Студент

увере у сгвари које им нису биле Ја р не илИ су им криво испричаие. А ва ручху и вечери, за столовима једу заједно, сел»аци из Шумадије, Лике, Загорја са Црнцима. Французима, И ндрнеж аним а. Наизмекична дрна и бела леђа, мешавина језика, баја и обичаја. Једино је смех свуда у свету исти, најбољи тумач за разумевање. То је њима довољно Ту су и Маркбсови Грци, Они стално пребацују норму ггреко 400% Они ггричају о својој борби, крвавој и тешкој, Сами, без оружја ггротгш надмоћнијег непријатеља. Заволели су рад на градилишту и обећавају да ће идуће године поново доћи. Одржавају се конференције са пиостраним бригадистима, на којима се они упознају са свим проблемима код нас, а где такође они упозвају наше омладинце са животом у својим земл»ама. Нису били мало изненађени, када су видели у коликој мери наши људи познају иогорију њихових земаља. Стигли су и бригадисти, наши исељегошц у Француској. Њихоз хомандант, Фрањо Клепец, родом из Горског Котара. који живи 7 Француској већ 14 година. са одушевљењем гледа около себе: Волим ову нашу државу и дошао сам да јој помогнем! А после рада, када падне вече, измешани један крај другога. играју они „Козарачко коло”. Здружетш они дају још један допринос међународној сарадњи и бољем разумевању међу народима. Бригада београдских студената „Петар Стамболић” трипут ударна 1 јула 1950 године, на радилиште Студентског града, долази бригада београдских студената „Петар Стамболић”. Ова бригада, састављена од студената Природно-математичког, Економског, Правног и Филозофског факултета и Више педагошке школе. бројала је 175 омладизнаца. Чињеница, да је скоро сваки бригадист имао за собом бар

5—6 радних акција дала је доказа Главном штабу да јој повери, најодговорније послове. Командант, Ристо Вукчевић, студент ЈУ године економије, висок, сувоњав али одлучног лица, радо прича о раду своје бригаде: Радили смо на најважнијим пословима, прављење бетонских гредица (арматура) и њихово монтирање. Ланчани систем био је за овај рад најподеснији ,те смо га искористили. Посао смо обављали на 15 поља, а свако пол>е је имало по 11 гредица. На овим радовима пребацивали смо норму за 350%. Постали смо три пута ударна бритада. Овакав рад, неизбежно је морао довести до онога. до чега је и дошло. Бригада је сваке декаде проглашавана за ударну, да би на поласку. 31 јула, донела прелазну заставу у Београд. У својим редовима имала је 16 ударника и 40 похваљених. • • • Овогодишњи радови су завршени. Новосаграђене улице, 24 довршене зграде, израда канализације. водовода и електричне мреже, жив су доказ двомесечних борби за обарање норми, за назив најбољих. Бригаде полазе кућама, напуштају град. са којим ће се идуће годиие поново срести. На заједничком митингу. бригадхгри су претресли биланс свога рада, још јвдном потврдили своје другарство са омладипцима из свих крајева света. без обзира на расу и боју. Бурне овације и одобравања, приликом читања телеграма П К. Комунистичже Партије Југославије и друту Титу, потврдиле су њихове речи и жељу за што тешњом сарадњом међу народима. 3. Д.

