Студент

би да га поста«и негде при врху крова. А.ти, чини ми се да је и тиме кезадовољан испиње се на кров и пружа заставу високо изнад главе, подиже је све више и вишс, као да би хтео да досегне нешто недокучиво. Ветар му мрсн косу и игра се с пурпурним уздрхталим бојама. Одједном човек са заставом се претвара у војника са пушком. Само он више не стоји иа врху крова него на вису брда нзнад логора. Спустио је пушку, подбочио се иа и>у и премишља шта би му сада ваљало раднти. Зашто неће да сиђе доле међу нас? Кога ли ћемо данас понетн с посла? Ко неће имати довољно снаге да се врати сам? Да ли ће зору дочекати сви на окупу? А онај војник стојн, ни да се помакне. Пожури! Али ту је писак сиреле прекинуо наш ћутљиви првомајски скуп. Десетак минута одређених за ручак протекли су. Лос, ге ман, лос! Бушилица се зарнла у стену, а дииамнт поново започео своју рушилачку песму. Гангс је осетио да му јс догорело до више збијао своје 'мале шале“, које смо навикли да рсдовно глсдамо када смо се посрћући враћали са посла. Ходао је, рекло би сс, хладан као сфинга, али нсрвозннм лупкаљем врхом корбача по чнзмама, паглим окретањем и тражељем иза леђа оног кога нема и који му је ипак увек за петама, није могао да прикрије бурну неспокојност страха пред праведном осветом. Знао јс да су се многс од шсгових г шала“ усекле за сва вре-

мена у окрвављене луше хефтлинга. Кад сам год пролазио по-ред н>сга увек ми се у сећање повраћала појава осамнаестогодишњег Италијана како са крвавим јецајем пишти са вешала. Младић је радио у некој команди Ђан логора. Сакрио се у једну од пољских барака да би се склонио од суровог ветра н хладноће и није се појавио у одређено време на пребројавању приликом повратка његове команде са посла. Заспзо је. Нацисти су ово једва дочекали да би га оптужили за покушај бекства и завере. На очиглед депортираца, увече, после апела, одиграла се крвава драма. У стабла двеју јсла укуцана је тгнка греда, На греди канап. Под гредом сто и две хоклице. Лоренц, заменнк лагерелтестера • специјалнст за вешање попео се на прву хоклицу и посадио свезаног Италијана на лругу. Али му није везао омчу око врата, како смо очекивали, него чвор око зглавака руку. Хоклица је измакнута и дечак је вртећи се лезо и десно висно на ужету. око један метар изнад земље. Тада се појазио злокобни Јулијус Гангс, СС командант логора, држећи на узди своја два огромна полициска пса. Одрешио их је н онн су јсдним скоком дохватили дечакове ноге заривајућн своје оштре зубе у његово беспомоћно тело. Италијан јс урлао. Кад би пси пали са своје жртве на тло Гангс их је опет потстицао и они су обнављали крвавих губица сзоју жалосну вештину. Мучење је потрајало све док се командант није 'смиловао** да једним мстком прекрати живот младог Италијана. Гангс се достојанствено удаљавао

прзћен лаганнм ходом својих дресираних животиња које су облизивале свежу крв, док се кад н>им вртио на ужеТу лсш жртве, исцепаних и крвавих панталока, једног стопала ишчупаног из зглавка а другог голих костију. Данас Јулијус Гангс не испољава своју уобичајену ревносну активност. Све љегове ”шале* се сводс на песнпчење и ударање »јизмом нај изнуренијнх хефтлннга. - Взрум симулирен? Ха. Али ни то му некако није олако полазило за руком .Био је мрзовољан и задубљен. У њему се рађала замисао о злочину огромннх размера, не баш много оригинална, јер је нешто слично већ изразио давно пре њега један угодни римски император: *Када би цсо народ имао једну главу да је једннм замахом мача одрубим.* У логору је пред ослобођење бмло око 30.000 хефтлинга. Како их свс смакнути без всликог ризика? ~ питао се у себн Јулијус. Сада то није више било лако извести. Ситуација се из основа изменила. Америчке оклопне колоне најављене су на 60 километара растојања од логора. Осетио је, да је у логору ојачао отпор и рсшеносг на борбу за живот. Ни у све своје стражаре се није могао поуздати. Нису хтелн да у последњем тренутку стављају главе у торбу и изблате још више своју блатњаву човечност. Требало се послужитн лукавством. А Гангс јс имао довољно јаку уобразиљу за измишљање најсвирепијнх злочииа. Вероватно је трљао своје крвавс руке у белим летњим рукавицама радосно помишљајуђи на грандиозност свога будућег подухвата: биће то злочкн ко-

