Студент

рет дао је своје прве жртве у борби з-а одбрану Универзихеха. Бесомучни напади режима и његове подиције нису моглн сдомити борбени дух и отпорност студентске омдадине. Тешки услови живота и шкодовања, висока шкодарина и таксе, тешки усдови израбљивања и пљачке њених народа, њихова подитичка и национадна угњетеност чедичили су борбени дух и надахњивали нову народну интелигенцију за борбу и учвршђнва. ди њено јединство у тој борби. И та борба сваки дан је све впше нарастала, Нарочито са слободног тла Београдског универзитета, увек се чуо глас протеста, гнева, глас одлучне борбе за демократнју, националну ра. виоправност и независност. И зато је нарочито Београдски уннверзитет био трн у оку реакцнонарним властодршцима старе Југославије. И макар да Су у неколико махова изгубиди битку за аутономију Универзитета, наилазећи увек на чврст и одлучан отпор студената, њих није напуштала идеја и мисао да потчине Универзитет своме потпуном утнцају укпдајући његову аутономију и да тиме сломе отпор студентске омладине, њен покрет који је у то време био најјачи део омладинског покрета. 1936 год., за време ректоровања злогласног Владимпра Горовића уведена је тзв. Универзитетска стража. То је био подао и сми. шљени маневар реакционарног ректора и тадашњих властодржаца да путем увођења Уннверзитетске страже доведу на Београдски универзитет полицију и обезбеде полицијп контроду Универзитета. И не само да

обезбеде контролу, већ то је била за(Цера прогив студентског покрета, про тив науке и културе. le исте годпне дисциплински универзите’Ј.ски суд донео је одлуку о кажљавању Акционог одбора, збогтобожње њихове одговорности за догађаје који су се на Универзитету (1. фебруара 1935 г). Неколико чланова Акционог одбора кажњени су са 1, 2 илн 3 семестра неуписивању, а друга Вељка Влаховића, тадашњег претседника Акционог одбора, удаљпо је 2 године са Универзитета. Овај акт универзи. тетских власти био je днректно уперен против свих студената, 1936 год. сту. Денти су оштро осудиди адлуку дисциплииског суда, да се распустн фашистичка организација ОРНАС, чији је почасни претседнпк био тадашњи ректор Ћоровић, да се смањи школа. рнна и уписне таксе итд. Универзитетске власти одбнле су ове захтеве студената и студенти доносе одлуку априла месеца да ступе у општи штрајк. Априлски штрајк 1936 године показао је снагу студентског покрета, великн утицај Партије и СКОЈ-а на студентске масе. Студентска омладина Београдског универзнтета ушла је у овај штрајк јединствена и непоколеб. љива. У штрајку сс показала једнодушност студеиата и њнхов-а одлучна воља да истрају до краја. То је изазвало још већн бес код реакцнје. Не могућн сломити штпаш и видећи ieдинство студентске омладине полиција, у заједници са шачисом љотићсвских и орнасовских изрода, покушала је разбити штрајк директипм пападом на студенте. Једна таква група поли.

циских бандита и љотпћевских и ориасовских изрода убила је на Мадицииском факултету друга Жарка МарЦнбпића студента права. То је била друга жртва студеитског покрета. Напредна студеитска омладина Загребачког и Љубљанског универзи. тета водила је под руководством комуниста акције за аутономију универзитета и бољи јкивот. У тој борби, нарочпто на Загребачком унивсрзите. ту иапредни студентн морају да се, боре против франков-ачких изрода. Ови изроди су 1937 године убили стуТЈента Крсту Љубичпћа верног си. иа хрватског народа. У борби за аутономнју Универзитета и демократске нациоцалпе слободе студентска омладпна Београда, За. греба, Љубљане, Скопског и Суботич. ког факултета остгаривала је сарадњу и јединство у борби за своје заједничке интересе. Када је 1936, априла месеца, избно општи студеитски штрајк, такође је дошло до штрајка у Загребу и Љубљапи у којнма су учествовале масе. Мсђутпм, полпцпја је већ прпих дана ухапсила руковод. •ство шграјка на Љуољанском универзитету и велики број других активии тиме јој је успело слоиит-н штрајк, На Загребачком универзнтвту, захваљујући разбијачком и издај. ничком раду фрапковаца, који су се у то време успели увући у руководства неких студентскпх организација, штрајк је кроз иеколпко дана прекинут у пркос борбеном расположењу и спремиости већипе студената да се боре до краја, Садашња наша студептска омладина у каснпјнм годннама постаје све