Изложба Миће Поповића

ЗА ФИГУРАЛНУ КOМПO3ИЦИЈУ СА АКТУЕЛНОМ ТЕМАТИКОМ

Код нас је после рата било врло мало самосталних сликарских изложби. Наши сликари излагали су, углавном, на изложбама које су приређивала републиканска УДРУ' жења ликовних уметника, Овако мало самосталних изложби је један од знакова кризе и стагнације у којој се налази сликарство код нас. Потпуно је разумљиво због чега је наше сликарство данас у таквој кризи: налазећи се годинама под утицајима разних модернистичких праваца, оно се, у послератним годинама нашло пред новим задацима, којс није било могуће остварити изражајним средствима довољним за решавање проблема тог сликарства, али недовољним за обраду врло богате и сложене тематике узете из живота- Због тога је највећи део сликарских радова на тим изложбама остајао у границама епигсшског опонашања овом или оном правцу или еклектицистичког покушаја усклађивања новог садржаја са старим изражајним средствима. Као резултат таквог рада настајала су дела која су носила пуно обележје формализма. А у тако идеолошки и ликовно нејасно стан>е уносила је, често, забуну и критика, својим нејасним формулацијама „социјалистичког” реализма. Због овега тога дешавало се да се сликари, без довољно знања и снаге, упусте у решавање проблема претешких за њих, кошсретно у израду фигуралне композиције, те, у.место да у домену своје онаге дају дела која им одговарају. давали су лоопе композиције на којима је човек, баш због недовољно знања и вештине, био подређен. Само је по где који од сликара, уложивши максимум напора у изучавање цртања. био у стању да изради слику на којој је човечији лик био домиванта а не декоративна компонента. У оваквој ситуацији изложба слика Миће Поповића очекивана је како од сликара и критичара тако исто и од љубитеља уметности са великим интересовашем. Мића Пошовић је, одиста, дао радове. достој-

не интереса који је постојао, и то не само количински већ и квалитетом. Сто шездесет радова, од којих је један мањи део из предратног периода или дана окупације, говоре о врло продуктивном раду овог младог сликара. Они, даље, говоре о фазама (ако ова реч није преоштра) развоја Пооовићеваг. ани показују који су сликарски проблеми њега интересовали и који га интересују и, најзад, показују, јасније него на изложбама где се изкаже тек по пар радова. његове недостатке. Општи утисак који чине Поповићеви радови је да у центру интереса његовог стваралаштвв стоји човек. То се види из његових радоза монументалног формата „Сликарева мајка и жена”, „Критика у пејзажу», „Трасирање пруге Шамац—Сарајево“. На овим сликама Поповић је дао човечије фигуре у скоро природној величини. Оне су, нарочито у првим двема сликама, сигурно укомпоноване у простор где са околином чине чврсту целину. Али оне истовремено казују и о Поповићевој немоћи у изради фигуралне композиције великог формата. Од трију поменутих слика само би се она трећа са пруте Шамац-Сарајево могла убројити у фигуралне композиције: остале две, су као и раније излагана и на овој изложби поново изложена слика „Грађани", само грутгни портре. У фигуралној композицији мора постојати повезаност фигура вкцијом, затлм известан ритам како фигура тако и боја. На слици „Критика у пејзажу” могла би самосталио да стоји женока фитура са леве стране, централне фигуре младића и дввојке, као и фигура сликара у десном крају. Нешто више повезаности међу фитурама има на слици „Трасирање пруге Шамац-Сарајево“ и то само у толико што су фигуре омладинаца у десном углу олике испреплетане али и оне остају неповезане акцијом. Више смисла за везивање фитура У акцији Поповић је показао на централном делу слике „Из Новог Беоррада“ и на слици „Лука у Задру“. Али мале форматом, са необрађеним ликовима, оне су овде скоро декоративна компонента. Но на изложбама УЛУС-а било је толико фигуралних композиција. да ове, овде изложене, претстављају крупан допринос овој грани нашег сликарства. Један од разлога што Поповић не даје фигуралну композицију великог формата је свакако и тај што још није довол>но сигуран у цртању људоке фигуре у природној величини, нарочито еко је цртана фигура у компликовакијем гголожају, Због тога фигуре у деоном делу слике „Трасирање пруте Шамац Сарајево” делују неприродно, по мало сценски намештено, Упоређујући ову слику са сликама „Сликарева мајка и жена“ и „Младић“ (а ове две сузан сумње, најбољи комади на овој изложби) намеће се мшпљење постоје теме које су Поповићу блиске. има тема које му нису присне. Т 0 је природно и разумљиво. Поповићу су блиске оне теме у коЈима он третира своје познанике шги родбину што је, такође, разумљиво. И на сликама са тим садржајем Поповићев таленат долази др пуног израза: те су рађене с највише топлине и присности, с нвјвише полета и осећања. Кажем таленат, јер и на тим сликама има делова на којима Пшовић кије до краја искористио своје знање. То су у првом реду руке, које

