Студент

алатке, тровали пшеницу ктали краве музаре и палилн памук. Упоредо с вештачком свилом и с вегатачким медом, била је створена и вештачка уметност. У Холивуду су се лан* чаним системом спремали јевтини снови с убиствима. детективима, лордовима који су заљубл>ени у пепел>уте и скитницама којн налазе веренице милпонарке Преко ноћ џеа је заглушивао глас разума и савести. Осуђени на безизлазии живот играли су. и механички трзаји фокстрота потсећали су на покрете механичких играчака У позориштима су се при казивали водвиљи с прерушаван>ем. Књиге правих песника штампале су се у издањима од »00 примерака- Читаошша су давали полицијске ромаие и јевтпиу еротику недељннх часолнса. Депи су сугерирали једноставиа правила: „човек је човеку курјак” и „без преваре нема продаје”. Државе су нздавале једна другу. Та зар су могли иматн чврст морал дечаци којп су посматрали комисију за немешање илн рђаву комедију Минхена? Тако је њихов Запад догаао до фашизма. Узалуд садашње пристатпце „западне културе" покушавају да се разгра ниче с нирнбершким законима, с ломачама на којима је Гебелс спаљивао књиге. с Мајдапеком и Освјеццимом- Фашнзам није пао с неба. Ннје он био некн иарочити мнкроб који се ствара само у немачкој крви. Фашизам је бујан настуи оне страшне одвратне болести од које је смртно оболео сав свет повца. Ствар није само у томе што су немачки индустријалци. којн су полупирали Хитлера. рођеиа браћа енглеских. америчких, фраииуских индустријалаиа. Ствар иије чак ин у томе што су различити браниопи „западне култЈфе”, почев од Фоша до Бјулита. од Чемберлена до Хувера, гуралл Хнт* лера на све што Је било после. Но је ствар у томе што има исувнше много заједничког између лицемерних процоведи нм перијлиста 1947 годнне и „Мајц Кампфа , између импернја лизма 1947 године и фашизма. Новинари „Комба” вараЈу своје читаоце. тврлећц ла ми грдимо и одбацујемо све што долази са Запада. Ма кsко ннско да смо се клањали Шекспиру н Рембранту, такво клањање неће нас поннзитн. Али ми не желимо да се клањамо чак најливнијнм америнким усисивачима прашнце. Ми не презиремо усисиваче прашине, ми мх такођв ироизводнмо. али ми нисмо склони да правимо од њих богове- Мн знамо да Сада на аапчду нема ннч-акве заттадре ку.»ту{>е”; иостојч бур-

асоагко варварство и цостоји култура народа. Мн знамо да ј« све велико, све живо на западу с нама. Ми се поносимо културним тековииама наших пријатвља и у Француској, и у Енглеској, и у Америпи и у другим земл.ама. Наше друштво нма свега тридесвт година и то су биле тешке године; више пута морали смо с оружјем у рукама да бранимо иезависност Републике Али у кратком року за историју мн смо много дали човечанству. Западни научници добро познају радове великих совјетскнх научника. Западни читаоци чнтају кљиге совјетских писаца. и нема земље где ие би л»уди гледали совјетске фнлмове. Наша наука, наша литература. иаша мучнка чине повољан утипај па паучнике и уметнике запада Али најзначајнији допринос светској култури је само постојање Совјетске државе: оно је променило духовну климу у свету. Тводор Драјзер у лето 1945 године. мало пре своје смрти. упутио је секретару америчке комунистичке партије пнсмо у коме Је молио да га првми у партију. Драјзер је пнсао: „С великим задовољством cau сазнао ла гу познати иаучнпци, францускн физичари. Ланжевен и Жолио-Кирн. исто оиако као пре гога енглески научник Котдејн, пришли комунистичкој иартији. Био сам дубоко узбуНен кад сам сазИао да су сликари и песници. оданн стварп" народа, као што су Шпанац Пабло Пикасо и Француз Луј Арагон, ступили у комунистичку партнју која у својим редовима пма велнки број културних радника. великог данског писца Млртииа Апдерсена Нексе н ирског драмског писца 0-Ш.јси”. Интере* сантно је ла ли је упознат Харнман с овим документом. и у какву културу сврстава он „Америчку источну или чападну? Не. ми не гр.тнмо и не одбацуаемо стварнт кглттру саиременог запада. Н>у грде и њу одбацују такозвани " бра* пнопн „западие културе”. Оии у Тенеги забрањују теорију еволупије, они у Миснсипн пале дела научника антронолога који исмејавају расистичке теорије. Онн "у разним републикама Јужне Амернке избацују иа библиотека научне радове маркснста. Они "оне и Амернци Чарлн Чаплпна и захтевају та он буде протеран нз Сједињвних Америчких Држава. У Фраппуској, опет. ови гнтнн амернчки лакеји гоне арекрасног Фраицуског весника Луја Арагона- Они у Лондоиу прнреh.yjy лемонстрацнју na изложбн захтевлјући да се скину слнк« саВремеиих уметника. Оии вабрањују у Па.lестини прчки? фитма ~Р»м от«"ги»н град - *

