Студент

ља у року од 30 година политике иомунистичке партије, партије Лењина- Отаљина! Послије рата је народ широким фронтом развио ппанску борбу да запијечи ратом нанешене ране. продужујући побједоносно кретање ка комунизму. Задаци посљератне стаљинске петољетке, петољетке 1946 —1950 годнне, састоје се у томе да се обнове у рату пострадали предјели, да се обнови предратни ниво индустрије и пољопривреде, и да се затим тај ниво знатно превазиђе. И овога пута јасно се показује преимућство социјалистичког система над капиталистичким. Совјетски Савез. опирући се искључиво на своје властите снаге, успјешно пијечи ране задобивене у рату, и муњевитом брзином развија даље привреду, науку, благостање народа. Тако на примјер, производн-а индустрије Совјетског Савеза ће бити 1950 године за 48 процента већа од предратне. Или рецимо друга чињеница: 1950 годмине СССР ће имати машина алтљика које режу метал за једну трећину више него САД. Тих упоређења могпо би се навести безброј. Чињеница је да совјетски народ има и свијетлу данашњицу и свијетлу будућност. А исто тако је чињеница да је и данашњица и будућност капиталистичког свијета замрачена кризом, беспослицом милиона и милиона радника и интелектуалаца, разарањем ситних произвођача, дегенерисаношћу културе и ратним авантурама. У вези са ванредним сазивом Конгреса САД, претседник Труман је 25 октобра прено радиа између осталог рекао да сазива Конгрес усљед привредне кризе, која неминовно при]ети Америци „ако Конгрес не предузме никакве мјере"! Скок цијена, каже Труман, „тешко погађа мипионске масе народа, које присиљава на штедњу и оскудицу.., јер многи не могу да дозвопе ни трошкове на најпотребније ствари.” Наравно, никакви ванредни ипи редовни конгреси не могу спријечити неумољиве антагонистичке противречности капитализма нити његове кризе. Нити ће тај конгрес нахра нити мипионе гпадних незапоспених најамних робова, па макар било то у најбогатијој капитапистичкој земљи. Самом капитализму нема излаза и спаса од привред •|их криоа, од хроничне нззапослености и глади десетака и сточ ина мипиона људи, »■'*ча напретка. Излаз из свих противречности капитапизма је једино у социјапизму. Данас није

могуће очекивати ма привредни или други напредак, ако ствар није постављена на принципима социјализма. Да је ово тачно најбоље се види на примјеру двије групе држава у Европи: група држава нове демокрдтије, међу којима прво мјесто заузима наша домовина, које су пошле путем принципа социјализма, путем изградње темеља социјалистичког система с једне стране; и групе држава које нису раскинуле са црном прошлошћу, са капиталистичким ропством с друге стране. Код прве групе видимо брзо лијечење рана нанесених ратом, брзу обнову и изградњу народне привреде, систематско подизање бпагостања широких спојева радног народа. Код друге групе тапкаље на мјесту, огромну незапосленост. назадовање пољопривреде, све дубље падање у зависност доларског империјализма, црну будућност робовања америчком капитапу, привредне кризе и ратне авантуре. Пут домовине наших народа освјетљава вјечита свјетлост Великог Октобра. Тај пут је указапа и на њега повела наше народе славна Комунистичка партија Југоспавије под руководством генијалног ученика Лењина и Стаљина, нашег великог друга Тита! Бесмртна народнооспободилачка борба народа Југоспавије историски је била условљена и омогућена побједом Велике Октобарске социјалистичке револуције и изградњом социјализма, изградњом свемоћног Совјетског Савеза. У Вепиком Октобру, у тој највећој трекретници историје људског друштва, народи Југославије, као и остапе земље нове демократије, нзшле су свој пут ка побједи, ка спасу, Исто тако и данас у остварењу плана наше прве петољетке ослањамо се на велики и силни Совјетски Савез и :лиједимо пут којега је показала индустријализација СССР, лут изградње социјапизма. Без тога ослонца и тог вепиког чскуства у изградњи социјапизма Совјетског Савеза, ни ми, ни 1а која друга земља нове демократије не би била у стању освоје тековине извојштене у минулом рату. Побједа народнооспободилачке борбе, побједа Народног •*фонта, створила нам ]е могућност, а вријеме поставило у за датак убрзани индустриски развитак Домовине. Од тога пријс ''.вега зависи привредна и свака друга независност Југославије. А од тога зависи и развој свих производних снага у корист благостања радног народа.