врло често остају само назначене бојом али не и обрађене до краја. т lа сликама Миће Поповића впдимо мало —мање него што 6и се од сликара његових квалитета очекивало нашег савременог живота. Али оно што је Поповић дао то је искрено, гфоживљено и због тога добра Свој став према темама које сбрађује Поповић је изразио у поговору каталога своје изложбе. 'Између осталог он каже: „Потреба да се саопшти једвн доживљај, да се нешто своје каже, сама ообом ноои и своји сопствену форму. Разлог уметности уопште валзда и лежи у тој потреби. Свака творевина учињена због неког дру гог разлога: политичке шпекулације, насилног одржавања стеченог угледа. зараде или нечег сличног, може да буде корисна за њеног творца или чак привидно и за ДРУ* штво, али таква творевина није уметност... У сликарству истину може да донесе искреност, а не вештина мотива који се обрађује”. То је тачно, Али да ли код Миће Пмтоаића не постоји „искреност“ и „потреба" према темама из савременог живота? Судећи по неким н»егогаи : радовима постоји. Надајмо св да ће на идућим изложбама Поповић дати радове којима ће више ући у савремену животну тематику.

Миле КуЈ^нџић

Моја мајка и жена (уље) Мића Поповић

ПЕСМЕ, ПРИПОВЕТКЕ И ЕСЕЈИ СТУДЕНАТА УНИВЕРЗИТЕТА

Ових дана је изашао из штампе први послератни Зборник младих писаца студената. Он претставља збирку радова: песама, приповедака и есеја, од којих су се неки и раније јављали по нашим часописима и листовима. Ту су изабрани стихови већ познатих песника; Славка Вукосављевића, са одломком из поеме „Кадињача” награђене првом наградом на Априлском фестивалу студената Београдског универзитета. затим Мире Алечковић Слободана Марковића, Драгослава Грбића (Поема „Лирска хроника о родном граду”) и др. Највећи део песама обрађује мотиве из Народноослободилачке бообе и ,из студентског живота. У збоонику се налази и неколико приповедака Младена Ољаче, Михаила Ражњатовића, Данила Николића и олломак из филмског сценарија Вукашина Ераковића на поему Смрт Смаил-аге Ченгића. Поред њих заступљени су и радови мање познатих писаца студената. Есеја има два. јелан од њих Р Константиновића о Ђури Јакшићу који Је већ публикован. Зборник Је илустрован и ликовним прилозима Руварца, Гржетића и других. * Културно-уметничко друштво Београдског универзитета „БРАНКО КРСМАНОВИЋ” вршиће аудициЈе за нове чланове понедељником, средом и петком од 12—14 часова, ул. Балканска бр. 4/П и то за секциЈе: хорску, фолклорну. позоришну, музичку и солистичку (инструменталисти и вокалисти). У Друштву ће се такође вршити аудициЈа у исто време, за нове секциЈе: ликовну. џез-оркестар, оркестар народних игара и секциЈу народних певача.

