Студент

О ЛЕЊИНУ

Поводом 21 априла, дана рођења В. И. Лењина, доносимо изводе из књиге Ј. В. Стаљина „О Лењину Геније револуције Лењин је био рођен за револуцију. Он је био заиста геније револуциоиарних експлозиЈа и највећи мајстор револуционарног руковођења. Никада се он «ије осећао тако слободан и радостан као у епоси револуционарних •потреса. Ја тиме нипошто нећу да кажем да је Лешин подједнако одобравао сваки револуционарни покрет или да је увек и под свим условима био за револуционарне експлозије. Ннкако. Ја тиме хоћу само да ка-

жбм да се Лењинова генијална проницљивост никада није тако потпуно и јасно манифестовала као у време револуционарних експлозија. У данима револуционарних преокрета он се буквално расцветавао, постајао видовит, предвиђао покрете класа и сваки вероватни цикцак револуције, ви<дећи их као на длану. У нашим партиским круговима не говори се узалуд да „Илић уме пливати у таласима револуције као риба у води“. Отуда „запањујућа“ јасноћа Лењинових тактичких парола и „вртоглава" смелост Лењинових револуционарних замисли. Сећам се нарочито двеју карак-

теристичних чињеница, које истичу ту Лењинову осоsину. Прва чињеница. Период пред Октобарском револуцијом, када су милиони радника, сељака и војника, натерани кризом У позадини и на фронту, захтевали мир и слободу; када су генералитет и буржоазија припремали војну диктатуру у циљу „рата до краја“; када је читаво тако звано „јавно мњење“, када су све тако зване „социјалистичке партије“ биле против бољшевика, третирајући их као „немачке шпијуне“; када је Керенски покушавао да партију бољшевика отера у илегалност и делимично већ успео да је оте-

ра; када су још увек моћне дисциплиноване армије аустро-немачке коалиције стајале ттротив наших заморених армија, које су се распадале, а западноевропски »социјалисти“ и даље успешно остајали у блоку са својим владама у интересу „рата до пуне победе“... Шта је значило дићи устанак У таквом моменту? Дићи устанак у таквој ситуацији значи ставити све на карту. Али се Лењин није бојао да ризикује, јер је знао, јер је видео својим видовитим очима да је устанак неизбежан, да ће устанак победити, да ће устанак у Русији припремити крај империјалистичког рата, да ће устанак у Русији усталасати измучене масе

Запада, да ће устанак у Русији претворити империјалистички рат у грађански рат, да ће устанак дати Републику Совјета, да ће Ре■публика Совјета послужити као ослонац револуционарног покрета у целом свету. Познато је да се ово Лењино&о револуционарно предвиђање доцније обистинило с невиђеном тачношћу. Друга чињеница. Први дани после Октобарске револуције, када је Совјет народних комесара покушавао да примора бунтовног генерала, главног команданта Духоњина, да прекине ратне операције и да отпочне преговоре о примирју с Немцима. Сећам се како смо Лењин, Криленко (будући главни командант) и ја отишли у Главни штаб у Петрограду да преко директне везе преговарамо с Духоњином. Тренутак је био страшан. Духоњин и Главни стан категорички су одбили да изврше наређење Совнаркома. Командно особље војске налазило се потпуно у рукама Главног стана. Што се тиче војника, није се знало шта ће рећи војска од 12 милиона, потчињена такозваним армиским организацијама, расположеним против совјетске власти. У самом Петрограду, као што је познато, сазревао је тада устанак јункера. Осим тога, Керенски је ишао с војском на Петроград. Сећам се како се после извесне паузе Лењиново лице озарило неком необичном светлошћу. Видело се да је он већ донео одлуку. „Хајдемо у ради станицу, рекао је Лењин, она ће нам корисно послужити: ми ћемо специјалном заповешћу сменити генерала Духоњина, поставити на његово место за глазног команданта друга Криленка и позвати војнике, обилазећи командно особље, да опколе генерале, обуставе ратне операције, да се повежу с аустро-немачким војницима и узму ствар мира у своје сопствене руке.“ То је био „скок у неизвесност“. Али се Лењин није бојао тога „скока“, напротив, он му је ишао у сусрет, јер је знао да војска хоће мир и да ће извојевати мир, чистећи на путу ка миру све могуће препреке, јер је знао да такав начин успостављања мира неће sити без утицаја на аустро-немачке војнике, да ће изазвати тежњу за миром на свим фронтовима без изузетка. Познато је да се ово Лењиново револуционарно предвиђање доцније такође савршено тачно обистииило. Тенијална проницљивос г , спосооност да брзо схвати и сдгонетне унутрашњи смисао прстстојећих догађаја то је она Лењинова особина која му је помагала ца одређује правилну стратегију и Јасну линију држања на заокретим? револуционарног покрета.