У свему томе се конкретно на нашем примјеру судбоносни значај Ве иког Октобра не само на народе Русије, него и на народе Југосдавије, као и цијелог свијета. Значај Октобарске револуције за цијело човјечанство јасније него огледа се данас када се свијет по/шјелио на два табора: табор империјалистички, антидемократски; и табор антиимперијалистички, демократски, Совјетски Савез је вођа и ослонац табора трајног мира и демократије, Он, заједно са земљама нове демократије, свакодневно, свакочасно брка рачуне и планове потпаљивача новог империјалистичког рата, Вријеме и судбина сваког народа у свијету изискује збијање и уједињење свих демократских снага свијета око Совјетског Савеза. Човјек не мора бити богзна како обдарен способношћу фантазије па да може видјети у каквој опасности би данас било човјечанство пред допарским чудовиштем са његовим атомским бомбама и другим средствима масовног истребљивања људи када не би имапо у своју заштиту Совјетски Савез. Спично ономе како је Совјетски Савез спасао човјечанство од фашистичког чудовишта у годинама минулог рата, тако га и данас спасава таквог истог чудовишта доларско-атомске агресије америчког империјализма. Демократске, антиимперијалистичке снага свиЈета су Јаче него што су онагаЈимперијаписта. Са још већим збијањем и уједињењем снага демократије и трајног мира око Сов (втског Савеза народи свијета имају тано чврсти, тако несаломљиви бедем о који ће се неминовно, историски-неизбјежно, разбити снаге, па и главе, доларских потпаљивача оата, као што су се разбиле срамне снаге срамног Хитлера, Мусопинија и јапанских империјалиста! . Прије тридесет година отпочела је нова епоха у истозији човјечанства. Данас Совјетски Савез иступа као несашмљива тврћава мира и демократије, као спасилац, као нада 1 свјетионик за све народе свијета. То сунце нове епохе, сунЧв Вепиког пвзким даном све јаче обасјава и најзаЗаченије кутке и кгла кзпиталистичког свијета. У његовој ватри ћа се че т испећи и прсти и гпава сваког ко покуша да га по •. И ту не помажу ни долари ни атомске бомб . Социјзп: IЈе јачн и< од Једног иод другог, иод ма којх „мудролија гњијућег капитализма!

