Студент

„ШТА ЈЕ БИЛО ДОБРО НА ДРУГАРСКОЈ ВЕЧЕРИ АРХИТЕКТОНАЦА IV ГOДИНЕ“

У прошлом броју „Народног студента“ изишао је допис о одржаној приредби архитектонаца IV године. Прошавши кроз редактуру редакције, допис је прилично измењен. Кроз то, као и кроз нека лична тумачења редактора допис је добио сасвим други смисао. Овим смо одговором хтели да дамо тачније и јасније тумачење о успеху одржане приредое, јер се кроз кориговани допис и нехотице код читаоца створио утисак да је на Архитектонском Факултету одржано другарско вече које треба осудити попгго је у себи садржгло неке оригиналности и „произвољности" у извођењу програма. Можда и због тога што су у допису били доста изразито потцртани недостаци програма друтарске вечери, аутор дописа је створио закључак да би се ова оригиналност пре могла „назвати произвољношћу и као таква ни у ком случају није примерна”. Међутим, није оригиналност то што је на овој приредби преовладала интимна атмосфера, топло прихватање проблема од стране студената, који нису произашли из сухе оригиналности тог програма, већ с тога што су „другови унели у свој програм проблематику свакодневног студентског живота и рада“, што је у допису на једном месту правилно и потврђено. Карикатуре дате кроз пројекције нису само произвољна оригиналност, већ по својој садржини успела уметничка тачка самим тим што је кроз њих дата наша свакодневна радна проблематика. Леп цртеж и духовит садржај карикатура били су и уметнички ново и уметнички оригинално на програму другарске вечери. Недостатак пррграма није био у томе што је било „мало квалитетних уметничких тачака“ (тумачење редактора), већ у томе што је био „мали број уметничких тачака” (наше мишљење у допису). Наше мишље ње ортаје и даље да у програму није недостајало уметничког квалитета, да приређивачки одбор није „претерао у оригиналности" или „погрешио у одабирању неких тачака програма“, нити се задржао не на уметничким већ на ефектним тачкама. Из публикованих дописа прихватамо и понављамо један од позитивних закључака; „Другарско вече архитектонаца IV мо- . же да послужи као још једно искуство у тражењу нових форми и побољшању квалитета другарских вечери и сличних приредби". Међутим, закључци као што су: „А какав је био програм?“ или „питање је колико се у томе успело“ (мисли се на покушај отступања од конвенционалности и шаблона у организовању приредби) овакви и сличпи закључци само су оставили нејасноћу о успеху другарске вечери. Нисмо дали овај одговор из голе жеље за полемиком. Хтели смо само да се о једној успелој другарској вечери на Техничкој великој школи задржи оно мишљење које су имали сви посетиоци те вечери: да је то једна од наlуспелијих другарских вечери на Техничкој великој школи у задње време. А то се из дописа о тој вечери није могло да види. Приређивачки одбор

КУЛТУРА - УМЕТНОСТ

ЛИТЕРАРНО ВЕЧЕ СТУДЕНАТА ПОЉОПРИВРЕДНО-ШУМАРСКОГ ФАКУЛТЕТА

Ових дана литерарна секција културно-уметничког друштва „Соња Маринковић” у оквиру припрема за фестивал одржала је литерар но вече на коме су читали своје ра-