Ови тобожтБИ заштитштпи ~западне културв” уствари мрзе сваку културу је п>нхова власт заснована на незнању једних, на умору других на равнодушности трећнх. <*ни пишу без грешака .они могу да по потреби убаце латипску пословипу, они имају вепито стнло ...Паркер” и укорнчеие кљиге чекова. али ми грлимо и одбапујемо тај лажан сјај и ми о њима говоримо- „То су див Ђаци 1947 године”. Теодор Драјзер ни из далека није навео имена свих крупних научника писапа и сднкара Запада који су се прилружили комунистима Пма их миого вигае. Још је вјгше оних који, не направивши логичног закњучка из свога рада, као што је то учинио Драјзер. читавнм својнм стварадаштвом прогивставилн су себе буржоаском свету који умире. Ми их не грдимо и не одбацујемо С л»убављу и поверењем ми пратимо њнхов стваралачкн пут* г Још иедавио провокатори капнтализма внкали ry да смо ми изолационипи, да смо наиустили идеју братства на-I>ода и желимо да се одвојимо од света н свет одвојиме од себе. Сада су провокаторн променилн плочу н тврде да ми не признајемо иапиопалие особине, да одбацујемо народну кулг.'ру и желимо да ошишамо сав свет на руски начин. Онн су лагалв јуче. они лажу данас. Ми никада нисмо напушталп и нећемо напустити внсоку идеју зајелнпце парода, јединство човечанске културе Никад« ми нисмо одбацивали нациоиалпи облик културе. као шго иисмо одбацивалн право сваког народа на своју судбину и на свој живот- Мн сматрамо. да су идеје нстинитог патриотнзма и интернационализма сдојене. Поквзали смо да знамо да бранимо културу. Показали смо за време наметнутог нам рата када су наши људв бранили не само рођеиу земљу него и високе идеале. Показалн смо то у дооа мира‘ ми смс изграднлц ново лруштво, учиинлн смо културу - i то в« веточну и не зададну, нето праву културу блнском мнтизннмз н милиоиима људи. Наше посто'ање .наша победа оаушев.љавају истиннте браниопе културе, њеие ствараоце у целом свету. руктцња. коју је украо Проmptci. нч ’c CA угзота. у дугој и тешкој борбв взмеђу свеi.iOCiu u uufi цобпдиђе свеглост.