Мајковски пјесник револуције

„В. Мајаковски се никада није осјећао и никад није ни желио да се осјећа као нека апсолутно олјел>ена. апсолутно одвојена индпвидуа-личност, вриједна сама по себи и сама за себе. Напротнв; једва ла У свЈетској псторији поотојн лруги неки пјесник који бп таквом поетско.м снагом опЈевао неналмагапу срећу сливања с оргаппзопаипм борбеннм масама“ (Тодор Павловћ То је био живот Мајаковског. Ои се борио заједно са својим народом, дубоко прожет догађајнма који су мјењали Русију. Његови стихови су борбен позив, с њима ца уснама јурншали су борцн на Знмскн дворац, обарали стару вл. ст. Са његовим стиховимд почеле су гадне масе да изграђују социјализам. Тако се почела испољаватн огромна улога пиец а у земљи совјета. Наравно, Мајаковски . ни.је био једини писац. писац-борац кош , Је на авангардни начин одражавао стварност. Такве писце баш и рађа, даје им услове за развој. пово вриЈеме, нове друштвено - историј.ке охолности. ,Али је несумњиво МаЈаковски, на поетском пољу, био највећи, најреволуцнонарнији. Одавно се водно спор по питању односв публицистике и умјетности, бопба која у суштинц значн: треба ли писац да стваРа по друштвеном диктату, рнг.ко како Тп од њега захтјева друштво. нли, напротив. треба ли писати по интимним. личним, унутрашњи преживљавањима, која су често далеко од актуелне ДРУ” штвене тематпке. Познатп Је, ако пратимо развитак историје литературе, да су књижевници, међу њима и нјесншш, на разлнчите начине одражавали стварност. Једии су прем а њој заузимали тобоже пасиван а други активан став. Међутим што су писии били борбенији, што су више изражавали стремљења свога времена. итто су боље ириказали онај основни покретач, снагу. једном ријечи што су више изра-зили оно што Је било битно, типично, историјско важно, то су били већи. У земљама гдје народ држи власт у својим рукама. величин а сб пјеоника (ријеч Је о истинском, правом пјеснику) мјери по његовом ставу, односу према стварности (ставу, односу који се одражава У његовим дЈелима). Уколико је његова личност органски пригасла УЗ радне масе које су одНијеле поб.:еду, уколико је та побјела п његова побЈеда, ако он корача V богбеном реду свога народа. тала ће он и лаље, прекп својих дјела, изражавати своје личне тенденцнје, али те тендешшје неће битп више само личне, само његове, него ће његова личност, интимност бити повезана. дубок 0 спојена са оним што је друштвено, народно, колективно. Тиме и он сам постаје већи, друшгвено значајнији. Тада у субјективнзам западају обично пјесници класе на залазу, на распадању, када њихова „субјективност није V харманијц са објектнвним историјскнм развојем догађаја“ (Тодор Павлов), када. пје-

сннк жели да се удаљи од стварности, од жнвота. и све своди на кзражавање своЈпх упутрашњнх осјећања, коЈа више не интересираЈу народ који је пошао другим путсм. Такав се пјесннк обпчно губн и брзо заборавља. Ту величину, т Сливање, спајање „личног и колекгивног“ одражено је код Мајаковског. Он пјева: Срећан сам што сам честица тв силе, што су заједничке сузе шт 0 нас квасе Јаче св и чешће није причестити великим, светим осјећањем кпасе!... Тнме што до таквог сливања нвје дошло код Сергеја Јесењина 'Мајаковски: „Код самољубивог Јессњина појавнла се нова ирха. Он је са извјесном завишћу гледао на све пЈеснике којн су се органски слилк с револуцијом, с класом п видјели пред собом велики, оптимистички пуг“) могла бн се, међу осхалим. и да тумачн трагика његовог жнвота. несхваћање куда води „судбнна догађаја“. Мајаковски се усхпћивао, одушевљавао револуцијом, њеним људнма, њеним циљевима („Славим домовину коЈа јесте, но трнпут ону коЈз ће бити“). Он јо био њоме прожет. опа је била његова. И треба се увијек зауставнти на оном „драгоиЈеном и прогресивном* (Енгелс) код Маја-

ковсног, на свему опом што је ве* лпкп У његовом стварању. Тако треба, \х)сталом, не само њему него и свнм књижевнниима присТупнхн. У поемн „Владимир Илић-Лвн>ин“, читамо стихове који говОРз о воћи револуције, о геннјалним Лен.ииу И Стаљину, у најтежим биткама. МаЈаковскн гледа V будућноот, свјестан слободе стварања п греће у којој ће жив.јети човјечансгво: ... Проћи ће дзни данашњих тешиоћа, љето комуне гријаће стољећа, и срећа, спасти јагода огромних дозреће с црвеног октобарског цвијећа. Мајаковски јв писао о свему што је било оД значаЈа. о чему Је требало да се пише. Он се смнјао песницима којн су пјввали као „славуји", дпвпо се бољшевиппма. њнховој сназп и карактеру. рутао се „конференцнјашима“ који до у бескрај „перезасједавају“. апјевао паотију („бесмртног нашег подухвата“ћ соћјетску власт. мрзио страшно све непријатељв радничке класе и социјализма. Данас, када империјалисти хушкају и воде борбу за нови свјетскп рат, МаЈаковски је жив и међу нама. Његови стихови јапи су него икада. Павао Броз

