Студент

фа” нцје ни постсцјала. Оважав комад је краљ примио, али га је ошах после премијере претседннк француоког парлвмеита. тајни члан ортаиизацшуе, поново забрд.цио. Те« су закључивањем мЦрквшот мчфа” међ(у катоишцима и јаксеиистима и целокупна нова верска политика Луја XIV дозесхшили да у трећој и дефишигшвнои редакцији лТартиф” изиђе иа сцену и остане «ао један од најомнљенијих комада из молицеровског репертоара. Гккле 50 сјајно уоиелих претстаза и „Дон Жуан” је проглашен за ~отвореиу шмолу незнабоштва” и скинут са ропертоара. Тада је Молијвр почео да ради на својој велимој сатиричној комедији „Мизантроп”. „Мизагнтрон" је типични образац класицнстичке „аиооке момвднје” (haute comćdie) у којој коиизам оитуациуе уступа место mn ележтуалном, филозофском кјоикзму, где дијалог преовлађ(УЈе над снољашном радњом, а иа први плаи се “издЈиже психолошка карактеристика личности. Ова је комвдија напиоана у време Мсигијерове најоштрије борбе са реакционарним кругоаима француског друштва, када је Молијер осећао опромну потребу да €вристрокатиј(И каже истину у очи без уобичајених шаљивих облога. Јунак ове комеднце носи у себи велиму снову исторнокн неонходаог племенит човек, страоно траиш друштвену правду и непреккдЈно се иалази у конфликту са лаж№н и подлим велимосветомим

'Друштвом. Критика инских карактернигх сисобииа дворске аристомратије, васпlигганика апсоЛЈустичпое монархије која претвара грађаце у сервилне поданнке, кр.ије у себи зрнр крити/ке апсолутистиччоог Уређења. Да развије ту мритнму Молииер није имао онаге и то због тога што трећи сталеж у Фр-анцуској тада још нп\је био сазрео за иолити'чку бО|рбу са апсолутизмом. Молијер је нсмејао буржогоију у разним странама њеног живота: у породичиим односима („Школа за жене”, ~Смешне прециозе „Femmes savantes", „Prćcieuses ridicules",) у тежњи за аристократским почастима и THT>viaMa („ГрађаЈНг« племић, „Bourgeois gentilhomme"). Молијера су, као аутора „Учевих жена”, често опгуживали да се његов став (према женама поклапа Са речима једног од његових јукака који иојашљу.је да је „жвна ДО.ВОЉНO учена ако уме да разлимује прслук од панталоиа”. Ова је тенденција сва/ка. мо погрешна jeip је Moainjep био против стар.ог иачина живота, али ннје в.ндlео вичег доброг н« у глупом подражавању буржоазије лошем и празном животу ар»истократИ : е, он је против жена ккхје руше породицу и бори ое за снажну ггородицу, засноваиу на ,>гриродним” одно. сима између мУжа и жеие, родитеља и деце, о« одлучио осуђује свзје псеудоучене јуиа киње које унаказују здраву и пропрес«в«У идеду жекоке емаиципацдје. У комедији „Грађаиии

