Студент

ПРИЧА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

ГОСТ

Јордан се осетио ретко задовољним кад је код љега никла одлука да посети сина. То је одлучио потајно, последњих јесењих дана, кад му се уврежила у сећању молба тог његовог учевњака. Ту молбу му је добацио на растанку, опомињућц ra узгред да обуче гуњче и да се не модернише много. Бранко је провукао главу кроз прозор вагона као хрчак из свога легла и довикнуо. Па, тата, богати, дођи до мене. Пази на обећање! Не идеш никуд из овог нашег вилајета, као да немаш никог у граду. То је син можда рекао тек онако и више радп нских лица која су се око њега начичкала као цвстови уоквирени*локницама и витицама. Нека се он

слободно шали, али у Јордановој памуклији, у кожном замотуљку, стоји бесплатна возна карта од његове задруге. Кад се човеку пружило, зашто не 6и пошао. Ха, како ће раширити очи тај син кад му бане на врата и узвикне: „О, море, домаћнне студенте! Ево ти намерника из далека. Иут ме навео, па ово, оно...“ нек се он само шалн, а Јордан ево седи у дру* roj класи и слуша где воз хукће као преморени слепн тркач и сеје пуцкетаве репове варница. Те варнице лете некуд поред стакла, високо, мсшају се са звездама н ЗГ У* шњавајући их, копне у тами. Јордан се укипио, повно и ћути у фотељи. Жали што је ноћ па се не виде јасно србијанска поља него само грудв е згуснуте таме и кућице које се бе.те у љој као пужеви. Он мисли како ће почети да броји седе власи, те издЈјнике младих, држећих дана, а још није замакао даље од Ибра нити од Шаре. Као да је прннуђен и осуђен да тамо векује. Зашто, и зар је тај гвоздени тркач направљеи да вози само друге људе. Рецимо оног поред њега који је оборио нос на трбух као да гледа крајичак свог ланца што вири из прЈнастог прслука. Како се само тај удобно сместио у седишту као да је nopac’o у њему, а Јордан, ваљда навикао на пањ и троножац, као да је пропао у понор испуњен лабудовим перјем. Тхе мисли Јордан зар да само он клима главом и жмирка очицама жутим као зрна кукуруза. Ни сам не зна зашто је пожелео да том испегланом човечуљку скрене на себе пажњу. Прсио се, онако умотан у минтан и опасам старинским појзсом, као качак. ...Ех, ала ће се збунити и обрадовати син кад ra види. Затим, показаће му своје књиге, своје студентске цртанке н све то... Нево како! Није ваљда бадава потего толики пут, чак од Голеша. У његовој тврдој души заплови нешто блажено, забруја као дивно, усамљено ћемане. Човек поред Јордана поднже свој бубуљичав нос и искоси безбојие очице на Јорданов бркати профил, па тек префињено објасни: Знате, друже, ово друга класа. Па, тако је сложи се Јордан. Ућутали су. Али то није било бесмислено ћутање. Оно је значило: „Хм, преварио сам се што сам то рекао човеку, као да он не зна куда се вози и како се вози; али крив је његов шаренн појас, дођавола. Чича је сав као са фестивала, можда је неки заслужни радник...“ А Јордан је кострешио своје бркове обешене као прамен сиве вуне; „Видиш ти, шеширлије једног, как© прави чапраз-диван. Ко вели, овај има стару шајкачу, и ту ће мп изгужвати ревере...“ Али ипак скрушено и са поштовањем Јордаи поче да ословљава тог човека, кад се испостави да је он некакав инжењер. Потсмехнуо се свом уверењу да је то свакако бивши трговац, општинар или баикар. Ето, кад човек не зна.... А за шта се спрема ваш син? упита онај у прслуку. Мој Брана учи за исто што си ти, господине! ’Ohe да прави мостове и зграде. Био је мали, а занимао се тако. Пошаљем га на утрину да причува стоку, а он се замаје. Прави неке ветрењаче ваздан, а стока се аче по газда Рамином кукурузу. Док ево ти газда Раме код мене. Твој син, Јордане, опет i ради ветрењаче виче ми још са плота... Тако се Јордан расплинуо и замишљао само угодне и.дивне ствари. И, тражећи синовљев стан у свеже јутро, мислио је о инжењеру којл беше онако народски човек, као да је комшија.. Најзад нађе врата. Обрете се у некој соби ишараној од слика и цртежа и препуној књига. Из других врата се појави неко ведро створење, разиграно, разбарушено и размахано. То створсње од девојчице скокну као да не иде на ногама, дохвати руб Јордановог копорана и окрену се око њега на прстима цвркућући: Знам, знам. Ви сте његов отац, али Брана пије ту. Он је у кладионици, Јордан се трудио да будс весео. Узалуд. Он се