Међу његовим људима

Осетим дах људи на лицу кад читам књигу Горког. И пођем са њим у сумрак и свануће по степи и по обалама и гледам људе бивша и будућв. И увек нађем неког човека, кога сам чини ми се срео, који није рођен да буде скитиица из Дапека до далека да стоји гпадан на раскршћу улица и само чека. Ја увек, кад читам његову књигу, живим са многим људима и с њима причам о свему, и руку у том причању осетим топлу на рамену. Осетим дах људи на лицу кад читам књигу Горког, кад пистам страницу по Лраницу; и кажем себи. но да говорим људима: велико срце имају, велико срце у грудима.

Драгослав Грбић

„ПОРАЗ" И ПОБЕДА А. ФАДЕЈЕВА

Још је Бељински писао: „У стварно поетским делима мисао није апстрактан појем, дзражен догматски, него претстављада душу дела. оазливена је у њима. као светлост у кписталу. Мисао у поетским делима Уо је њихов патсс. Шта је патос? Стоа сно поодиоање и одушевљавање неком идејом-.. У таквим делима се Vвек осећа тоештаво. страсно повипање у ту идеју, која претставља невидљиви покиетач све уметникове делатности. све енеогије његове воље. готове на све. пади посгизања свога пиља- Бто. тај патос и поетставља базу и основ стваралаштва сваког значајног уметника. Александар Фадејев носи у себи стваоалачку идеју која је животни сшгмул његове активности. његова лична страст. Ако треба нештб о њој пећи. онда је она овака.ко најбоље изражена у главноме јунаку помана „Пораз“, у коме је живела „огромна жеђ, несравњена ни са каквом другом жељом, жећ нонога, дивнога. онажнога и доброгћ чо.века“- То стоемљење 1е определило сав ствапалачки живот Фадејева, њиме он наслеђује и поодужава револуцнонарно-оомантичнн сан Горкога о дивноме човеку комуиисттког друштва. Огромни прелом у историји човечанства. пролетерску револтпију. Фадејев је сам снажно осетио и зато су ликови и догаћаји V његовим делима тако д.убоко проникнути. зато је у њима тако снажан патос борбене мла достн. Када му је било 17 година почео је ла се бори оа оибирским партизанима за победу револуције и већ тада био члал Партије- Бопио се против јапанских интерввнииониста. Кол чака, учествовао V угушењу Кронштатоке побуве и био тешко рањен. Све 1е то много дрпвинело њевогом таленту да одрази најбитније стране живота једнога народа, његове грандиоонв борбе и победе, да Iаснр внди раћање и развитак новога човекаСвоја прва дела „Разливање“ и „Против тока“ је сам аутор оцеиио као незрела. Фадејев је тежио да пробуди и уметаички одрази сложене и лротивуерчнв животне појаве. да их осветли јасном светлошћу комунигледања на свет. да насупрот стихијнооти стави руководство партискот Разума. То је Фадејев остварио у роману _,..Пораз“ кош спада у клисцчна дела '<ssвlетске литераТур?. ’ с А а Фурмановд, ‘бујицом" Сврафимовича. ..Ка&о : се лио челшж" Островскога. и имао 1е значашн утицај на развоl савпемене оовјетоке литепатуре. ..Пораз“ 1е Iедно од првих дела »011е 1е одразило историско рађање новога друштва, соииГалистичжо преображавање душе народа и Фоомивање новога људскога карактера. Оликајући мали сибирски партизански одред у оеволуциш, он 1е разогкрир дубоко унутрзш-. њи живот милиона људи и њихову нову друштвену психологију. У лику бољшевика Левинс-она. команданта паптизанског одпела у далекој Усуриској тајзи, Фадејев је дао лик новога човека, њетова стремљења. његове претставе о смислу живота. соећи- Када Левмнсон мисли о веволтиионарном људи он ог-ећа . при лив неке необичне снаге која као да га диже из родних оквира (можда новом човеку за кошм он жуди свом