тешња и добија нове облике у борби за студентска и омладинска права. Снаге студентског покрета на Загре. бачком и Љубљапском универзитету нарасле су тако да напредни студенти , узимају у своје руке стручне, култур. не и неке друге организације. Својом заједничком борбом студентска омла. дина постнгла је велике резултате. i Донета је Уредба о смаљењу школарине, таксе и др., одбрањена је ауто. i« номија науке и културе. 1938 годиие створена је на Београд. • скЛг универзитету уједињена студент. ■ 'ска омладпна. Платформа уједињења студентске омладине била је борба за аутономију Универзитета, за слободу науке и културе, за побољшање економскпх услова живота и школовањс студената, за слободу исповедања ' политичког уверења. У унутрашњој политици борба за i демократизацију земље, социјалну i правду и благостање народа, обара' ње непародне владе, распуштање скуп. ■ ттпне и сената и васпнсивање сло л I бодпих избора. Укндање октроисаног • устава и доношење новог устава, ре. . шење националног питања, укидање за■ кона о заштити државе ит,д. а у спољ. i ној политици успостављање дипломат. • ских односа са СССР-ом и ослонац на . моћпу земљу социјализма. На тој s платформи уједпннли су се сви де- мократски студеити без обзира на , своју политичку и националну ппи■ падност, Уједињена студентска омла-1 дина претстављала је у то време о! бразац омладинског јединства, Иво-Лола Рибар окарактерисао је - студентски покрет у то време следе! ћнм речнма:

~Данашн>и студентски покрет, поврех сарадње и сдоге студеиата у њиховим удружењима, која су остварила мпогв студентске захтеве, покрех потпуног једннства демократских студената у уједињеној студентској омладини, ннје више само израз спонтаног буита п општеполитичкпх тежњи једне сту. дептске авангарде, данас, априда 1938 две године после великог штрајка, тв прве опгатестудентске акције имамо студентски покрет као покрет заиста омладински и културни.., покрет кроз који једно поколеље иде ка животу и своме цнљу, ка свестраној служои народа, друштвеном задатку генераци. је, народне интелнгенције коју хоћемо да стборимо“. Тешко би било ређати све акцијв које водила омладнна Београдског, Загребачког и Љубљаиског уппверзитета, Суботнчког и Скопског факултета. Од почетка настојања студентског покрета па све до рата, његова историја испуњена је непрекпдном борбом, и кроз ту борбу он се стварао, челичио и јачао увек новим, све_ жим спагама. Али треба подвућн да та борба нпкада није бпла изолована од општенародне борбе, Напротив, она је увек била саставни део те борбв као што је студентски покрет био са. ставии део општенародног покрета. Та борба прелазпла ie оквире универзитета и излазила из оквира чисто сту. дентског питања п сливала се са бов. бом радннчке класе и свпх оних радних маса за демократпју и бољи жи. вот. (Одломак из дискусије Сгеве До. ронског на IV конгерсу СКОЈ-а.)

ПОЗОРИШНА ХРОНИКА "СУМЊИВО ЛИЦЕ"

У оквнру Фестивала омладнне Југославије, на коикурсу драмских позоришних извођења, по одлуци аснриа, прва награда је додијељена београдском Академсвом позоришту и београдском Драмском студију. Несумњив успјех наше студентске позоришне трупе, која је овом приликом добила признање од компетентних и лозваних, преко сасвим новаторски и реформистички схваћеног и прнказаног Нушићевог „Сумњивог дица“, истичу ову трупу у ред најбољих дилетантсвих екипа наше земље, у ред прворазредпих аматерских драмских група које се озбиљно могу такмичити и са познатим позорншним ансамблима. Самим тим, Академско позориште чи. ни част нашем Универзитету. У низу претстава воје су извођене товом . Фестивала, посебну пажњу су привукле: „Тугомер“ класична словенска драма у стиху, у 23 слике, од Франа Левстика, коју је одиграда трупа радничке омладине из Јесенице, под солидном режијом и оригинадном инсценацијом: „Млада гшрда“ херојска драма по Фадејевљевом роману, у извођењу чланова Драмског студија из Београда, у режији мдадог глумца који се са једном младом екипом прихватио придично тешког и замашног задатка, скраћујућн један ве. лики комад, сводећи га на битно,.упрошћавајући радњу, да би сцепски реализам био јачи, концизнији и пунији; и „Сумњиво лице“ Бранисдава Нушнћа, у извођељу Академског позоришта Београдског универзитета. Од њих, пак, претстава Академског позорншта иза Звала је највнше интересовања, неподијељене симпатије пу. блике, врло живе дискусије и чак, до. иекле, подвојена мишљења, која су, опет, само донекле, била оправдана. Тврдидо се, наиме ,да је Нушићев реализам ове комедије знатио добио, да је чак дат у правој атмосфери и пуно,м штимунгу обреповићевске власти, док се, с друге стран« то исто потвр. ђивало, али с тим, да се прекорачило и отишло даље од нушићевског комедиографског материјала, да се дало једно посебно, измијењено, ново „Сумњиво лице“, које са правим Нушићевим „Сумњивим лицем“ има мало слнчности. У сваком случају, прика%ћвање „Сумњивог дица“ од стране чланова Академског позоришта, само по себи износи, поставља проблеме, и режијске, и сценске, и извођачке, и за дискусију и за рјешавање. Међутим, из свега тога једно је важно: вишемјесечни’ труд и задагање овог ансамбла, вроз дуге днскусије, припреме и пробе, донио је резул. тат који заслужује признање и преко војега се не може прећи. Шаблонска, рутинерска и тривијална режија Нушићевих комедија, која