Управа Друштва

Суседу за столом у библиотеци

Док лампа шара вмјутаву шару по стоду, врх књпта, ао прозору старом, док се даке севке коче у дармару упорво дисташ страиицу $а страаом. Нижу се мииути као вал иа вад ..« Жеђ, вреда жеђ одахвут ие да ародрети до сржи прочитанот реда а редови теку нови вад иа вад. .. П Отсјај са књите ио челу запљусне датитра ватра у срцу скривена, арисае, звоаке речи шапућу ти усие, речи као клупко од сва и адамева! И кад летимвце потдедаш по аама а осмехнеш се, друже веаозиати, та скривева ватра сја у зеницама свако ће осмехом твој осмех да врата! Ш Корак по корак. На труди стегиеш те мисди кридате иебројено пута, као да руком за њима посетаеш береш их из брзе матице минуха! Ред по ред. Поаово. Намрштених веђа, а. мисла ткају, бујају аапорво и бистра срећа без мере, без међа оппја срце снатом развигорном! IV Сјај се заколута обручима жутим, Зањаше се преко сдова и цитата.,. Ноћ је. Док се око од умора мута прођеш кроз широка, раскриљеиа врата. Будеваром гдасаим, зампшљен, кроз вреву, до студеитскот забачеаот стана, зваждућеш свој марш, неку песму смелу а срце трепери струиа раздрагана. Будеваром тласвим кроз тдомот п вреву.

Златпбор ПОПОВИЋ

ПРВИ БРОЈ ЧАСОПИСА

Београдски универзитет је у предратном периоду био један од истакнутих бораца за истиниту мисао, прогресивну мисао, за наоружава-IБе културом студентског нараштаја. Између осталог, то се постизало путем студентске штампе, часописа и ревија. На нашем Универзитету досада нисмо имали ниједан часопис за културна питања. Појава првог броја „Наше речи“ значи наставак ових борбених традиција које је наш Универзитет и посебно Филозофски факултет имао и има у стварању наше народне културе. У послератним условима студентима је омогућена свестрана делат* ност. Студенти егзактних наука, не само да су досад често дали гласа од себе и о себи бројним покушајима обрађивања научних тема, публикованих у факултетским зборницима, него су у више случајева својим рационализацијама помогли нашој привреди. За студенте друштвених наука се не би могло тврдити да су имали оваквих резултата, нарочито на пољу културне делатности. Не мислимо да упаднемо у погрешну тврдњу да на нашим факултетима није било интересовања за културна питања, али се није излазило из оквира семинарских радова и дискусија о извесним проблемима нашег културног живота организованих у оквиру појединих група и година. Наметала се потреба покретања студентског часописа који би омогућио студентима да даду израза својој књижевној и културној стваралачкој делатности. Студенти Филозофског факултета су осетили да су им границе досадашњег рада преуске и да Је нужно да дају шири публицитет, у студент. ским круговима, своЈим културним и књижевним прилозима, освртима на важниЈа културва и научна питања и научне огледе из њихове области рада. Народна омладина Филозофског факултета покренула је часопис „Наша реч“, чиЈи Је први броЈ изишао из штампе крајем септембра месеца ове године. Сама поЈава оваквог часописа је важна и неопходна, а могла би да одигра веома значаЈну улогу у културном животу нашег Универзитета. „Часопис неће само обележити културни живот нашег (Филозофског) факултета, него ће помагати и усмеравати на свему оном што води ка путу пуног развитка нашег народног студента коЈи ће сутра изграђивати нашу социјалистичку културу“. ПоЈава „Наше речи“ Је била утолико пожел»нија што, са изузетком активности Клуба младих ггисаца Београдског универзитета и студената окупљених око омладинских листова и часописа, није био шире обухваћен стваралачки рад студената наших факултета. Часопису „Наша реч“ у том погледу припада улога пионира. * * « • Теме обрађене у првом броЈу часописа су разноврсне: књижевни прилози, осврти, огледи, научне расправе, белешке о научним екскурзијама студената и о раду семинара студената Филозфског факултета. Кадри Халими Је у чланку „О савременоЈ народној поезији Косова, горње Мораве и Изморника, изнео резултате свог испитивања народне поезиЈе у наведеним областима, које Је вршио као члан научне екипе Етнографског института САН јула 1949 године. Халими Је изнео низ веома интересантних примера разноврсних народних песама и пошао путем њиховог систематизован»а. С обзиром на кратхоћу времена