Лењин у својој радној собм

ПРВИ РЕЗУЛТАТИ ПОСТИГНУТИ У ШИРЕЊУ ПИСМЕНОСТИ

Свечаном приредбои на Коларче- да на 350 течајева које су водили вом униварзитету завршена је зим- 280 учитеља, 25 професора, и 15 акска кампања на ширењу писмености тивиста Фронта, на нижем аналу Србији. На овој приредби говорио фабетском течају радило се са 5.000 /е друг Чедо Миндеровић, књи- одраслих неписмених, а на вишем, жевник. I просветном, на коме се добијају оНаше народне власти придавале сновна знања из историје, геограсу велики знача} акцији за сузбија- фије и других наука, са 190 слуње неписмерости. На томе пољу шалаца. Овај проблем у самом Беопостигнути су видни резултати. Та- граду, који има преко 6.000 непикође, не треба заборавити да су смених, биће решен до августа ове још од самог почетка народноосло- године, а затим ће радници на овом бодилачке борбе, од јесени 1941 го- пољу моћи да посвете пуну пажњу дине политички комесари партизан- просветним течајевима. Не треба

ских одреда морали да се брину о неписменим борцима и да дају извештај о томе шта су предузели да се њихов број што више смањи. И не само у борбеним редовима него и међу народом ширили су иаши борци просвету, а у оно време попаљених и порушених школа партизански логори претстављали су једина жаришта културе. Борба против неписмености вођена је упорно и неуморно и није фраза кад се каже да су се наши борци служили наизменично пушком # књигом. После четири године најтежих напора, који су омогућили да данас у слободној отаџбини акција за описмењавање узм в најшире размере, постигнути резултати говоре о успешном залагању наших учитеља и активиста Народног фронта. Под руководством отсека за народно просвећивање ИНО Београ-

заборавити на објективне тешкоће, које нису биле иале (као недостатак просторија и учила, хладноћа. заузетост одраслих неписмених, а понекад ш њихова конзервативност) које је требало савладати да би се постигли овакви резултати. Најбољи активисти на овои раду награђени су, а сви они који им дугују за своје новосгечено знање најречитија су им похвала. Ова акција није завршена ш било би пожељно да се што више способних заложе на овои племенитом послу. И међу нама студентииа има другова који нису исувише заузети, те би иогли много користити на уклањању неписмености у нашем народу. Јер докле год буде неписмених неће бити могућно да култура и просвета постану општа народна својина. К. А. ст. филезофиј^

Демобилисане омладинке на анапфабетсиом течају

Књижевни конкурс

Културно-просветни одбор Правнрг факултета расписао је 9 априла т. г. књижевни конкурс поводом 111 омладинског конгреса. 1. за омладинску песму 2. за актовку из студентског живота 3. за приповетку или новелу Конкурисати могу редовни и ванредни слушаоци правног факултета. Најбољи радови по свакој тачци каградиће се са по хиљаду динара. Радове ће оцењивати жири који ће изабрати Културно-просветни одбор. Радове треба предавати у затвореним ковертама адресованим на Културно-просветни одбор Правног факултета у Београду, закључно до 9 V 1946 г., [о почетка 111 омладинског конгре-

са. Културно-просветни одбор задржава право да радовима може располагати. Културно-просветни одбор Правног факултета

ПРОБЛЕМ ПОРЕКЛА ЖИВОТА У СВЕТЛОСТИ СОВЈЕТСКЕ НАУКЕ

Д-р СИНИША СТАНКОВИЋ

Ових дана изишао је из штампе превод популарног издања једне од најзанимљивијих научних студија објављених у Совјетском Савезу, књиге о „Пореклу живота“ од А. Опарина, члана Совјетске академије наука. Објављена још пре рата и у Америци, ова књига је изазвала најшире интересовање у научним круговима, не само по значају резултата и по ширини и оригиналности мисли него исто тако и по исправно постављеној проблематици и по строго научној методи обраде питања која долазе у ред најкрупнијих и најсложенијих у природним наукама. Дело А. Опарина је једна од најлепших илустрација дијалектичке методе, која данас доминира у совјетској науци и која је један од основних чинилаца снажног и незадржаног научног развитка у великој совјетској земљи. Ако је Опарину пошло за руком да у својој књизи за први пут обележи сасвим поуздане путеве који воде коначном решењу проблема порекла живота, разлог лежи пре свега у доследној примени дијалектичке методе на једну област испитивања у којој су досада добрим делом преовладавала фантастична или груба упрошћења појава. Обрнуто, резултати испитивања проблема порекла живота совјетског научника Опарина најлепша су потврда једне научне методе која једино одго-

вара правој суштини природних појава. Опарин одбацује све досадашње теорије о пореклу живота које су постављане у току векова, у прво<«l реду теорије о спонтаном самозачећу и о вечности живота, као ненаучне. Ниједна од тих теорија није могла да издржи објективну научну критику већ и због тога што није решавала само питање. Све су те теорије на неисправним схватањима саме суштине живота. По једнима, живот је схватан као манифестација неког духовног, нематеријалног начела; отуда је он вечан, нема почетка, или ако постаје у једном тренутку, то бива под дејством духовног начела, које се усељава у беживотну неорганску материју и „одуховљује“ је на неки начин. По другима, живот је схватан механистички, свођен на просте законитости неорганске природе, и претставља случајну комбинацију материјалних честица, која се може спонтано јавити као резултат „срећног" случаја; жива бића се могу спонтано зачети под одређеним физичким условима отприлике онако како се кристал ствара у матичном раствору. Између организма и механизма машине нема никакве начелне разлике; отуда се живот могао једном изненада појавити на земљи, спонтано зачети као резултат просте игре физичких сила.