се углавном сводила на извлачење вица или карикирање миљеа н личности из комада нашег највећег комедиографа, била се већ усталила на нашим позорннцама. Недавно је др. Хуго Клајн учинио оддучан, мада не сасвнм успјешан корак при извођењу „Покојника“ на сцену београдског Народног позоришта. Тежећи да пружи ппо пунији реалнзам ове комедије, он је њој, путем солидне анализе и зналачке сценске поставке, дао озбиљан драмски карактер, са атмосфером дате нушнћевске стварности, са унутрашњпм животом личности, избје. гавајући лакрдију и водвиљ, а да нпак не изгуби хумор. Сличним путем ишла је и режија (С. Јовановпћ) Академског позоришта. Она је детаљно проучила Нушићеву комедију, проуча. вада Гогоља и његов хумор u атмосферу његових комедија и прича (познато је да је Нушић стварао „Сумњиво лице“ под утицајем Гогољевог „Ревизора"), потцртала основно и битно код Нушића, прндодала нзвјесну дозу гогољевског и одлучида се да закорачи новом стазом: да „Сумњнво лнце“ претрпн извјесне гу>рјените реформе, да се чак и сам Нушнћ донекле исправља, мнјења, надопуњује, слаби иди појачава. Индиректно, у сасвим малој мјери, поучена примјером др. Клајнд, а у нешто већој, искуством Московског художествеиог театра из његових првих година (при. мјер са комадима Гогоља и Горког), режија је изведа из канцеларије Нушићева „указна лица“ у двориште и у шупу (сцеиа са шупом, иначе, успјешно је ријешена, жива и* интересаитна), користећи могућности сцене (бина се покреће усред изсођења), да би их што јаче разголитила и карикирала, како би слика времена и .људи била потпупија. У оваквом сцеиском модернистичком експернменту, тел:ећи да што Нушића, у извођењу чланова Академ. рсалистички снажније прика:ке не саме- Нушићево ,уСумњиво дице“ већ и нушићевски еlмбијент и атмосферу „Сумњивог лица“, реашја će реформи. стички одиијела према писцу, на извјесним мјестима прекорачила допуштспу мјеру коректуре, и поред свег настојања да то уклоии, одлазила у гроте.скно шаржирање и сценски натурализам. Да ди је бпла неопходпа сцена са шупом, или посипање капе. тапа водом из бунара, илн њсгово бљутаво рпдаље кад му је „умакла класа"; да ли су, што је још најважније, претставници обреновићевске власти заиста били толико сирови, глупи и слијепи, да нијесу зна-

ли ни најосновније етвари; да ли ее, уосталом, може иримити као реадно могуће и тачно све оно што је режија овог пута успјела да нам прикаже то је питање које се само собом намеће, проблем који тражи дужу аиализу, чему ппсац ових редова, на овом мјесту, није скдон. Оио што овдје треба нензосхавно подвући, то је да су и режија и ансамбл извођељу ове комедије пришли са једном до танчина разрађеном сценском замншљу, до детаља разрађеног плаиа. Гежијска концепција, како у цјелиии, тако и у појединостима могла би се, по иашсм мишљењу то би неопходно потребно бидо урадитп, подврћи крнтнци, о њој водити дискусију, извућн и позитивне и нсгативпе стране, сумнратн резултате (јер претстава, у кругу Академског ансамбла, још се не сматра довршеном, а тако је и правидно) и извући смјериице ва даљи рад. Неоспорни позитивитети ове режије налазе се у тражењу и налажењу новог пута, у реформистичком потезу и сценског и крсативног претстављања Нушићеве комедије. Глумачкн студеитски колектив свесрдио је прихватно такву режиску поставку и дао много од себе да је развије, оснажи, спроведе у живот. Уносећи свој удио, глумци су и са своје страме прела-