утрошеног на проучавање, оааЈ трудољубиви рад није могао да буде исцрпан и потпун. Богдан Терзић је обрадио тему „Максим Горки као сликар дна“ инсистираЈући на чињеници да је наклоност Горког ка сликању босјачког живота, онаквог каквим га јв он приказао, проузрокована његовим схватањем социЈалног значаја босјаштва, које је у Русији предреволуционарног периода ухватило дубоког корена и тежњом Горког ка сликању реалног живота. Веома успелу, студиозну анализу Шекспировог става и односа према народу дала је Драгица Перваз, Ово је наЈтемељитији рдд у часопису. Не базира се на проучавању само једне драме, отсечене од Шекспировог осталог стваралаштва, него на анализи његовог укупног животног дела. Аутор Је употпунио своју агализу употребом богате литературв познатих шекспиролога. Миленко Марковић Је поново поставио на дискусију питање критике и самокритике поводом чланкв друга Макса Баће „О критици и мокритици у СССР-у“ и полемике коЈа Је организована на Филозофском факултету о овом чланку. Полазећи од претпоставке да је критика и самокритика једна од форми решавања материјалних противуречности он инсистира да се „критика и самокритика одреди као Једна нужна законитост решавања матери Јалних противуречности у развоју социЈалистичког друштва". Драган Недел»ковић Је дао критички осврт на „Песме из задружног Срема“ од Васе Поповића. Он Јв правилно приметио раскорак између Поповићевих песама и друштвене стварности поднебља у коме су оне поникле. Ипак Је рад једностран, јер је све своје примедбс засновао само на социолошкоЈ анализи песама Васе Поповића, а запоставио је њихову естетску страну. Штампане су оригиналне песме Мире Алечковић, Слободана Марковића, Стеве РаЈичковића, Владете Вутсовића и Славка ВЈтсосављевића. Преведена Је са енглеског „ПЈесма о кошуљи“ од Томаса Худа. Ангелина Дорнер Је иступила са чланком „Српско монументално сликарство XV века. Овоме треба додати Још неколико забележака са екскурзије студената археолошке групе, о раду дебатног клуба романске групе и о раду семинара. * « • • Ма да је часопис богат материЈалом и тематски разноврстан, сматрамо да ће ових неколико замерки допринети његовом употпуњавашу. Пада у очи да Је у часопису запостављено културно наслеђе нашег народа. Ово Је нарочито упадљиво уз огледе „Горки као сликар дна“ и „Шекспиров став према народу“, јер обадва узимаЈу за поље свога проучавања личности из стране литературе. Не сматрамо да стране ауторе треба изоставити, да не треба проучавати карактеристике њиховог стваралаштва, особито ако се ради о двема тако крЈпжим личностима као што су Шекспир и Горки, али да се запостављањем наших аутора долази до запостављања, можда и потцењивања, нашет културног наслеђа. НаЈбоље је п{Х>учавати и Једно и друго рутсоводећи се одговараЈућим пропорциЈама. Запажа се и отсуство третирања неких културних делатности којима обилује наша савремена стварност. Нема осврта ни на Једно значаЈније дело наше данашње литературе, нема приказа филмова ни филмске и позоришне проблематике уопште. Штампан ]е до душе Један

исечак из живота наше позорнице у виду веома бледог осврта на комад „Занат госпође Уорн“ од Бернара Шоа. У приказу је више места заузело описиваа»е делатности Бернара Шоа, његовог односа према средини коЈу слика, а о успеху поставке и извођења самог комада речено је веома мало и то Једнострано. Н. Наутлов се ограничио на неколико запажања о интерпретацкЈи •главних личности Шоове комедије од стране глумачког ансамбла Београдског драмског позоришта. Ова је напомена истакнута с обзиром на интересовање коЈе влада ме. ђу студентима о назначеним питањима, а успех часописа ће увелико да зависи, не само од стваралачке сарадње, него и од круга читалаца коЈи ће да се заинтересују за часопис и његове проблеме, Све песме, литерарни прилози носе потписе већ прилично реномираних аЈтора не само у студент* ским круговима. Ово би могло да роди опасност да се са увек истим именима срећемо у разним омладинским часописима. Зар ће се на таЈ начин проширити круг сарадника, што је тежња редакције часописа. Да ли ће се дати могућност и осталим студентима да изразе своЈу стваралачку делатност и тиме одговорити намени часописа? Запажа се у неким радовима бојазан да се изразе оригинални закљјгчци. Често у тежши да се оправда неки закључак аутор налази заклон иза цитата. Богдан Терзић у чланку „Горки као сликар дна” дискЈггује о драми „На дну” и на краЈу изводи следећи закључак: „Због опасности коЈу ова идео-