НА ДЕБАТНОМ КЛУБУ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА

О ИДЕАЛИСТИЧКОМ и МАТЕРИЈАЛИСТИЧНОМ ГЛЕДАЊУ НА ИСТОРИЈУ

Дебатни клуб Филозофског и Природно-математичког факултета одр* жао је предавање „0 идеалистичком и материјалистичком гледању на иоторију”. Рад је прочитао друг Петковић, студент филозофске групеУ доста опширном реферату, попуљепом обиљеи цитата из маркспстичке литературе, предавач се, износећи идеалистичко гледатБе на нсторију, критички осврнуо на развој и пеннуч ност тога гледаља, дајући уједпо, да другој страни материјалистичко гледак»е на развитак људског друшгваи значај Марксове. Енгелсове, Лењинове и Стаљинове појаве у филозофнји уопште и посебно у научиом тумачен.у историје. II поред тога што је предавач углавном правилно излагао ствари у свом реферату, ипак је погребио освр нутп се критички на пачпн предавања оваквих тема. Основни пропуст предавач« je тзј што у свом предавању кнје успео да довољно подвуче пазадпи смисао и ненаучност идеалистичког тумачења историје, а на другој страии научност материјалнстпчког гледања, његову револуциопарност. напредност свој ство оружја у борби поробљених кла-

са. Предавач је с једне стране у делу о идеалистичком глвдању на историју и шео већи број пдеалистичкнх тумачеува исторнје, правилно констатујући ненаучност и неправилиост ових тумачења. Установити све то, а на крају не подвући довољно закључак да је све то скупа у крајњој линијн пазадио и реакц,понарно, да н данас постоје „историчарн” којн историју пишу у смислу оправдавања владавине буржоазије и прпказивања нормалностн таквог стања свакако иде на штету таквог једног рефератаИз обраде реферата видело се да је предавач теми поклонио доста труда, схватио материјал и излагао га озбнљ ио. Ради јаспости нзносио је укратко потледе разппх идеалиста, дросветнтеља, соцпјалутоппста и првих материјалиста, па су сушаоци са te ннформативне стране свакако ммали доста користи. У дискуспји је учествовао врло мали број другова којн су правилно указали на недостатке реферата н уке ли мање допуне, Предавање, ма да је на време бнло објављено, није било довољко носећено. Бранко Узедац

Руско питање

У другом делу програма своје ирнредбе студенти историје уметиостн приказали су иеколико сцепа нз комада Констаитина Симонова „Руско питање”. По речима једног совјетског критичара совјетска књижевност је војник који је увек спреман да се хвата у коштац са непријатељима. Изразити претставник такве књижевности је К. Г.имонов, Основна тенденција „Руског пнтања”, комада који је Симонов написао крајем прошле године, јесте да објасни совјетском човеку и свим на родима света Волстритску Амсрнку, њену дипломатију, њену плаћену штампу, понижавање човека, свемоћну диктатуру. њен поразни утица] на људе Америке, њен најзад, утицај на поштену Америку. Зар главни јунаци комада: Морфи, Џеси, Гулд не носе у себи све оне страшне, уиакажују* ђе утицаје једног система на издисају. X. Смит је борац то је снгур но, али он нема јасну претставу зашто се бори, његов циљ није формулисан. Од њега се не може створити (путем режије!) свестан борац, то он није још, он ће то можда и бити, али у тренутку кад пружа отпор плаћеној новинарској машини, он још не види сав значај таквог отпора. Режија другова са исторнје уметности (режија је колективна? стари, нецелисходни начин режије) је направила грешку кад је X. Смиту дала оно што му К. Симонов ускраћује с правом. Друга грешка режије лежи у томе што је Херстову Америку (Мак-

ферсон, Гулд, Морфи) дала и сувише наивно и готово симпатично. Ннсу ти људи ни наивни. ни глупо безопасни, али би били у стању, ако им се то дозволи, да баие и своје народе и све народе евета у нов пожар светског рата, према томе они су злочнн ци у име својих ннтереса, а не група наивних безопасних „џентлмена,” Решење декора у завесама, са фраг ментима лекора има своје законе, нма свој смисао само онда кад је целокунна режија усмерена на такво решв н»е; тај начин решеља стоји у дииамич кој вези са целокупном режнјом комада. Но. на овој приредбн решење лекора у завесама се косило са режнском концепцијом, са решењем светла, са реалистичкнм решењем днјалога. Данас, када стоје иза нас две и по године позоришног рада на Универзитету, не може више да се дозволи такав дилетански однос према решавању драмских проблема, „диктованих, —■ по извештају конферансијеа, нчшнм техничким н временским могућностима.” Логично, руковођење таквим мотивима (зко то уопште можемо да примимо као режиско решсње н као мотив за скраћивање комада) t> негпрћно и из комада су испали многи делови којн боље каракi ! '(jrfUiy дело Симонова н оцртаваЈу психологију његових лнчности. Основна карактеристика извођач* је била нехомогеиост у гесту и изра зу вероватко последица „колектив ке режије.” Често су другови били без одређеног задатка иа ецени, са мното професионалнит, дилетзнтских. иепотребинх и неоправдзних гестова (стављање прстију у нараменице, вал» ла као ознакз американског новинара из лоших филмова, код А. Татиђа; не