плем!Иlћ” Малијер гаиидалном салнанјом разв>и(ја грубог, дебелокожног цовог госпожииота, а исто та-ко и пор-ачне племиће. ло>пове « паразите- Врху«>ац у CBo)oij кр*и(тици порока буржгоазије, Молииер је nioг-.-гго у класичној комедвди „Тардица” („L’ avare“). „Тврдица” jie нагаиса« у шрози и претставља jejua« сцд паjiwapaктеристнчнијих образаца класнцистичке комедиде кгргЈКтера. Прозиа фарсиа „Тв|рдице” ипрала је изогсагу улопу у њаповом неуспеxiy мод савремеие пубЛ|И>к€, али ју jie потс*мств,о зато признало као ремек - дело Молијероза ства|ралаштва. П>о сво(ј|Снј фпбул!и „Тврдица” је везан са Плаутооам комециијом ~Aiyai\viapHja” а.\\ рдзлика између Молијерове и Плаутове комедије је у томе што је јунак псслвдње, Ebikmio« снромах који је случајио постао влаотик мовчвга злата, а Харпагоц капиталтоста, човек који ж.иви од трговине и зележашк.их операiKiia. Плаlутoв јун'а>к је изузетак за своју епоху, Молијеров, на I',ротиз, л боко типича>н за своје време. Лик Харпапана веома јасно илустропје молијеровски метод у стварању караистера, у чи iy оснозу Он поставља једиу било K>ct.fy трппу. једну особнну или псигхолошки моти.в. Таквп јелна особина коа Харнагона је тпрдичлук моји је постао мерило неке апсолутне страсти. За то, п>о фнном запажању Пушкина: „Молнјеро® „Тврдица* је тзртица и сам.о то, а Шек спироа Шајлок је тврдица, о-

штро(уман, осветољубив, чедољубив”. Једно>оообеност и једнопланост Молијеровог лика Харпагона оу тесно везани са рационалlИСтичlким мишљењем Молијера класицlисте. Но иако је јгик Харпапона лишвн Шејлокове п.мнок.рвlности и боје он ни издалека није шема. Та омолност да је Молијер начипи.о Харпапона претставн.иком апоолутне страсти тврдичлука. која га претзара или у болесника или макијака, закономерна је у светлости историске стварности која је оцвржана у Јеро.вој коме|ди|, : lи. Марксова аналква твр|д'ичлlука сведочи о историшој прааедности Мlоли.lеpose комед.ије и о релистичности њоног главног Лlика. Маркс пише: „У исторношкм зачецима ка>питали(стичкloг н.а>чина производње а сваки каииталисгички parvenu (скснројевић) индив(здуално одређ(ује тај историски стадиј жсђ за обогаћнвањем и тврдл.ичлг.тк госпопаре као апоолутне страсти,“ Жеђ за sо<гаћењем која рађа тврдичлук је код Харп>атона апсолутна страст Ktoja у њему убија ове чо©ечно, очимска осећања, woda код његове деце ствара разврат, лоповлук- Ни у једеој друпо(ј комедији Молијер лао тако лубоку и ггриипипнгелну кротиKiy буржоазије. Он није само разобличавао урођену страст буржоазцје у време првобитне а«умулације за скупЈвањем блага, непо је от.ншао мцого даље и показао вшаст »овца уопште, ОТКГ'ИВШИ у својој комеди.ји ж'встти егоизам и kioрисгољубље који ру нераскиди

ао везши oa капиталlистичком j прапооом. / ' Из свега ce може (кзвући да jfe sa разлшу од в-ећине л|рупи>х крулших фраlНlЦlУ'сших писаца XVII века моји ау били привржени маиону ндеалистичке естетике Iкласицизма, Молијер уcmeo, чувајућ« уметиичке пр«нципе свога сттила, да сачува макоималму ствараитачму невависност од своџих сталешмих пр««ципа. НаследнИк најболлос традициЗа ренесановоп' хумаг-иома, материсааист по гледању ма свет, реалист rro умепничмои иетшу, он је био страстан fsoбснр«ш животне истине, тежећи увек и у свему да примени злат но прав.пло фнлозофцје Ренесансе; „тежити пр-иродн“. Као праак човек Реетесаисе, као достоиии Iн»аслед)ник Раблеа, он се снапом CBOir генија оштро бацао на оне који су изиаlмажавал!и np« роду, смејући се метафиаичмом буицању сваже врсте, версмим и сталешмнм предрасуицама, жнвотном изопачавануу ириродних људских односа, Изобличава(јући и исмејавајући не само претставинке в.ишег сталежа него и бу|рж)olав»цу којоц је сам припадао, он је уввк У својим делтга гледао на сгвдри и појаве очима народа и био стварно велнки на родаи писац. М. Н-

ДА ЛИ ЈЕ ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА - ТРИБИНА СТУДЕНАТА?

