужити бранећи националну независност наше земље. Данас је то наш први задатак и ми смо му пришли. Зато смо формирали „Студентски одбор за одбрпну земље“, чија је прва дужност да код омладине и народа развија дух активног залагања за очување целокупности и независности наше земље, дух херојског отпора. Нама је јасно да нема веће и племенитије службе него што је служба земљи и народу. Овоме задатку могу одговорити само здраве моралне снаге, истински надахнутеродољубљем, код којих живи сећање на велику народну прошлост, које цене слободу јер хоће да живе и да стварају у слободи. Ми смо то посведочили нашим досадашњим радом, а гада ће наша активност бити удвостручена. Наш „Студентски одбор за одбрану земље" израдио је цео један план рада на Универзитету и ван њега. Све приредбе ће бити у духу оживљавања кародне прошлости, која је готово сва у знаку борби за ослобођење испод туђинске власти. Но нама је такође јасно да данас ипак бој не бије само срце у јунака. Храброст је пот-

ребпо допунити стручним зна-1 њем. У Америци и многим земљама Европе студенти су се већ пре неколико година по- ; чели спремати за случај рата.ј Нзихове владе су их активној помогле дајући им стручну и материјалну иотпору.Наш „Студентски одбор за одбрану земље“ предвидео је неколико курсева као; курс против бојних отрова, шоферски, авијатичпрски и болнички. Преко ових курсева који неће бити само информативне природе, ми ћемо се стручно оспособити н то своје знање моћи да пренесемо на широке слојеве народа, организујући сличне течајеве у својим крајевима и дајући народу практичне упуте шта и како треба радити у случају рата. Поред општег спровођења овога плана, удру жења и факултети ће га остваривати према својој струци. Исувише волимо своју земљу, исувише смо свесни значаја слободног рада у слободној земљи, а да би сада остали пасивни и уљуљкивали се празним илузијама. Ми хоћемо да се оспособимо да би се умели помоћи. Нас радује што су за овај наш рад показали разумевање и појединциш угледне организације. Они су свесрдно одобрили наша настојања и ми се надамо да неће изостати ни подршка с њихове стране, која ће нам бити потребна да би што успешније спровели овај подухват. У оваквим бурним данима прва је и основна дужност сваког појединаца и целине, свих који су присно везани љубављу према народу и родној груди, да са своје стране допринесу великој ствари слободе. У томе ми ни до сада нисмо изостајали, јер ни једног тренутка нисмо губили веру у узвишеност наших акција и борби. Наш елан је сада још већи и продужићемо са удвојеном смелошћу и преданошћу. Акциоии одбор студентских стручних удруокења

ДВА ПИСМА

Савез исељеника из Југославије у Аустралији студентима Београдског универзитета

Браћо сгуденти, Са наше четврте конференције њаљемо вам топле братске поздраве и желимо да преко вас поздравимо омладлну у Југославији. Познајући тешке прилике под којима ви живите њ учиге ми утолико више цјенимо вашу енергичну борбу за мир, одбрану културе и независности Југославије. Присуство делегата из Југославије на Светском омладин ском конгресу изазвало је великог дивљења и одушевљења међу нашом емиграцијом и заинтересовало је нашу исељеничку омладину за њихову омладинску браћу у Југославији. Ми настојимо овамо да окупимо сву нашу омладину и да јој помогнемо у напредном и демократском развоју и узгоју, те да их упознамо о рођеним нам земљама из којихсуњихови претци и очеви дошли. Ми држимо да особити њихов циљ има бити да дође до тјешњих веза са омладином народа Југославије и да измјењују мисли и искуства. Држимо да сте ви најбољи да те везе успоставите на заједничко добро. Од велике би нам корцсти било да нам пошаљете на увид или иначе ваше публикације које би могле, кад би се прошириле међу нашом овдашњом омладином, у многоме припомоћи њиховом упознавању са приликама омладине тамо. Шаљући вам још једном наше иајтоплије поздраве, за пријетседништво конференције РАСОВИЋ