ПРИПРЕМЕ ЗА ФЕСТИВАЛ УСПЕЛО МУЗИЧНО ВЕЧЕ БИОЛОГА

У оквиру предфестивалског такмичења, сгуденти биолсоиког отсека Ириродно-математичког факултета приредили су музичко вече. Циљ ове цриредбе био је оживљавање културно-уметничког рада на факултету како би се припреме за фестивал што боље извршиле. Приредби Је присуствовао Великпброј професора биолошког отсека међу~коЈима ректор Београдског универзитета д-р Стеван Јаковљевић и декан Природно-математичког факултета д-р ЈБубиш4' Глишић; а било Је доста студената са осталих факултета. У припремању и изгЈОђешу програма наЈвише су се заложили студенти I и Н године биологиЈе. Програм Је био подељен на два дела и обухватао је класичну и народку музику. Сем студената у програму су учествовали и професори. Професор Л>. Глишић Је извео неколико тачака на виолончелу уз пратњу клавира а Душан Лушидки, асистент физиологиЈе Природно математичког факултета извео Је на виолини .ДПансон трист“ од ЧаЈковског и „Хумореску" од Дворжака. Поред ових и других добро изведених инструменталних дела на програму је било и више била Је арија из опере „Мадам БетерфлаЈ“ коју Је отпевала другарица МихаилаГргинчевић, студент I године биологиЈе. Октет састављен од студената разних година биологије успешно Је отпевао песме „Што то тужи Сутјеска“ и „Марш минера“ из филма „Живот Је наш“. Ово успело вече је израз залагања студената биологије у раду на културно-уметничком пољу пред МаЈски фестивал. Г. НЕСТОРОВ

дове — цртице, песме и приповетке — другови Росић, Милановић, Милосављевић, Вешовић и Васић. Вечеру је присуствовало око 70 студената међу којима је било и средњошколаца. Кроз дискусију осетило се живо интересовање студената за рад и настојања младих писаца. У дискусији је стављена оправдана примедба на читање радова чему аутори обраћају мало пажње, Недовољан број присутних и поред тога што је вече .на време било најављено, говори да литерарна секција још није успела да привуче и за свој. рад заинтересује већи број студената. К.

ПРИКАЗИ И БИБЛИОГРАФИЈА

Макаренко: „Изабрана педагошка дела"

После „Педагошке поеме” наша литература обогаћена је преводом још једне књиге великог совјетског педагога Макаренка „Изабрана педагошка дела”. Свој педагошки систем могао је Макаренко високо -уздићи зато што је пошао од научних максистичколењинистичких поставки о друштву и васпитању и што је умео да примени у својој пракси дијалектички материјализам као потпуну научну основу и методу нове социјалистичке педагогије. Отуд је Макаренко и могао да из своје васпитне праксе у којој се огледа сва оштрина сукоба између „старог и новог” извуче и уопшти извесна искуства која ће # од елемената социјалистичке педагогије нарасти у систем који дубоко преображава и мења људе. „Нова педагогија није се рађала у мучним грчевима кабинетског ума, него у живим покретима људи ” пише Макаренко. Теориске поставке Макаренка никле су из дубоке анализе саме педагошке стварности с једне стране и проверавања тих поставки на пракси са друге стране. Зато ове поставке изложене у књизи „Изабрана педагошка дела” носе 'у себи и своју доказну снагу. Захваљујући својој полазној основи дијалектичком материјализму, Макаренко је увидео да се решење педагошких проблема налази у дијалектичком јединству и противуречности; друштва и личности, нужности и слободе, дужности -и права, строгости и љубави, Истовремено Макаренко је својом праксом доказао да су та решења једино могућа у новој друштвеној стварности социјалистичкој, јер .се једино у њој ове супротности могу ускладити и спојити у активну стваралачку целину. И он пише: „После Октобра откриле су ми се невиђене перспективе”. Макаренко је схватио да се једино у социјалистичком друштву „лакше и слободније реализују по-