Протскло је око 3 мјесеца од оснивачког саст<Шка литерарне секције Београдског универзнте• та, Тада је, између осталог, изабрана и Управа и постављени су непосрдени и даљни задаци које би требало остварити; међу њима је, свакако најважније да ће се „упорним радом отклонити досадашњи недостаци’\ показало се да нема плана, да’су литерарне секцнје живјеле стихијски, с времена на време, да кул. турно-просвјетни одбори том питању нису посвећивали довољно пажње. Јасно је, тиме, да оне ниеу дјеловале, ни извршавале онај позитиван, снажан утицај коЈи би могле каристећи снаге и могућностм Тако је, нажалост, u данас. НиЈе се пошло напријед, нису ни приближно остварени поставље. ии задаци. Ма да је основана централна литерарна секци ја, око које је требало да се o K yne студеити, да је оживе и учиие своЈом, —опет се понављају npoшлогодишње грЈешке. Литерарна секцнја није постпла трибина студената. У чему се то испољава? Могло бн много да се говори; али и само једна чињеница дјелује врло убЈедљиво: у току три мјесеца одржане су свега 4 литерарне вечери (од којих су две биле успЈсшне, посјећеније), на то се заправо свео, ту је и стао рад секције! За то вријеме није спроведена ни агитација no факултетима% није се говорило дубље и опширније о значају и о улози коју треба да има лите. рарна секција, није се настојало да се узбуде и распламсају студентске масе, да ствар постане опћа. Са друге стране, да се раПриликом оснивачког састанка речено је а то је било такође подвучено u у реферату да подџзање идејно-политичког ни. воа студената мора да буде први, основни задатак. Предвиђени су били разни начелни радови из области литературе, умјетности; о њима би се дискутирало, износило стање и перспективе домаћег u међународног културног живота. На таквим састанцима могло се и могу се н сада, данас, обрађивати поједини проблеми: на np. стање умјетности на Западу % њена дегенерација, процват умјетности у Совјетском Савезу, u т.Д, У том смислу може се дати и npeглед рада појединих иаших реалиста, јер већина студената, пого „ тово они који су средњу школу

свршили за вријеме окупације , располажу са слабим знањем или таквим које би требало да се допуни. Било је, и биће још велики број прослава поводом годишњица књижевних радника (као на np. Отона Жупанчића. То треба да се користи, да се организира прослава са предавањем и на нашем Универзитету. Деснло се да није видно манифестована, остала је готово незапажена % ниЈе ничнм обиљежена, нн на Универзнтету ни no факултетима, прослава 100-дишњнце „Торског виЈенца”! Даље, треба код студената непрестано развијати љубав према лнтературн, према читању, упозоравати их на ста. ра u на совјстска класична дјсла. Има и велик број младих другова који се баве литеритуром,

коЈи траже мјесто гдје he да се дискутира о њиховим радовима, гдје ће добити савјета и упутства. Ми морамо да им омогући. мо развој; морамо, уколико имају талента, да их упознамо и са широм публиком. Али наш је задатак да им пружимо своје искуство, да не тапкамо у мјесту, да се покрећсмо, да рјешавамо постављене задатке. Испитати, дакле, све потешкоће v Р а ДУ литерарне секције, испитати ux u уклонити, да би се оформирала јака, чврста секција са одређеним планом у раду, извршити темељну агитацију, заинтересирати широке студентске масе услов је за успјех у буду • ћности. Литерарна секција треба да има своју традицију, да дјелује стално, да и она помогне, заиста и у потпуности опћем уздизању студенага. П. Б.