зили режијски оквир (уостадом, режија води до отварања завјесе на премијери), и, понесени општом жељом да такво ~Сумњиво дице“ отјелотворе, уносили у реалнстичку игру примјесе питорескностн и натурализма, чему резкија, свакако, није тежнла. Ако је реасија схватила среског ка. петапа Јеротију Пантића као крајње пдашљивог и глупог човјека, и ако му резкнја није дала пиштољ у руке док води истрагу, то не значи да Михаило Паскаљевнћ Moipa да од себе даје неке неартн&улисане гласове, или да рига у кулминатнвној сцени другог чина;’ или, ако је режнја схватила среског писара Милисава којн је бпо поднаредник у војсци, као човјека неспособпог и за војску и за власт, и одовку му везала канапом да би тако могао водити дједоводни протокод (!?), зашто да Зоран Петровић у тој улози муца; илн, ако је ре. жија помало модернистички схватида среског шпијуна Алексу Жуњића и чинила ra интелигентним у сгороз непнтелигентној средини, и ставида му ћуп да сједне док говори о томе како га „стомак ноћу диза“, по чему још да ЈБубиша Павдовић држи руку да сакрије смијех у моменту који томе најмање погодује! Смејлост резкијске поставке интерпретатори су појачали и потпуннди, ие имајући, притом, увијек у виду границу дозвољеног и реално могућег. Смјелост рсжијске поставке дошла је до сваког изразкаја и по пнтању схватања лнчности ове комеднје и по питању њеиог сценског рјешења. Под утицајем гогољевске лптературе, ре- . зкија је нолупримнтивну србијанску среднну обреновићевске владавиие схватила као полупримнтнвпу Русију Гогоља, и, према томе, нушнћсвски амбијент спајала са гогољовским. Она је Нушићу дала широк оквир: умјесто каицеларијо ореског начелства видјела се башта, бупар, кућа, хладњак,, ограде, авлија и шупа са пуним кон. фором; умјесто ~указних лица“ кретали су се распасан срески капетан у папучама, лица са својнм зкивотом и психологијом, чула се и капетанова ћерка како пјева кроз кућу и видјела се како тресЈб на прозору постељне ствари док јој се отац и несуђенн младозкења муче око деши(Јчрирања повјерљнве депеше, кријућн се иза баштенске ограде и бунара. Illnpima у тумачењу личпости и ширипа у рјешењу сцене коришћена је од могућности које пружа више Гогољ него Нушић.

Слободу, коју је режија узела на себе, да исценира шупу, да у н>у доведе среско особље и да у њој они воде службене договоре, најбољв идуструје смједоет режијске поставue, у. њој се најречитије оцртавају и позитнвне u нетативне стране рецсије; режијска слобода која у сваком сдучају надмашује и саму нишчеву замнсао, таква сдобода која прелази граиице реално могућег, и поред свег новаторског, модернистичког и реформнстичког, повлачи за собои проблеме, теже него што се у први мах могу и претпоетавити, повдачи за собом и нетативности које треба ук,то_ нити, Можда је у свему томе централно питање; мјере, докде се можа ићи за писцем, а докле се смије ny-i ститп на вољу режијској машти. Ади, у свему је сигурно најважније; вријеме, оредина и људи из историска датости, пз пишчеве творевпне имају се дати у границама те друштвене —> исторнске датости и према материјалу којн даје нисац, а то ни у кодико не оспорава коришћење помоћне лнтаратуре. Међутнм, ко мол:е држати за спгурно, или бар вјероватно, да су обреновнћевскн претставници власти, иначе добро познати по свом бирократизму и безакоњу, вијећали и доносили ваЈкне одлуке па сједницама у шупи! Модернистичко-реформпстичких потеза молсе се наћи чешће у позо-i ришнпм аналима; опи су најчешћа доживљавали неуспјех, и то увијек онда кад се ннјесу прндрлсавалн баш оиих датости и могућпости о којпма је овдје ријеч. РеЈкија Академског позорпшта о томе је водила рачуна, оиа се тога придрЈкавала, али недовољно. Отуда су пропзашлп извјесни екстреми, који нијесу бнли неопходни, и који су се, према томе, могди избјећи. Сав колектпв Академског позоришта прстставио се као једна уиграна цјелина, која је пасионирано носила ко. ' мад. Његова пгра бнла је плод солидних припрема и студпозности. lilaблон у иикариирању појединог лица пзбјегнут је. Пшло се ка продубљивању, ка изналаЈкењу новог и сценског и психолошког нзраза, Трудом и залагаљем релшје, ансамбла, и техничког особља успјех је постигиут. Да су се избјегди да је реЈкпја правилније тумачила удогв (по нашем мишљењу, она је грнјешила нарочито при третирању личности Јеротија, Виће и Милисава, а донекле п Алексе Жуљића), да сами глумци пијесу потенцирали такву ре_ Јкијску замисао успјех би био скоро потпуи, Уопште узевши, сценско остварење Академског позоришта ствар је о којој се моЈке дискутовати и која моЈке издрЈкаги критику. А то је најбољи доказ њеие вриједиости.

Михаило Ражнатовић

На улазу изложбе Народне омладине Југославије

Број 29

НАРОДНИ СТУДЕНТ

5