зитивни људски потенцијали који се раније нису реализовали” и да се гаранција и докази те реализације налазе само у новој социјалистичкој структури друштва, као материјалној бази. Отуда Макаренко са заносом и одушевљењем уметника прилази остварењу вековног сна педагогије: изграђивању правог, потпуног, свестраног, социјалистичког човека. И после своје дугогодишње праксе у колонији за малолетнике преступнике под условима глади, голотиње и зиме, борећи се уједно и против „званичних педагога” и њихових назадних схватања у васпитању, Макаренко нам је пружио живе и необориве доказе својих остварења: људе, „нарочитог кова”. У том остварењу и сам Макаренко се све више уздизао под дејством оног повратног утицаја што га доживљава васпитач од стране васпитних објеката. И Горки he му писати; „Дивну сте „душу” Ви стекли, одлично, зналачки она воли и мрзи”. Полазећи од друштвене стварности а схватајући педагогију не само као класну већ и историску науку: јер она проучава једну страну друштвеног развоја васпитање, образовање и наставу, Макаренко је могао правилно поставити и циљ свог васпитног рада. Циљ се може извести „само из наше друштвене историје, из нашег друштвеног процеса”. У истом чланку Макаренко прецизира ту мисао и одлучно, после дугогодишњег искуства истиче; „Ми не можемо просто васпитавати човека, ми немамо права да обављамо васпитни рад ако не ставимо преда се одређени политички циљ”. Истовремено Макаренко истиче да* се и педагошка средства морају изводити првенствено из „нашег друштвеног и политичког циља”. Тако је васпитање схваћено као процес друштвено-историски условљен с једне стране, и као огромна снага за брже кретање напред с друге стране. Први и најважнији став у педагошком систему Макаренка јесте нови однос према личности, детету —, однос социјалистичког хуманизма. Основну, битну црту овог хуманизма формулише сам Макаренко у закључцима свог педагошког искуства: „Мој основни принцип увек је био: што више захтева према човеку, али уједно и што више поштовања његове личности. У нашој дијалектици, строго узевши, то је једно исто: кад ми од човека много захтевамо, онда се већ у томе и састоји наше поштовање, управо зато што ми захтевамо, зато што се тај захтев извршава ми и поштујемо човека”. Овај однос према личности као јединство поштовања и захтева извирао је из Макаренкове неограничене вере у „позитивни људски потенцијал”, вере коју је примио од Горког. Сам Макаренко пише: „Оно што је најважније што сам нашао у њему (Горком) то је велика вера у човека и велики захтеви, велика строгост према човеку”. Пишући Макаренку Горки овако формулише однос колониста и Макаренка; Поштујте један другог не за. борављајући да се у сваком човеку крије мудра снага градитеља и да јој треба дати маха да се развије и расцвета да би обогатила земљу још већим чудима”. Реализација овог новог социјалистичког односа према личности, јесте изградња колектива као реалне основе даљег васпитног процеса. Одмах треба истаћи Макаренков захтев да на пр. и дечји колектив не буде само „педагошка појава” већ „пуновредна појава друштвеног живота, као и сваки други колектив”. Чланови тога колектива не живе некаквим „припремним животом за некакав будући живот” они већ учествују у друштвеном раду *према својим снагама. Тако Макаренко истичући принцип колективизма као главни васпитни принцип пише: „Ми сматрамо објектом нашег васпитања читав колектив и у правцу колектива усмеравамо организован педагошки утицај”. Истовремено, Макаренко уочава и важност изградње, организовања правилног утицаја колектива на сваку личност јер организовани утицај колектива је битан услов за јачање и развијање позитивних својстава, одлика не само личности него и самог колектива. И он пише; „Колектив, који треба да буде први циљ нашег васпитања, треба да има потпуно одређене квалитете, који јасно проистичу из његовог социјалистичког карактера”. Одмах иза тога Макаренко набраја главне одлике таквог колектива: он се одликује не само заједничким циљем и заједничким радом „него и заједничком организацијом тога рада”. колектив је део друштва чији живот природно и нужно проистиче из целокупне друштвене стварности и као такав он је „органски ttoвезан са свима осталим колектцвима. Истичући колекитв као „социјални организам” Макаренко захтева да он буде „део борбеног фронта човечанства”. Стварање колектива, од гомиле колектива у коме су сви чланови повезани унутрашњом одговорном зависношћу, дуг је процес и уочавањем неких момената у томе процесу Макаренко је учинио велике прилоге социјалистичкој науци о васпитању,' У току свог развитка колектив је с једне стране објект васгштачевог рада одражавајући се на самом васпитачу својом повратном снагом, а с друге странв, колектиа је и суфеп