оправдано ношење ногес« са оловком код Д. Петровнћа; пуно извештачености и певаља код В. Фодорове: маса непотребних м непроживљених гри маса и рутинираннх вокрета код Б. Буљана). Још кад се томе дода да су лругови комад спремили за цигло десет проба, одржаних нзмеђу семинара. онда се известан позитивни успех претставе има да припише само ствар ио талентима ( а таленат без озбиљног позоришног рада не значи много) ксји су иесумњиво испољили готово сви извођачн комада. Оно што je позитивно у претстави је сам избор комада, иако недовољно вешто скраћен, и поштена жеља извођача да нашој студентској публици омогући да се кроз уметнички писан комад упозна са односима који постоје у капиталисгичким земљама. Група историје умвтностн има несумњнво велнкн број талентованих и врвдних позорншних ралника (већи број припада чланству Народног позоришта) и према cboj'hm потенцнјалннм могућностнма, свом нскуству н знању може да иаправи много озбиљ нија позоришна остварења. То што су они, као студенти нсторије уметиостн, помогли у раду свој факултет скн пултурно-просветни одбор, иесум њиво да доприноси квалитету приред би, али би та њихова помоћ, обзиром на њихово искуство, внање н досадаш н>и рад указан Академском позоришту који све озбиљннје решава драмске проблеме иа Универзитету, дала драгоцеие резултате. И. С.

ПЕПЕЉУГА

За људе ооцнјалистнчког друштва цаштатн значи граднтн и стварати. Прозрачну сликовитост sајке пренетн на филц зпачи уздићи гледаоца до оног нивоа роиантизма који по речнца Горкога ~лежн у основи мпта и внсоко је корнстаж зато што иоже да пробуда револуционарии одиос првма стварности, однос који практнчно нен.и свет.“ Бајка је за сваког иапредног уметпика била и остај« средство борбе за нстнну, за високољудске квалитете које je нартд изградио у својим јунацима и којн вечито жнве. За буржоаске умвтнике бајка је могућност уклањања из стварности, бежања од тешке животег истине капиталистичког снгтема. скриван»е главе у фантастичнн н омрени свет бајки. За у» метннка социјалистичког друштва фнлцска бајка је уметннчко сред* ство аа тумачеше стварностн. могуНност да се она сликовнто прикаже. Ту нема јаза између нзмншл.енога н nocTojeher. Прнближаван,е бајке савремености никако не значи грубо актуелисање лнца. Ннгде г« не мора тако убедљиво да открије с ihkoвнтн смисао идеје ш у бајцн