својом душом)“ и са те пгиоокв земаљоке. мо-вечакске висинв он госполарц овојил! болестима и слабим телс-м- „Левнсон је бољшевик. ооганизатов, али јв лат људски, искоено. он има и својих слабости кошх се човек не може осл.ободити преконоћ. Левинсон усредсређује све своје духовне снаге да служи оеволупији, да руководи људњма у овом одоеду. који му бе-згранично весују. нду с њим у опаоност. у смст. Он нма много бовбеног, бољшевичког хуманизма. Он плаче када сазнаје за смст свога помоћника Бакланова, пажљиво псолази да не псобуди стражаса. т У исто всеме преги револвером партизану коЈ'и 10 варушио диспиплину, и свн схватају да он може своју претњу да оствари. Левинсон 1в еластичан као командангг: сазива суд за Мароску кад украде дињу, зато што квари диспиплпну у одреду и односе са сељапима; али не примећујв пијаиог водника: ..цео је одред видео да 1в Кубрск пијан- Једиио Левинсон то ни:е приметио. Iвр би тада Куброка тсебало смонити. а није имао ко да га замени-“ Болшевик Левинсон Је нови човек за кога Фадејев ствара, он и његови друговц су они дивни људи којв стваса борба за сошшлизам. Другп велики роман Фадејева „Последши из Удеге“ (1934 1941 г.) још није завршен. У четирн романа дата је широка епска слика граћанског рата на Лалеком истоку а десет различнтих људских судбина се сазвија. Снажно су дати лнкови садника, интелектуалапа. сељака. који се у ватси револуције психолошки мењају. почињу на дсуги начнн да •посматсаlу и добијају ново место у жиноту. Живот народа у делима Фадејева је пун оптимизма и поезије- Пседа»ост севолуииЈи Мососке. Метељнице, Бакланова. Дубова, Бутова је дивна, епска. Тамни ликовн у њима иодвлаче стваралачку идеју Фадејева идеју о грозоти онога што је умрло и о снази новога што васшпава људе. Друштвено васпитни патос дела Фадејева састоји се у основном стрем љењу да се јарком светлошћу осветли висбка човечност која је заменила ниско и наказпо. Читајући Фадајева осећамо борбу за сопијал' отички мосал. осећамо осиовне кореие измене V исидологији ■ ■'Чбвбка?.- НидиМћ ‘Услове за ‘Уништеље -РОШ&иг’ и^ИкТ4. а ‘Насупсот мсжњк ‘Зхрема Јкудвма хуманизам; насупсот вгоизму и индивидуализму лични живот посвећен заједници и некористољубивости; насупрот сопствеиичкој изолованости, дружељубље и предалост отацбии!И.

М. Николић

ОСНИВАЧКИ САСТАНАК ЛИТЕРАРНЕ СЕКЦИЈЕ

У оквиоу Унивеозитетског култуонрг двуштва оснива се литераона секција- Њен оснивачки састанак одржаће се д недељу 16 о. м. V 10 ч. на Правном (Јпкутету. Псзива!у се .сви студенти Београдског универзитета ко : и се баве или интересу : У књижевним ралом и култупно уметничким питањима уопште. да поисуствују оснипачксм састанку литерарне секци|е- Број 36

НАРОДНИ СТУДЕН7

5