Ји ће својом надприродношћу дивно завршити његову каријеру заклетог ссесовца. Међутим, последњих дана наше обавештавање је беспрекорно функ ционисало. Јозеф Полштрум, из антинацистичке групе при есесовцима, којн је редовно одржавао везу са комунистима из логора, обавестио нас је да се једна локомотнва натоварена са 40 килограма дннамита упутила улазу игголе бр. 6. У њу смо под кишом удараца разбеснелнх стражара обично морали утрчавати приликом опасности од ваздушног напада. Овај пут смо се морали одупрсти. Локомотива са динамитом није без разлога бнла упућена на улаз штоле. То је било упозорење да у њу више не улазимо без борбе, макар и голим рукама, против до зуба наоружаких стражара и по цену губитка многпх жртава. ЈерГангс би наредио да се динамит потпали и највећи криминал у историји есесовсккх крвопролића био би изведен: 30.000 'живих људи остало би згтрпано у брду. Но, нама се без опасности више није могло наређивати. Били смо прнправни за све. Четвртог маја на јутарњем алелу требала је да нас савлада Гангсова лукава упорност. Изашао је пред постројене хефтлинге и почео брижним гласом као да се смиловао над нашим судбинама: Ми есесовцн губимо рат. Да ли ћемо се одмах предати или продужити борбу још нисмо дефинитивио одлучили. Ускоро ће овде доћи савезничкс тругте. Оно што сам до сада чинио према вама морао сам

чинитн по нарсђетвз', настојеђи да избегнем сувишна крвопролића. Данас више немам наредбодаваца.* Трсба вас сачуватн од псследњих удараца. Ја вам то желим. Зато взи саветујем да се одмах утгутите у штолу бр. 6. « Нико се од нас не помсра. Одлучна тишина пуна решености нспријатно је додирнула и Гангсову' сетљиву природу *. Лицем у лнце гледали смо се са неколико десетина ссссоваца наоружаиих до зу г ба машштским оружјем. Ми стежемо у рукама парчиће нађеног зарђалог плеха и сакупљене каменице. Преводилац преводи најпре на наш језик. Тако смо сс договоркли јер смо бнли најјединственнји. Одлучно вичемо: ”Не у штолу. Остаћсмо оаде.“ За нама сс поводе и остале нзцио;налности на ччтје језике се преводи „савет Јулијуса Гаигса*. Непомични као мумије есесовци су уперили своје машингевере у тиху непријзтељску масу хефтлинга. Гангс шета нервозно пред својом четом. Да ли ће му у последњем трснутку отказати послушност. Зацело сзи више неће поштовати његово наређење. А и хелфтлинзи су решллн да сс нс даду натсрати. Значи нско им је саошитио. А америчка оклопна кола могу сваки час да продру у логор и да га живог ухватс. Без његовог наређења поче.ти смо да се разилазимо. Стражари и њихов командант су још кратко вре ме неодлучно постојали па се и они повукли.

Сиља БЕГОВИЋ

СУСРЕТИ С ВЕЉКОМ ПЕТРОВИЋЕМ

РАЗУМЕТИ НАМЕРУ УМЕТНИКА

Ууметничком музеју службеници не<рстко препричавају ову анегдоту о своме управнику: „У разговору са једним млађим, до ста познатим нашим песннком, који је, иначе, до нсдавно писао скоро искључиво т зв. борбену поезију, Всјбко Петровић је рекао: А зашто ви нс пишсте љубавЧу лирику? Требапо бн да ви млађи то рад!пс; јер, нећу је, ваљда, лод старе дане ја писати, Ова анегдота нс иора бити потпуно гачна; можда Вељ ко Петровић није дословно све то такр рекао; али сама чињеница да везује за јсдног квалиК Из с по спојој тематикс, скоро л!l а је као потпуиа на пзвесну која је извесно у нашој послерагн О 'Vкао и о иеким другам хтсо сам да разговарам са Петровићем. Када је чуо да §ШШ' што би ми он испричио, „»а'"и4Ју»lе‘‘, са извеснпм неповерепрнлично оправданим, можда, рекао је; —■ Не волим вам ја то. Видите, кад се тако пише о човеку, то цспадне сличко ономе на вашару, кад човек уђе у оне шатре са разним огледалима, па у једном види себе окпуглог, дежмекастог, са велкким трбухом н округлом главом, на другом, опет, са дугнм крацима и танким, рахитнчним ручицама. Родом јс нз Бачке, нз Сомбора. Школовао се у Пешти, у „Текелијануму“, задужбинн Саве Текелије, у којој су учили многи наши познати јавни и културни радници нз „пречанских* крајева. Још као гимназијалац почео је да пишс песме. Некс

од њих је објављивао, као и прве своје приповетке, у „Српском књижевно.м гласнику", још у дане када је овога Скерлић уређивао. Неколико година пре Првог светског рата пребегао је, испред прогона аустроутарских власти, у Србију. Био је лични пријатељ Скерлићев, који га је у његовим првим књижевним корацима подржавао и помагао. Своју наклоност младом књижевнику Скер лић није отказао ии У дане жестоког напада Богдана Поповића на Петровића. Напротив, Скерлић се спремао да на прилично жучну крнтнку Богдана Поповића одговори: изпенадна смрт га је у томе омела. За време Првог светског рата заједно са српском војском повлачно се преко Албаније. После рата и даље се активно бавио књижевиошћу, лтлавном прозом; сем тога написао је за нашу историју уметностн важно дело „Српска уметност у Војводинн* одељак о сликарству (архитектуру нашег грађанског друштва истог периода у тој публикацији, коју је издала Матица српска 1927 године, описао је Милан Кашанин). После овог рата такође врло активно ради и издао је пар збирки Због приповедачког рада добио је прошле године награду Савезне владе.