Словеначки медецинари београдским студентима

Словеначки медицинари приликом конгреса Савеза медицннара Југосливије доживели смо толнко лепих и незаборављених тренутака, да нам наша дужност налаже да то изрлзимо са потпуном искреношћу. Присуствовали смо величанственом отвараљу Конгреса и Академији наших другова, где смо осетили јединствену жељу хрвзтских и српских студената, да хоће делити с нама судбину и с нама бранити нашу заједничку угрожену домовину. Упознали смо нашу одличну организацију, јединствосрпскеомладине, видели смо вашу велику пољу да поправите економски положај свих студената. За све време Конгреса наилазили смо на највеће разумевање и потпору за наше нпродне и стручне захтеве. Ми вам то неНемо никада заборавити. А то Немо најбоље доказати тиме, да Немо ваша тешко стечена искуства употребити при нашем даљем раду, јер смо сазнали од коликог је значаја слога и јединство студентске омладине у борби за њихове захтеве и одбраиу државе. За све вам искрена хвала! Живело јединство студентске омладнне Југославије!

Џ И шнукемо, шнути славно, Ил мачем пресек' Гордијев чвор / Иашнукемо али слободни, Јер Србин неке да буде робl Тамо далеко на светом гробл>у Потражиквмо живот ил гроб/"

Ђ- Јакшић

II. ЗАРЕВ МАЈКЕ Посвећено студентима у Југославији

Бескрајан зимски ветар вал.ао се преко пол»а. Лзул>ао је тополе поред друма. Односио је у дал»ину суво трње. У по* махниталој бујици бацао је на блато прве плашљиве снежне пахуљице. Војничка комора лагано је улазила у град. Точкови су тандркали. Снажни волови навикли на рало вулки су кола смерним кораком. Војници снуждени, у униформама боје кафе, добро замотани у шињеле, корачали су кроз промрзло блато, подвикивали на волове. Град нем, блатњав, притајен под ветровитим децембарским небом, оживе. Деца су излазила пред врата кућа и стојећи час на једној, час на другој нози гледала снуждено тај војнички караван. Комора је лагано прилазила тргу. —Стој! повикаше први војници, Махали су штаповима. Испрезали су волове. Журили су да се загњуре у топлину пазарских крчмица. Ускоро настаде тишина. Мокри волови су преживали подрхтавајући од студеног ветра. Из крајње кућице изађе ве* тром рашчупана жена; Она је већ недељу дана очекивала мужа. Замота дете у велики вунени шал и пожури кроз улице. Нестрпљиво је гледала повор* ку војника, непознате жене поред кола. Тодора није било међу тим промрзлим л,удима. Можда ће доћи са другом комором? Неспокојна и незадовољна крену ка тргу да се распита. Војник са лицем опаљеним ветром, рече суво:

Не познајем таквог војника који је добио допуст. Причекаћеш. Војник уђе у крчму. Марија стеже своје дете. Недел>у га дана већ узалудно чека да га обрадује с дететом и да се потсети пољубаца познатих модро-слатких усана, да се распрсне лопта горког и мучног живота. Поред једних кола ослањала се о штап којим је гонила волове сел>анка, промрзла на ветру. Она погледа Марију а затим задржа замаглени сјај очију на детету. Марија неповерљиво сусрете тај поглед, чежњив и неспокојан. Жена неочекивно приђе. Својом испуцалом руком не* жно помилова дете. Спава ли? упита она. Говорила је са предахом, мукло и неспокојно. Спава ли малишан?... Опипа му капу и помилова га чежњиво по образима крајем прстију. У очима јој је сазревала туга. Марија незадовољно отрже дете. На брзину одмери ту младу жену. Босе ноге су јој биле јако поцрвенеле од зиме и влаге. Груба сукња од црвене вуне била је изгужвана и попрскана блатом. Стара сељачка повезача покривала јој је главу. По говору се видело да је Српкиња. Осећање сажаљења према промрзлој жени која је сигурно пропутопала десетине километара