филму. Нигде ннје тако тешко као ту сачувати арому дела, не пасти у вулгаризацнју к примигивност. Актуелност бајке је много дубља и шира она је у томе што приморава старн мит да одјекне звучним ехом онога што се данас дешава. Такав квалитет актуелности има совјетска филмска бајка „Пепељуга“, (драматург Евгеније Шварн. режисер Н. Кошевојова и М. Шапнро). ЕвгениЈе Шварц није просто драматизовао стару бајку, иити ј« просто осавременио. Он је тактично приближио н.ен вековни морал данашн,ем гледаоцу, подвлачећи и потенцирајући мотнве рада, скромностн. пријатељске помоћн, омејући се злоби, неблагодарностн и самољубљу. Он је само овлаш изменио сиже старе бајке, изменио га тачно само онолико колико је било потребно за мен»ање пропорција међу личностима. Становнике дворца, њихове међусобие односе и оно што их окружује Шварц је упростио. Краљ је као у фолклору једноставан и детиљасто смешан, његово приближаван.е људима је добродушно комично. А свн су они учеснпци у волшебној игри и шнхове улоге служе само ча рачвпјаље главнога лнца н основног морала. Пепељуга Евгенија Шварца не очи]>ава људе лепотом н игром као у традиционалној бајци Пјероа. веН својом непосредношћу. добродушношћу и „златним рукама“. Јанина Жејмо је веома талентовано одиграла Пепељ j гу. Она је успела да једиоставно и криродно оствари карактеристичиу детињу искрепост, простодушност и унутрашњу финоhy девојчиие Пепељуга је увек убедљнва, чак f у гротескној ситуацијн, изразито неистинитој са тачке гдедншта реалнлх животних односа. Шварц је -»стварно атмосферу ре»лиостн бајке. Томе не«, смета пролор који даје целој бајцн интонацију занимљиве игре у r.cjoj узима учешћа н гледалац, аз кратко време убројан у становнике „кра.љевства на бајке“. Аутори филма су очували у филозофским тнрадама традицноиалнн високопарпн стнл бајке, а у радњи и сликама доследно спроводнли прикцнп конкретизације слике, жкве и светле веселости кроз све пернпетИ' је радње н остварили су херонку која не само да не противуречн хумору, већ је јединствена с њим. Они су веома интелигектио нспреплитали фантастичност са свакодневним, што је извор оригиналности комичиог у интерпрстацијл бајки Евгенија Швар ца. Ои је успео још нешто, што је н најважније, постцгао је да посте-

пено води гледаопа од аперцеипи,)« сликовитих средстава бајке до иоетизања њеног мора*та. У фабули филиа се укрштају неколико основпих линија. Прво, лиинја праљевског дворца, „нестварна“, добродушно гретеокна, са миого оштроумних псеудо-животиих де гдља, која нзразитв додвлачи бајку, измншљеио, као основу радње. Затии, лнннја зиле и иалога пажа. која проширује ону опште позиату основу старе бајке: чуда (во.тшебне иетаморфозе, чизме од седам мнља, нзненадно јавЈнање и ишчеаавање јуиака). ТреКе, сатиричнл линнја маћехе и њеНих кћери која потребно оштро изоб.тичава, али с фнпом дозом хумора и упућује на осиоону лннпју фабуле лнрску кроз поступке Пепељуге и оннх који доприносе победи доброг. Овде треба подвућн да негативни карактери трпе крах, тј. да су се аутори филма одрекли сентнменталних мотива свеопштег праштања, типичпог за европске варијанте старе бајке. У епоси ра I ;ања н развнјања еижеа о Саидријопи он скоро није ни могао да буде обучен у другу форму, ссм у форму наивног сна у коме су избрисане социјалне преграде. Али су додније писди разиих епоха украцгавали овај саи људи иа народа њему несвојствепим бојама неиаграђене рзпскз покорпости илж уско грађанске добрсте. Елегично маштање свеевролске јунакнње старога фолклора коју су различито слнка ш Пјеро н браћд Грим. засветлело је као отсјај у ~одбачелој“ децн у [>оманима Игоа и Дикенса. Утопистички снови о оређи и правди у условима старог експлоататррског друштва олрзжавали су се у тужном колорнту многобројних варијанти о Пеиељузи. Епоха бизнисмена у којој је нестало роматичарских ндеала, даје o'ХепГпјеве новеле пародије на овај сиже. Филм о Пепељузи совјетских аутора је нова разрада класичне приче У којој су сачувани сви њени атрибути. а светао, ралостан. уиутрашње оптимистнчки тсн фабуле даје свим лицнма иову бцју и целу бајку чжни блиском совјетском човект. Евгеније Шварц је надахнуо бајку цовнм животом и завршио је одајући признање вичитим људскнм квадитегмма: „верностн, племенитости, снази љтбави осећањима којима иикада, никада неће дсћн крај“.

М. НИКОЛИЂ

БроЈ 43 —44

НАРОДНИ СТУДЕНТ

9