Студент

ПРВО КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Прво овогодишше литерарно вече Београдског универзитета, одржано је 21 октобра на Правном факултету. На вечеру су читали своје песме Драгослав Грбић, Славко Вукосављевић и Слободан Марковић. У тежњи да нам на нов и до сада непрактикован начин пруже развојну линију наше друштвене стварности, песници су се тематски ограничавали, сваки на по један значајан период нашег друштвеног живота. Драгослав Грбић је читао песме везане за нашу предратну стварност, Славко Вукосављевић песме из Народноослободилачке борбе, и Слободан Марковић песме из наше савремене стварности. На тај начин, међутим, ми нисмо могли да добијемо (колико је то могуће) пунији утисак о физиономији сваког песника и дискусија није могла да се креће по правилној линији. Овакво тематско ограничаваше песника (овде се, наравно, ради само о избору песама) није правилно по рад наше литерарне секције јер оно не пружа могућности да сагледамо песника у целини. То није пожељно нарочито данас, у јеку борбе за социјализам, кад слушалац жели да чује живу, истинитуреч о нашој савременој стварности о напорима и једнодушном одушевљешу наших народа, нас самих, у борби за нову, социјалистичку земљу. Изузев песама Слободана Марковића ово, несумњиво, нису могле да му пруже песме Драгослава Грбића и Славка Вукосављевића. Ово, наравно, не значи да није требало да они читају песме са тематиком из' наше предратне и ратне стварности него, да нису смели у избору песама за читање на овом литерарном вечеру само на њих да се искључе. Песме Драгослава Грбића су израз дечака из наше предратне стварности и из окупације. Прочитане једна за другом, иако формално одвојене, оне чине утисак једне шире, недовршене и недограђене поеме. Детишствоу дућану малог, осиромашеног обућарског занатлије, немаштине, потуцање из града у град за послом, самоће предграђа в?зују ове емотивне, и дечачком тугом интониране песме у једну тематску пелину. Без сигурније перспективе, са ретким и недовољно убедљивим моментима свеснијег друштвеног сазнања преокупиране болом и суздржаном тугом оне делују на тренутке снажно и убедљиво. Стихови: Однели, однели калупе, живот и моје успомене су, у неку руку, лајт-мотив песама које је Грбић на овом вечеру прочитао. Са нешто разломљеним, необузданим и несавладаним ритмом, несигурне у погледу версификације са јаком дозом паративног оне су, ипак, реализовале добар део оосећања песниковог, које се јавља као евокација на прошле дане, омеђене болом, глађу и самоћом. Песме Славка Вукосављевића су нам познате од раније. Ратна стварност из првих дана 1941, нарочито ратна стварност онако како се манифестовала у његовом. родном граду, Титовом Ужицу, садржајно испуњаза ове песме. У маниру приповедања догађаја и збивања, често скоро. епски широког песме Славка Вукосављевића се одликују несумњивим познавањем тадање друштвене стварности (што је главна њихова позитивна карактеристика), живим сликама и лирском једноставношћу и непосредношћу. Израз њихов је претежно концизан, са извесним отступањима: у немању јаке, потребне речи, која би одговорила адекватно осећању и удовољила квантитетно метрици стиха, Славко Вукосављевић и превише често злоупотребљава понављање једне исте речи. (У песми „Ноћ у Титовом Ужицу“;

многи, многи; почуј, почуј; брзо, брзо; кораци, кораци, У песми „Титово Ужице *; диже се, диже, диже; Ужице, Ужице; митинзи, митинзи; у офанзиве, у офанзиве итд.). Поновљена реч може снажно да делује, али она не сме да се злоупотребљава, нарочито не као довуна стиху, као последица немања адекватне речи и одговара]ућег израза. Песме Слободана Марковића, тематски везане за нашу савремену стварност .одликују се животном снагом и здрављем и зато су их слушаоци топло поздравили. Скоро основни став Слободана Марковића, и према животу и према нашој стварности, изражен је у стиху: „код мене се сваки испуњава сан“. Иако је то израз здраве младо-

сти ипак то није (и не може да буде) потпуни израз за једног песника наше земље то је пуно идеализације, без улажења у стварну друштвену проблематику која се садржајно императивно намеће. Песма „Коло из бригаде", и поред тога што несумњиво потсећа на Бранка Радичевића, значи новину за нашу младу поезију, и сведочи о многим позитивним и вредним квалитетима Слободана Марковића. Дискусија је била жива, чак живља него на многим прошлогодишњим састанцима иако нешто једнострана, и ометена начином на који је извршен избор песама. Потребно је на овом месту нарочито подвући добру организацију вечери.

Р. К.