логија примирења претставл>а за револуционарни покрет Горки је касније осудио ову своју драму. Он тиме тврди управо оно што је о свом раду мислио и сам Горки. Тако човек добија утисак да се стварају закључци туђим главама. Језик је местимично слаб и стил недотеран што се не би смело у будуће дозволити нарочито с обзиром на то, да часопис издају студеити Филозофско г факултета. Зато је ова замерка веома озбиљна. Кадри Ха. лими је у своме чланку направио једну овакову реченичну конструкцију: „Песма „Халит Гасхи” говори нам о томе како Халит моли Бећирагу да га на земљишту узме за чивчију а ага би му дао земље и саградио кућу само да му овај да сестру, али не за пријатељицу већ због тога што његова сестра има црне очи; због тога Халит убија а* гу“. Ако се ради о коректорским погрешкама онда би требало брижљивије прићи дефинитивном редиговању часогшса. И поред ових замерки „Наша реч“ је показла да су студенти озбиљно заинтересовани за наш културни напредак, да желе својим проуча* вањем и стварањем да пруже допринос. подизању културног нивоа студената, како би сутра били спремни градитељи наше социјалистичке културе. Ову жељу наше омладине за стваралачким радом и смелим изражавањем свога мишљења не би требало протумачити као „болесну потребу да се успе по сваку цену, да се продре употрсбом и злоупотребом свих средстава па макар то био и скандал.” С. В.

Фестивал Народне омладине Србије

Већ некоЈШко месеци у организацијама Народне омладине Србије трају припреме за Републички фестивал. Ширина и маоовност овог фестивала најбоље се види из начина припрема и њетовог одржаван>а. У среским и градским организацијама спроведене су смотре културно-уметничких секција, група и друштава. Затим су у обласним цен-

трима У мају, јуну и јулу били обласни фестивали. А најбшве фестивалске јединице учествоваће на републичком фестивалу. Фестивал почиЈве 9 новембра и тра]аће десет дана. За то време биће више приредби: хорских, драмских и фолклорних и других секци]а разних културно-уметничких друштава и група. Сем сфлз, отвориће се изложба ликовних р«дова Народне омладине Србије, доделиће се награде са конкзгрса Централнот комитета Народне омладине за најбоље песме, приповетке и есеје и организоваће се неколико ширих саветоваша, на којима ће се дискутовати о даљем културно-уметничком раду организације Народне омладине Србије. Од студвнтских културно уметничких друштава на Фестивал ће учествовати централно друштво „Бранко Крсмановић”, друштва Пол>опривредног и шумарског факултета „Соња Маринковић’’, Техничке велике школе „Слободан Принцип” и Медицинске велике школе „Мика Митровић’'. Друштво „Бранко Крсмановић” већ се дуже времена припрема за фестивал. Његове секције су неттрекидно радиле за време лета у летовалиштима, тако да ће моћи репрезентовати Универзитет и велике школе са програмом хорске и фолклорне секције, симфониског оркестра и академског позоришта. Учешће четири од девет културноуметничких друштава, колико их има на Универзитету и великим шко лама, је значајно. То показује да се скоро пола студентских друштава може по квалитету мерити са квтбољим културно-уметничким друштвима из унутрашњости Србијв и из Београда.

Девојка из Охрида (цртеж) Брава Павловић