окретао као осовпна, а око њега на прстима, као сатслит, вражја девојчица. Изненада 4 се у вратима појавн његов Брана. Зарадовао се. Исто тако се зарадовао и неки други младић, црвеног лица, мали, у пумпарицама и пругастим чарапама. Дакле, ћале, ово је ретка радост. Те т»оје 6ncai е сигурно нису празне. Оне су гост коме се мора указати довољно поштовања. И Брана полете ка бнсагама Где си то био зором? пита већ мало охлађен отац, седајући на ивицу кревета. То је кладионица, и то нови метод... поче си>н да ra замара са некаквим бодовнма, табелама. згодицима... А он, бно је рсд, слушао ra пажљиво. Свака реч његовог сина изгледала је нарочито смишљена и умна, па је Јордан и шаком подупро ушну шкољку. Ннје ваљда залуд превалио толнки пут. Само, однскуд. тешко му је било да све то запамти, сигурно због умора. А трудио се, напрезао да задржи бар неке од тих речи, да би се после прсио пред комшијама. Ето, памти већ: коло, лига, полутка и центар... Видиш, тата, и навијач може да се оклизне. Клизав терен, па центархалф шлајфује кдо гумени точак... Јордан се врло срећно осмехну. Е, то је учен човек, брате драги. То је учен човек. Аферим, бре, Бранко и нек је арам професору ако вам не призна. Брана и онај са округлнм лицем се згледаше изненађено. Тн си уморан од пута рече син. Јест’, ви сте уморки, и треба да се одморите потврди онај са пругастим чарапама. А после подне имаћете ретку срећу да видите сусрет за првенство државе. Опет потекоше оне речи, као селице у јесен, али са шареним перјем какве Јордан није видео никада. Гlа то ли, џанум, учите упита он. Они се опет згледаше. Затим Јордана наместише да легне и угуткаше у покривач као бебу. Вирио је само његов нос и брци као четка неког уметннка. Али његово око се није никако затварало поред тог носа. Он је био узбуђен. Дошао је код сина. Па зар се ту сад може чмавати. Нипошто! Ето, чуло се да његов Брана сада нешто шапуће као да ромиња киша по локвама. Нзегов син и онај са округлим лицем сличним препеченом сомуиу као да су имали неки велики пазар. Колнко је брига и у том њиховом шапутању. Алал, синов и моји узрујао се под јорганом Јордан. А отуд допире; Чујеш. Ако лева полутка подржн, победа је сигурна. Звезда ће да им закрпи^мрежу. Јорданово око покренуло се у лежају и љубопитно крстарило погледом по зиду. Наишло је иа слнке уоквирене обојеним хартијама или урамљене. Каква ли су то лица на њима? Сигурно учевњаци помисли Јордан све сами пнжелери и вилозови и, ако 'оћемо, машинистари. Машишистари, само не обнчни, И Јордан извуче своју чупаву главу из јоргана и запита: А ко је ово на слици?