васпитања сваког свог члана. Оно друго својство колектива Макаренко је дубоко уочио и отуда је огромну пажњу посветио организацији и формирању колектива првог објекта свог васпитног рада и најчвршће, најреалније, подлоге васпитног процеса.' Овај велики значај који Макаренко придаје колективу проистиче из. чињеиице да се једк- • но у колективу може реализовати нови, социјалистички однос према личности, управо да је колектпв решење односа између личности и друштва. У социјалистичком васпитању колектив није уништавање индивидуалности, „безлично нивелисање”, већ је изванредно средство за развијање и оплемењивање позитивних индивидуалних квалитета и њихово усмеравање у правцу колективне перспективе. Макаренко истиче једну законитост .у развоју колектива; у његовом животу не сме бити застоја, пред колектив се морају стављати све новији и новији задаци који he колектиау давати животни садржај, смисао. Тако се уз нови социјалистички однос према личности која се васпитава у једном колективу, врши и нова психичка организација васпитаника што и јесте циљ педагошке теорије и праксе. А конкретно остварења социјалистичког човека могуће је једино у радном, продуктивном колективу у коме су индивидуална воља и интереси повезани у колективни интерес, и колективну вољу. Тако се колектив јавља као база васпитања а рад као база колектива што уз социјалистички хуманизам чини чворне тачке социјалистичког васпитања, чворне тачке повезане узајамном зависношћу r. међусобним деловањем. Отуда велика дичамичност социјалистичког васпитања и његове битне одлике- оперативност и продуктивност. Решавајући кроз дугу и плодну педагошку праксу главна питања о организацији колектива, Макаренко је дошао до закључка да се не може васпитати колектив, или бар дечији колектив, ако не постоји и колектив васпитача, педагога, који сједињени организовано остварују јединствени план васпитног рада. „Ја не могу да замислим да педагогика може да рачуна на усамљеног васпитача”, пише Макаренко додајући на другом месту да успех васпитача зависи од тога колико је , времена он члан колектива. Тако Макаренко сматра да ниједан васпитач нема право да делује изоловано и захтева да цела школа претставља јединствен колектив наставника и деце. У књизи „Изабрана педагошка дела” налазимо доста материјала који се односи на питања дисциплине. Треба одмах истаћи да Макаренко дисциплину схвата не само као средство, већ и као резултат и продукт целокупног васпитног и образованог рада. Иначе суштина дисциплине се састоји у познатом ставу Макаренка: што више захтева човеку с једне стране, и што више поштовања његове личности с друге стране. Макаренко истиче једностраност и умртвљавање „дисципли- . не кочења” која се састоји у забрани „не”. Он захтева стваралачку дисциплину, тј. дисциплину кретања напред, дисциплину савлађивања, борбе, стремљења у нечему, радну дисциплину. А таква се дисциплина' може остварити само у радном, продуктивном колективу, као што је с друге стране, овакав колектив условљен дисциплином кретања напред. У јединственом колективу организовано јавно мишљење постаје регулатор међусобиих односа и дисциплинујући фактор. Васпитач мора умети да изгради тај фактор н ДЦ руководи њим. Заступајући радно васпитање и радну дисциплину Макаренко овом питању прилази много ближе него буржоаски педагози присталице т.зв. „школе Рада”, Он пише да „рад без паралелног политичког и друштвеног васпитања не доноси васпитне користи, он је неутралан процес”. Везујући у пракси радно васпитање за уелове производње Макаренко је дошао до закључка „да рад који нема у виду стварање вредности не претставља позитиван елеменат васпитања”... Отуда је Макаренко говорио и о „васпитачкој производњи” истичући да педагози врше почасну дужност јер стварају, производе кадрове за све гране друштвеног живота. УоЦште говорећи, ова неисцрпна књцг.а за нашу педагошку теорију и п-раксу је научно обрађено дугогодлшње искуство великог педагога Макаренка, искуство да само у здравом, радном, продуктивном колектцву може појединац постати бољи, борбенији у односу на све што треба савладати. Тако у оквиРУ колектива критика и самокритика постаје моторна, покретачка снага којом се колектив развија, расте, креће напред, а с њим и сваки појединац посебно. У радном напору ка заједничком циљу, у тежњи да се испуни заједнички задатак, у резултатима самог рада, расте свест о снази колектива из које произала• зи и осећање несавладљиве моћи сваког појединца. Отуда су радни колективи и људи васпитани у н»има пуни оптимизма, радости, одушевљења; отуда су такви људи једино способни и за велиха, херојска дела.