Једном приликом, у једном доста кевезаном разговору, прилично оштро је рсаговао «а рад нсјснх нассгкх младих песника који довољно не негују форму. Поезија има извесие своје закоие којих се песник мора придржаватн. Не може се, на пр. писати сокет а да се о сонетном облику, о Јвгговој форми, кбја таква, непромењсна, постоји већ столећима не води рачуна, Низ великнх песника већ толико времена пише сонет и од његове форме не отступа, а ипак мисао, у хоме иа нзглед калупу, остаје нспромењена, неослабљена. Једном је, иедавно, отварајУКи једну изложбу слижа, и-змеђу осталог рекао и ово, те тнме у неку руку, и писмено изложио своје погледе на нашу савремену уметност: „Модераи човек, социјзлнстички човек, наш човек, како га већ нлзиремо и где где и сагледамо, чува се од наглог, емотивног расуђивања; он будно подржава цензуру свога научно уљуђеног разума; тим више што зна да у осећај.номе делу нашега бића авети прошлости, сујевериЦе и мрачне скучености обично надживе IШоге логнчке и појмовне варке, С таквим расположењем посматрајмо творевине наших данашњих уметннка... Сгари Гете, класичар живота више но поезије, по томе што је усправно стајао и равно, нетремицс гледао усред олујнне поиродних сила и зако>витланих љулских страсти, саветовао је: Ко хоће песника, што значи и уметника. да разуме, мора походити његову домају, а то нсто као да је рекао да мора схватити његове памере, оно што се обичним језиком каже. шта је уметник хтео изјавити и каква су му нзражајна средства стајала на расположењу. Често чмнимо ненравду, замерамо уметнику што наи нс пружа оно нгто смо мн унапред замислили да ће нам пружнти па тиме превидимо оно, често ванредно значајно и лепо, пгго је о« хтео па и успео да нам пружи. То, разуме се, не оспорава наше „право* (та реч, иначе, ннје у оваквим разгопорима и приликама на месту!), не оспорава прпродну нашу жељу да у делу свог савременика уметнмка нађемо отсловљену своју слутњу о смислу и лепоти живота и света кроз које се пробијамо борбено или би-

вамо паспвно ношени од колевке до гроба“. А те своје захтеве према другима, Вељко Петровић испуњава у своме уметннчком делу. Мало је људи код нас који у приповеткама Вељка Петровића нећс видети неког свог познаника нли пријатеља понекад приказано са симпатијом, понекад са потсмехом, некад опет са иронијом, али увек реално, истннито, „типично“. Ваљда ннко у , нашој новијој књпжевности није тако рељефно оцртао ли'К нашег грађанина нз Војводине, као што је то урадио Вељко Петровић. * Недазно, опет у јсдном нсвезаном разговору, причао ми је Вељкр Пстровић шта намерава да пише У току следећих година; Ако мс здравље подржн јер видите, тек сад сам се придигао, још сам рсконвалесцент (он је. иначе, недавно нмао једну тежу операцију) желео бих ла напишем нсшто о Бори Станковићу, Сксрлићу, Јанку Веселиновићу и још неколицини тих наших писаца. Треба им се достојно одужити од њих смо ми моја генерацнја, од њих училн, те нам дођу, у неку руку, ако не очеви, а оно стричеви.

Миодрсг КУЈУНЏИЋ

Павловић Брана: рибари дрворез

КОНЦЕРТИ ПОСВЕЋЕНИ ОСНИВАЊУ САВЕЗА СТУДЕНАТА ЈУГОСЛАВИЈЕ

У част Оснквачке скупштине Савсза студената Југославије одржаио је у Београду низ гтрнредби и кој»церата. Тако је, између осталог, на Коларчевом народном Јчтиверзитсту одржан 27 о.м. концерт ка коме су учествозали културно-уметни чко дру штво Београдског универзитета „Брпкко Космановић" и солисти љубљанског Конзерваторија. У суботу, 28 о.м. у физичкрЈ сали Природно-математкчког факултета приређе« је солистички концерт студената музичких академија 3агреба и Београда и Конзерваторија из ЈБубљже. Иа масовном излету београдских студената у Кошутњак, који су организозали комитети Народне омладине Унивсрзитета и великих школа настЈшала су са својим ут*етничким програмима и културно-уметничка друштва факултета. Лекозм од Међународнз укиверзитетске помоћи На предлог управинка Студентске поликлиннке у Београду одбор међуиародне универзнтстске помоћи за Југославију затражно је од Међуиароднс унивсрзитетске помоћи у Женеви да од своте додељене нашим студентима утроши део на купозину лекова, Међународна универ зитетска помоћ је прихватила предлог. До сада је купљено шест килограма стрептомицика и један килограм ПАС таблета.