Коло из бригаде

Заиграло после рада преко топле лехње траве снажно коло омладинско, уплело се кал лоза кад гроздове носи плаве пред слађеље младо винско. И понело плахо коло строј до строја, строј до строја, и родило радовање ко да није било зноја, и родило радовање, мушку радост после боја. Сад бригада цела ипра, коло игра уплетепо, Коловођа као чпгра, ко вретено. А девојкв бригаднрке, осмех врели —• хармонике, живе дирке. Сви уплелп! Пгра коло, игра коло све се љчја; загрљени и Загорје и Србија.

Веже кодо крај до краја. На ливади вече плаво, па се чнни свој бригади н месец би поиграво. Ко да цела земља игра, поља, шуме, уплетенб коловођа као чигра, ко вретено. Смехом брано бело цвеће косе кити. Баш је срећа у бригади момак бити! Игра коло, игра коло, све се њпја. Загрљени и Загорје и Србија.

Слободан Марковић

Последње припреме за Савезни фестивал

Још нас дијели само неколико дана од Фестивала Народне омладине ЈугославиЈе. У неким републикама изабрана су већ најбоља друштва, хорови и фолклор, који ће да иступају у Београду. У Хрватској је жири Земаљског вијећа Народне омладине, послије одржаног републиканског фестивала, одредио најбоље: хор Народне студентске омладине „Јоже Влаховић“, хор омладине Пуле и друге хорове. Од фолклора иступаће група друштва „Јожа Влаховић“, омладине Корчуле, радничке омладине рудника Раше и многи други. За Фестивал су изабране и балетске драмске групе, а млади писци читаће своје радове. Омладина Хрватске је успјела да окупи у припремама за Фестивал широке масе омладинаца (само је ок® 3000 учествовало у акцији за сузбијање неписмености). На републиканском Фестивалу у Босни и Херцеговини учествовало је пет хорова, пет дилетантских и 13 фолклорних група, пет рецитатора, четири групе народних пјевача, два оркестра и два гуслара (укупно око 1100 извођача). Сретен Лопандић, члан секретаријата Земаљског вијећа, нагласио је да је омладипа Босне и Херцеговине показала велике могућности за даљи културни развој. Њој је много користила стручна помоћ кулгурних радника, који су се у пуној мјери заложили да се Фестивал што боље припреми. Исто је тако и у другим републикама. У Словенији, на примјер, за републиканску смотру спремљено је око 15 хорова, 15 фолклорних група, балетска група, три народна оркестра, 15 позоришних група и преко 20 солиста. На републиканској смотри у Македонији учествује 10000 омладинаца (за смотре се припрема око 260 група). Поред осталих, за савезни омладински Фестивал одређен је и омладински актив радне задруге из Лазаропоља, који припрема у народним бојама изаткане слике друга Тита и Стаљина. Са истим еланом спремају се за савезни Фестивал омладина Црне Горе и Србије. Наше културнс-умјетничко . Бранко Крсмановић“, које иступа као претставник Београдског универзитета, улзжило је

много труда да му репертоар и умјетничко извођење буду на висини. Друштво је у многоме успјело. Али има и недостатака. Тако се у посљедње вријеме опажа недисциплина, неуредан долазак на пробе чланова фолклора. Наш фолклор, иначе, посједује добре квалитете, он има приличне могућности за успјех на Фестивалу, али се на тај начин те могућности смањују. Такмичарска секција није на ту појаву благовремено реагирала, да би је отклонила и указала на њене штетне посљедице. То значи да по појединим тачкама такмичења, које је наше друштво заказало свим студентским друштвима и факултетима у земљи, ствар не иде најбоље. И секција за формирање библиотеке није покренула акцију за скуљање књига, јер сматра да се та акција не може спровести док не буде сасвим оспособљена просторија за библиотеку. Наравно, да скупљање књига не би сметало и не смета уређењу сале за библио!еку, него је то очит немар. Изузевши неке заиста примјерне секције, примјерне и у погледу одржавања радног темпа (Академско позориште, хор), мора да се примјети да елан са којим се ушло у такмичење није успио да се одржи до краја. Још је прошле школске године утврђено да ће се октобра одржати факултетска смотра у оквиру Универзитета. То је унесено у план секретаријата и претставници факултетских кул турно-умјетничких друштава су то мјесто у плану прихватили као реално и остварљиво. Међутим, та се смотра не може и неће одржати, јер су студентиизвођачи и остали стигли касно на факултете те програм није спремљен. У односу на такмичење, на учвршћење културноумјетничких друштава факултета, на наше учешће на Фестивалу то је велики минус. И за то сносе одговорност како одговорни другови по .факултетима тако и Културно-просвјетно одјељење, које није на вријеме испитало право стање на терену. Насупрот томе, у Словенији је у току припрема за Фестивал формирано осам омладинских културно-умјетничких друштава и две омладинске секције при синдикалним друштвима. ПЕДЕСЕТ ГОДИНА МОСКОВСКОГ