Опарин полази од објективних, научно проверених поставки. Живот је, пре свега природна појава, материјална по својој природи као и све друге појаве материјалког света. За његово тумачење није потребан никакав духовни, нематеријални принцип. Али је живот у исти мах најсложенија појава у природи, која се не може објаснити само на основ физичко-хемиских законитости што владају у неорганској природи. Живот претставља посебан облик постојања материје организоване на одређен начин, и он се може само историски тумачити. Живот није вечан, као што ниједан други облик постојања материје није вечан; он није могао ни изненада постати благодарећи „срећном“ случају, јер тако сложено организована материја као што је жива материја не може постати случајно, него се морала јавити као резултат дугог и постепеног развитка. Живот је уствари настао као нови квалитет материје у процесу њеног историског развитка, као одређена етапа еволуције материје, као резултат дугог преображаја материје. Овакво еволуционистичко схватање природе живота једино одговара научно утврђеним чињеницама, оно једино може послужити, као поуздана основа зз решавање проблема порекла живота. То схватање. чији је творац У биологији био Дарвин, омогућило је да се објасни слика органсксг света на земљи. Дар Вин је објзснио развитак живог света, али није дао одговор на питање самог порекла живота. Међутим, само је на основу законитости еволуције органског света, коју је он утврдио, могућно правилно схватати

процес еволуције материје, која је довела до постанка живота на Земљи. Да би се схватио процес постанка живота, потребно је пре свега испитати историју елемензта који граде материјалну основу живота. Међу тим елементима угљенику припада нарочито место. Без угљеника, који чини основу свих органских материја што улазе у састав живог бића, нема живота. Отуда је неопходно изучити историју угљеника, историју свих преображаја које је тај елеменат претрпео још много раније но што се живот јавио на нашој земљи. Спектроскопска анализа открива да је угљеник веома распросЈра њен у васиони. Али је његов облик постојања различит на појединим небеским телима, која се налазе на различитим ступњевима развитка. Могућно је, испитујући појелина небеска тела, утврдити главне етапе историје угљеника и главне облике његовог постојања у васиони који су претходили појави живота, претходили и појави наше планете. У атмосфери најтоплијих звезда, које претстављају ране ступњеве развитка небеских тела, угљеник се налази у облику слободних, раздвојених атома. То је први и најранији облик његовог постојања; ту јот нема хемиских једињења, још нема хемиских молекула ко.ји претстављају различит облик постојања материје. Значајна особина угљеника која објашњава сву његову доцнију историју лежи у његовој способности ка асоцирзњу, спајању атома, ка образовању сложених хемиских молекула. Већ на нашем Сунцу, на огромним температурама које тамо владају, из-

вршио се прелаз угљеника из једног облика постојања у други. Он је тамо претстављен делимично у облику хемиских једињеша, такозваних угљоводоника и дикарбона. У једињењима угљоводоника и карбида (једињење угљеника с металима) угљеник се сусреће и на охлађеним небеским телима, планетама и метеоритима. И на нашој земљи, која је постала од сунчеве атмосфере, угљеник се најпре морао јавити у облику једињења карбида и угљоводоника. Још у време кад се земља налазила у ужареном стлњу из угљеникових једињења карбида постали су угљоводоници под дејством прегрејане водене паре, која се тада налазила у земљиној атмосфери. Угљоводоници су прва органска једињења постала на земљи још давно пре појаве живота на земљи. Та једињења која свако познаје, јер чине саставни део нафте, располажу огромним хемиским могућностима; угљоводоници се нарочито лако једине с водом, дајући разнолика проста органска једињења. Када се образовао први океан на Земљи та су се једињења растворила у води и ступала међу собом у разнолика хемиска међудејства, дајући све сложенија једињења, да би најзад створила и она сложена, високомолекуларна једињења која зовемо беланчевинама и која претстављају основу живе материје. Појава беланчевина претставља ; аажан ступањ у еволуцији материје на путу ка животу. Појава беланчевине као новог облика постојања материје, још није значила појаву живота. Али у изузетним хемиским способностима којима располажу беланчевине лежала је мо-

СТРАНА 4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

БРОЈ 4

НОВА ИЗДАЊА „ПРОСВЕТЕ“ А. Алексопуло: Оонови учења о еволуцији 26 Мил. Тасић: Виша математика 120 Видоје Веселиновић: Трговачка рачуница 60 Бихаљи-Мерин: Шпанија између смрти и рађања 80 Бранко Ћопић: Изабране прмтоветке Иван Цанкар: Слуга Јернеј ■ његово право Ивал Тургењев: Малинова вода 3 Анатол Франс: На прагу новог доба