Ммлевка Мжаиловић

стзгдент фнлозофије

ФИЛМ Сергеј Герасимов: ,,Млада гарда "

Филмски роман у два дела „Млада гарда” почиње призором који већ у почетку изражава јак уметнички ефекат. На филмском платну нижу се светле слике поља, по коме, негде из даљине, трче две девојке у белим хаљинама, као два безбрижна лептира по наоко мирном простору. Ову идиличну слику прати музика сасвим другачијег расположења пригушена, узнемирујућа. Филмска слика и звук овде су у сукобу, а тај уметнички контраст светле тишине у приррди и гневне буре у човеку сасвим је објашњен после првих речи групе девојака, које говоре о све ближој немачкој најезди. У тим првим сценама филма, које нас упознаје с ликовима краснодонских младића и девојака, ови млади људи постављају себи питање шта и како да се ради? Младост совјетских омладинаца је неуништива, њихова мржња према завојевачима је унеугасива али како да клади људи нађу својеместо у свенародној борби совјетске земље против окупатора? Нијеслучајно што камера одмах затим слика личност бољшевик;а Проценка, кроз чији ће радни, снажни и осећајни ум полазити отада све нити позадинске партизанске борбе. Бољшевичка партија у лицу свог изразитог претставника Проценка помоћи ће краснодонској омладини да „своје совјетско васпитање и резолуционарни инстинкт уједини с борбом читавог народа против страшиог и суровог непријатеља”. То је мисао коју уметнички казује радња филма „Млада гарда”. Изражавањем и наглашавањем те мисли филм „Млада гарда” исправио је један озбиљан идејни недостатак романа „Млада гарда”, у коме подвизи кроснодонскмх комсомолаца нису објашњени руководећом васпитном улогом Вољшевичке партије. Уметничко) истииитости филма битро доприноси реалистички верна логична слика настајања, постепеног развоја и челичног каљења организације „Млада гарда”. У почетним сценама, на дан уласка Немаца у Краснодон, Сергеј Тјуленин, сам, спонтано спаљује зграду немачког jura6a. Доцакје младогардејци организовано извршују већи

подухват; они препливавају реку, нападају стражу и ослобођају из логора већу групу заробљеника. А као један од највећих подвига своје позадинске борбе, млади краснодонци припремају и остварују смело замишљену акцију спаљиваша зграде Берзе у којој су се налазили спискови и документи совјетских грађана одређених за депортацију у Немачку. Исто тако, филм је логично приказао и ‘ развој појединих личности као например људско и патриотско узрастање Ољега Кошевојаи Љубе Шевцове. Карактеристичан је пример младог Кошевоја. У оној изванредно израженој слици стре- • љања рударских радника, ми гледамо и чујемо Ољега како, ужаснут, плаче. А већ први наредни снимак, као јак контраст, приказује нам мирно, одлучно лице тог истог Ољега, који сад изговара страсне и непоколебиве речи младогардејске заклетве. Разумљива је тешкоћа пред којом је стојао редитељ Герасимов: како приказати и издиференцирати мноштво младогардејских ликова, с једне стране истих у величини свог патриотизма.а с друге стране веома различитих по својим личним склоностима и особинама? У првом делу филма све личности нису довољно окарактерисане, већ ’су неки ликови млагодардејаца решени више спољним глумачким средствима. С већим успехом, чак мајсторски, Герасимов је развио и оживео личности филма у његовом другом делу. Кроз разне ситуације, речи и поступке, најистакнутији младогардејци оживљују на филмском платну у пуној лепоти своје личности. То није више филмска слика или симбол једног родољубивог. младића и девојке, то је конкретна, жива, реална Уља Громова, Сергеј Тјуљенин, Љуба Шевцова, Ваља Борц или Ољег Кошевој, Иван Туркенич • и други. Нарочитосу рељефно извајане личности Тјуље њина, Шевцове и Громове. Гледалац филма упамтиће све троје као подједнако самопожртвоване борце и хероје, али he исто тако уочити и разликовати дечачки топлу непосредност и, у исти мах, такорећи рударску енергију Сергеја* Тјулењина, затим животну бодрост.