са комором, угуши се пред узнемиреном мржњом. Да ли је негде у њиховој земл>и забачен Тодор. И поред карте од пре две недеље ипак још није дошао у гоад. Дај да га прихватим предложи неочекивано жена. Испружи голе затечене руке. И ја имам такво... малено. Зашто си га оставила? Због коморе. Морала сам да пођем са колима. Марија измаче своје дете. Прибојавала се неуредног изгледа Српкиње, молбе у њеном гласу. Учиниће зло њеном детету. Жена је разумеде. Празне руке остадоше тужно испружене у ваздуху. Уздахну Затим стеже груди набујал- под кошуљом, једре и тешке. Груди ће ми усахнути, рече она тихо. Намучи ме млеко. Нисам дојила целу недељу... Уздишући дрхтала је од вегра и немирном руком милујући своје груди, исприча помодрелим уснама. Муж јој је војник у српској војци. Код куће је остала само она и свекрва. Изненада су у село дошли војници. Извели су волове и кола да превезу овај товар кромпира. Обећавали су да ће вратити волове, да ће ре. квизиција бити само привремена. Жене нису поверовале. Са-

купиле су се насред села, решиле да саме отерају товар и врате кола. Свекрва јој је стара и слаба. Жена има дете од пет месеци. Решиле су да она пође са војничком комрром а да дете остави код старице да га храни водом и мокрим хлебом. И ето, већ недељу дана путује са другим женама и војницима преко замрзлих поља. Спушта се у долине, блатњавим путањама пресеца пожут#»де мокре шуме непознате земл»е, НоНу спава на колима, промрзла и блатњава као псето. Млеко навире, мучи јој груди. Узнемирена причом, разбарушена ол ветра, Марија још мало боље уви дете. Н>ене мисли скренуше и она је видела удобан топал стан у кући. Дете јој пузи по кревету. Оно редовно сише слатке иамршавеле дојке док у мислима не стиже и до Тодора који [е далеко негде на бојним поњима. Посматрала је са немирним саосећањем ту жену удалену од свога детета. Није јој изгледала туђинка, Схватила је њен бол. Хајде у кућу, рече тихо и крену стидњиво са женом. У малом стану оне загрејаше воду. Жена седе на троножну столицу. Обе са водом и са пуном истксиуше млеко из на-

бубрелих оболелих дојки. После су јеле. Причале су једна другој о мужевима, о купонима и реквизицијама. Стефана показа од многог читања већ истрту карту. Муж је је долааио на допуст. Српкиња је држала дете на крилу Брижњиво му је намештала косицу. Загледала се у његове кафене зенице. Привиђале су јој се плаве очи њеног сина. После обеда комора крете дал>е. Развесељени војници су подвикивали. Жене су махале прутевима над мокрим грбачама волова. Точкови су труцкали кола по излоканам путу. На кућама се белео снежни покривач. Збогом, невесто, рече гануто Српкиња. Да си жива, Нека ти порасте дете и постане јунак. И твојс нака је живо, одговори срдачно Марија, обрадована и поласкана. Жена потрча кроз блато до својих кола. Марија остаде на друму. Гледала је за комором која се удаљавала. Са очима скупљеним да би се заштитила од ветра пратила Ј*е очима жену, ону другу мајку која је тешко газила кроз блато. „Сада јој је лакше, мислила је Марија, ослободила се млека; једва се отргла од детета"... Комора је већ била нестала. Ветар је неумољиво шибао у лице и ударао у танку сукњу. Телеграфски стубови су брујали поред пута, дубоко и занесено. Она је још увек стојала напољу. Мислила је о једној другој комори са којом ће доћи млади ,муж.

Број 2

„БЕОГРАДСКИ СТУДЕНТ 14

Страна 3