Двадесет седмог октобра навршава се 50 година како се први пут дигла завеса у Московском Художсственом театру. Да бисмо објаснили сву огромну, прогресивну улогу овог позоришта, како у области сценске културе, тако и у области општег развитка, да бисмо разумели огроман утичлј Художественог театра на сва позоришга света, осврнућемо се на његову историју, истор|4ју тешке борбе за утврђење реалистичке, народне уметности. В. И. Лењин, окарактерисао је средину 90-их година прошлог века као почетак периода пролетерског ослободилачког покрета у Русији. Овај покрет одразио се и међу интелигенцијом која је у то време претстављала највеђи део позоришне публике. Императорска позоришта нису могла да задовоље духовне потребе напредног дела руске интелигенције. У зависности од двора. оптерећена многим лошим, чисто театралнкм калупима и навикаам, у изолацији од реалне стварности, та су позоришта изгубила своју друштвену улогу. Художествени театер. основан 1898 год„ чији су творци били К. С. Станиславски и Вл. И. Немирович-Данченко, поставио је себи циљ: корениту реформу позоришне уметности- Оснивачи МХТ-а, тежили су да очувају драгоцене реалистичне традиције руске сцене и зато су се прихватили задатка да те традиције очисте од свега лажног, неистинитог и лоше театралног. „...Решили смо да створимо на-

родно позориште...", каже Станиславски и продужује: „Програм започетог дела био је револуционаран. Ми смо протествовали и против старог начина игре, и против театралности, и против лажног патоса, декламовања, и против глумачког изигравања. и против лоших условности у режији, декору, и против звездаштва, које квари сваки ансамбл, и против позоришног апарата, и против ништавног репертоара тадашњих позоришта.“ Револуционаран, у пуном смислу те речи, МХТ је разуме се постао то тек после Велике октобарске револуције. Али његов програм и његове прве претставе биле су без сваке сумње, новаторске. • Програм Художественог театра носио је потврду сценског реализма, тражио је да позориште третира проблеме савремености; на сцени је захтевао истину и једноставност, високу културу и прогресивну идејност у стваралаштву глумца и редитеља. Новаторство МХТ-а огледало се још у основном припципу његовог стваралачког рада: глума, декор, костим, итд., све је морало бити потчињено основном задатку претставе, предавању идеје и стила дела у најизражајнијој и најчистијој сценској форми. Период од 1898 до 1905 године био је период успешног стваралачког полета младог театра. Он брзо стиче популарност и постаје центар пажње публике

коју привлачи својом озбиљношћу рада и третирањем савремених проблема. Саврсмена драматургија заузима прво место у његовом репертоару. Московски художествени театар поставља и класичпе комаде који доживљују велики успех. Најзначајнија од тих претстава била је претстава „Цар Фјодор Ивановић" којом је позориште и отворепо, и која се још и данас игра на његовој сцени; у историји светског позоришта, незапамћен случај да једна прстстава без озбиљних промена не силази са репертоара у току од пола века. У овом периоду живота позоришта највишим плодом уродила је сарадња Московског художественог геатра са А. П. Чеховим и М. Горким. Као дргматурзи и Горки и Чехов родили су се у Художественом театру. Најнапреднији руски писци тога времена, они су у потпуности везали своју спенску судбину са напредним савременим руским театром. Чехозљеви комади „Галеб“, , Ујка Вања“, „Три сестре“, „Вишњев Сад“ и „Иванов" изражавали су мисли и осећања руске интелигенције која је осећала сумњу и разна колебања у данима нарастања револуционарног покрета. Чехов није могао да баци на сцену лик напредног хероја времена и он сам мучно је тражио излаз из тешке ситуације и није налазио правог решења. Али осећањем генијалног уметника он је уочио

социјалну и духовну противречност, својствену његовим савременицима који су искрено маштали о „бури која ће се дићи на земљи и уништити сву тривијалност која је оковала савремени живот“. Са сцене су прозвучале речи, које још нису указивале на прави пут, али које су терале човека да мисли, узбуђивале му ум и срце пред осећањем револуције. Претставе Чехова у Московском художественом театру поражавале су гледаоце својом једноставношћу, истином ,искреношћу и дубином. Оне су без сумње одиграле значајну и прогресивну улогу у друштвеном животу. Много даље од Чехова, кренуо је револуционарним путем Горки, уметник који је органски био везан за народ и који ле кроз своје стваралаштво одразио борбу руског пролетаријата. Комади Горког „Малограђани“ и „На дну“ сасвим су већ јасно изражавали потест против царског режима, социјално филозофски разобличавали феудално-буржоаско друштво. Комад „На дну“ имао је огромног успеха и друштвено политичког. значаја. Он се још увек даје на сцени Московског художественог театра. У овим првим данима свога живота, младо позориште се још колебало у својим схватањима реализма. Појављивао се натурализам у неким претставама. Али у основи. уметност Московског художественог театра у том

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Броц 26