даровитост и довитљивост Љубе Шевцове и богатство душевногживота Уље Громове. Свакако је значајан успех филма „Млада гарда”, што је, поред осталих утисака, до гледалаца допрла јасна мисао да су ови младогардејци, даровити, племенити, и у својој души лепи људи, који су у совјетској заједници научили да во ле живот и да му Се радују, и који су, када је то угроженој домовини затребало, и своју даровитост, и сво ју душевну чистоту, и ведрину, и жилавост, па и сопствени живот, дали за слободу и живот • својих народа. Ми гледамо Тјулењина и Ваљу Борц после истицања црвене заставе на згради немачке командатуре. У Ваљиним пребацивањима Тјулењину да је груб, и у начину на који он то пориче, или у сцени када се њих двоје растају пред Тјулењинов покушај да пређе линију фронта осећа се зрачење дубоког истински животног осећања. У призору младогардејског дана Октобарске револуције гледалац види Ољега Кошевоја одлучног, истрајног и озбиљног илегалца како ведар и разигран изводи руску националну игру. Или Уља Громова она окупљеним друговима у тихом заносу рецитује Љермонтова... И када доцније у затвору Љуба Шевцова говори о свом презирању Немаца и смрти, па каже ца јој ипак није свеједно што је умрети, та мисао је сасвим људска, разумљива и има своју велику трагичну Ту је садржан дубоки животни и уметнички контраст: с једне стране младогардејска страсна љубав према животу, раду, песми, смеху, а с друге стране њихово херојско и гордо умирање за своју, совјетску земљу. Тако патриотски подвиг „Младе гарде” добија пун сјај и праву величину. Велики је успех режије Сергеја Герасимова што је патос херојских догађаја и револуционарну романтику ликова изразила реалилистичким методом. Говорити о великом у недавној прошлости, а при том не пасти у шему, у декларисања или у фотографичност веома је тежак задатак. Примењујући стваралачки поступак социјалистичког реализма у уметности, редитељ Герасимов је највећим делом извршио тај задатак. Има, међутим, у филму „Млада гарда” неких сцена које у извесној

мери умањују реалистичку узвишеност теме и ликова у филму. То су, пре свега, призори у првом делу фил ма, који треба да сликају обест, распусност и смешну тупавост Немаца. У ствари, Немци су у неким сценама тако дати да делују на махове оперетски, па се публика смеје у оном часу када је тај смех најман>е умесан. Треба потсетити да је совјетска критика у више случајева наглашавала да су нацисти у својој тупавости и кукавичлуку били заиста смешни, али су они пре свега били окрутни и крвави завојевачи. У том смислу с Доследнијом реалистичношћу приказани су НемЦи у другом делу филма „Млада гарда”. Овде су они дати као јаки насилници, али „људи од крви и меса”, који смишљено стварају и извршавају чудовишни план истреб љивања совјетског становништва. Таквим приказивањем Немаца узди гнута је озбиљност и значај борбе младогардејаца и свих совјетских људи, који су пред собом имали јаког, ма да подмуклог и у основи кукавичког непријатеља. Режији филма „Млада гарда” могла би се учинити још једна примедба. на дугим дијалозима, редитељ је у једну или две сцене упео извесну „позоришност”. Например, призори искључења Стаковича из младогардејског штаба и пријема новог члана комсомолске организације. У тим сцеиама редитељ је пустио камеру да фотографски слика мање више позоришно постављену сцену. Филмска обрада романа „Млада гарда” била је веома сложен и одговоран подухват. Није никакво чудо што богато ткиво романа није У потпунсхгги пренето на платно, и што филм, и поред јединствене радње има и таквих делова који дају утисак фрагментарности, што је својствено жанру филмског романа. Међутим, захваљујући успе шном настојању редитеља и осталих стваралаца, да филм, реалистички уобличен, изрази основну мисао патос херојства совјетске о младине први и други део филмског романа „Млада гарда” остављају на гледаоца утисак монуметалног уметничког споменика, који се гледа са узбуђењем и задовољством. Д. Ђ.

Београд, 4 април 1949 год.

аиџфеши

3

f? f Дздш&з тт ћЖБ уШШ %. ■ -Џ&Љ - ||1 _»5 "