А. Опрешник

Стар и ц а

Поводом приказивања опере »Иван Сусањин«

У четвртак, 19 ов. м. даје се за студенте Београдског универзитета у Народном нозоришту опера ,Иван Сусан>ин“ од И. Глинке. Карте се могу добити у културно-просветним одборнма факултета. ★ Ова белешка има за циљ да каже неколико речи о Глинки и о његовом делу. Михаило Ивановић Глинка (1804 —1857) спада у ред великих руских композитора. Глинка је за руску музику двоструко значајан: као велики композитор и као реформатор. И у композиторским делима пре Глинке oceha се ту и тамо руски дух, али је све то било другоразредно и тако рећи неприметно, угушивано западноевропским обележјима која су доминирала у руској музици. Тек појавом Глинке руска музика добија нови тон. Глинка је у својим делима испољио све особености руског националног стила, теме, лица, све мелодиске ритмичке и хармонске специфичности. Тек кроз Глинкина дела руски народни живот достигао је први пут високи уметнички израз. Иако је студирао музику у Италији Глинки се већ на путу за Русију јавља мисао да напише оперу која he бити руска „не само по либрету него и по својој музици". Глинка је у томе успео. Он је успео зато што је, за разлику од шегових претходника имао другачији однос према народној музици, што је сасвим ушао у суштину народне песме, у њене карактеристике. По повратку у Петроград Глинка долази у центар напредног интелектуалног круга у коме су поред осталих били Пушкин, Гогољ и Жуковски. На идеју последњег, Глинка узима у оперску обраду историју смрти Ивана Сусањина. 1612 год. долази до најезде Пољака на Русију. Народ се, под воћством Мињина и Пожарског, диже на одбрану и успева да опколи пољску војску код Москве. Пољски краљ шаље помоћ својој војсци. На путу за Москву пољски војници пролазе кроз село у коме живи Сусањин. Они упадају у његову кућу и

траже да им покаже пут за Москву. Он пристаје. Али Сусашин свестан опасности која he задесити руске борце одводи пољску војску у густу шуму, у неприступачне крајеве из којих нема излаза. Ту им, у снежној мећави признаје да их је завео и да су осуђени на пропаст. Ту Сусањин гине, уверен да he његова смрт донети спас отаџбини. Опера се завршава епилогом у коме народ поздравља ослобођење руске земље и слави Мињина и Пожарског. Глинка је ову оперу замислио као народни израз љубави према слободи за коју се свесно жртвује руски човек. Али опера није могла да прође кроз царску цензуру. Не ради музике која је „заснована на плебејским, народним мелодијама“ како се изражавала тадања критика, eeh ради основне мисли која је провејавала кроз оперу. Жртву Сусањина који гине за спас отаџбине, царска цензура претворила је у жртву за цара. Сама опера давана је под насловом: „Живот за цара“. Када Сусањин очекује смрт, он се ceha свога дома и своје деце коју толико воли. Он је тада свестан какав би изгледао и шта би значио њихов живот у поробљеној домовини. Зар је то „жртва за цара“? Не, то је жртва за руски народ. Опера, овако фалсификована није могла опстојати. Ради тога је учињена редакција опере 1938 , год. када је текст прилагођен основној концепцији коју Је Глинка имао. НАСТУП АКАДЕМСКОГ ПОЗОРИШТА БЕОГРАДСКОГ УШВЕРЗИТЕТА У ЗЕМУНУ Послв расфор/лирања дргмлсми« овмцијл на псхјединим фаиуотл&Пима« Аквдвллоко позориште Београдског умиварзипета добтло је нове снаге. То је омогуКидо органиоациоио fчаршКење оамог позормште, са не, и његово мввлигативно гклбољ-* шање оа друге Отране ОдпааараууКи на тежњу наших огудемзгпа за кулгурнмм жиеоФом Аи»демоко ггозориште Ке оргамизоеати ншз пооета нашим фгкултеггмма. Теко Ке 22-11- у 20 часоеа у Зелмуну Аки|Д|емако пазориште Беотрадоког умиеерзитвФа дати ~вече русме оапкре“. БРОЈ 2

„НАРОДНИ СТУДЕНТ"

5