Па то је, тата, ас наше репрезентације. То ти је дриблер број један. То је снла која ствара гз г жву пред казненим простором. Он има шут као минобацач још боље објаснн онај пругасти. Аман, аман ишч> г ђавао се отац. Затим је заспао. Само тренутак, јер је било много нових утисака који су ra мучили, салетали као зоље. Beh се прибојавао да иеће моћи ништа да исприча о томе шта његов Бранко изучава. Замишљао је себе и домаћине људе којн ra питају: Како твој Бранко, аџа Јордане? Иде ли му наука од руке? А он, као накашље се, замисли и начини тужно лице: Како да не иде!? Ои је тамо првак и дрилбер и гужва једна. Чекајте, кумчићи, да здраво заврши, па ће нам начинити мост, коло да игра иа њему и лиге да се клизају... И унапред се плаши да ће лииа кумова изгледати зачуђена. Он је ипак био задовољан. Кроз прозор се видела гвоздена мотка чијн крај додирује неке жице. Жагор града успављз’је; гласови, хука, свирка возила и тиха музика. Кад притвори очне капке, зачу кроз собу хитре кораке и зачу цвркутав женски глас; „Ах, Бранко, неверниче један! А аналитика коју си ми обећао. Знаш кад полажем!" Нежна рука подиже ивицу јоргана. Пред девојком се показало бркато н збуњено Јорданово лице. Она цикну и ишчезе из собе као привиђење. Не прође много, дође син и онај са округлим лицем. Поведоше Јордаиа на утакмицу. да је он морао да развеже јанџик за сву тројицу, да би доспели негде где је било света, колико Јордан није видео ни на каквом сабору. Али, он није могао да мирно разгледа људе. Почело је са „Ура-а-а“ и повицима какве Јордан није никада чуо. Затим су стали да ra мувају, најпре лактовима, а после шакама по рамену и леђнма, Сви су ra мували и тапшали, али то је било због радости. Неко поред његовог Бранка је седао, устајао, поигравао, хватао се за главу, звиждао, пљескао и дрекнуо на њега; За кога си, чича? Беле или плаве? За плаве! одговори Јордан. Онај се ухвати за главу као да би је спљоштио. Додај, додај! Бори се! Рајку, Рајку-у... Плави-и-и! халакао је Бранко. Не гурај ме, сине! избечи се Јордан као гргеч на уднцу. Син ra није чуо. И даље је скакао као федер. Јордан је уздисао, хуктао, мрштио се и одједном почео и сам да размахује лактовима. Та-ко! То је био спас. Као да само они имају лактове. Напред плави-и! дрекну он тако да му иа врату искочише жиле као конопци... А идућег јутра студеит спази уместо оца на лепо простртом кревету хартију. Криво исписани редови изгледали су грбави и строги. Јордан није знао да сви Бранкови дани нису као тај о коме се говорило. „Синс, студенту. Ја одо’ ноћашњим возом. Таква је тарифа. Даће бог да дођеш мени у госте. Дођи, сине, што пре, да те дочскам к’о центарлафа. Бисаге ти остављам. Воли те отац Јордан“

Вук Филипови^

Запис из 1943

Крај лампе жмиркаве Једна жена б.теда моју слику вади из сандука стара, и увек у ноћи док тугу распреда са њоме она дуго разговара. Усузама поноћ грца. Ветар звезде гаси. Са мајчиног срца молитве се круне. А када се и први петао огласи она тада косу расплиће и куне...

Раде НИКОЛИЋ

„дозиви и одзиви" Збирка песама Милоша Ђорђевића

Кроз тиха треперења емоција, збирка Милоша Ђорђевићз носи л>удску и песничку топлину, сталожен и уистини постојан поетскн нерв. Његова поезија, писана без претензија није једнолнка, у њој су расположења свежа, покаткад и сугестивна; она су плод инспирације и уметничког осећања која песника доводе до интимних лирских казивања. Песникова замисао проткана је тихим нијансирањем поетске боје, иако уметничка структура стиха уме да носи једно устаљено обележје песничке стазе на којој се Ђорђевић заједно са В. Л. Лазаревићем и Кукићем још пре рата појавио; она носи одлике које су, по свим изгледима, наслеђене од групе „Јато“. Дате у атмосфери личног доживљавања и интимне поетске мере, ова поезија адекватно испољава укусе уметничког поступка за стих, али поступка који се неравномерно или, боље рећи, неуједначено осећа. Он постигне жељену висину поетске снаге, али местнмично вибрира свој ток ка изражајним могућностима које могу н слабије да делују, Поезија ситних радости, сетних и благих шумова, нашла је постојање песничког имиулса у слици; њом дочарава моменте и успева да кроз слику пренесе у нашу свест своја расположења. („Пролеће“, „Месец на мору“, „Пејзаж“, ноћ“, „Брига“ и др.). Та тиха шапутања, иаоко ситна и безначајна, ти тихи дозиви песника не беже из оквира жЦвотног, они ш у њему скоро нечујно утињима има пуно лирскс финоће, они су своји. Баш у тим радостима, које ми свакодневно видимо, али поред којих пролазимо, Ђорђевић тражи освежења, на њима сс задржава сликајући их, у њима показује песничко око и душу.

Овај лирски песник уме да нам отво ри срце, уме из свога песничког изворишта да покаже поетски квалитет. „Дозиви и одзиви' М. Ђорђевића су тихи и скромни медаљони са поетским постојањем и животом, у којима је песник пронашао свој пут п израз човечан и уверљив; на песнику остаје да нас и даље уверава у развојне могућности свога талента. Ж. Б.

Алфонс Доде: ПИСМА ИЗ МОЈЕ ВЕТРЕЊАЧЕ

flpe неколико дана се v излозима наших кљнжара, појавила књига која је одавно недостајала нашим читаоцима. Ма да је Алфонс Доде врло популаран код нас, ма да је мно. штво његових књига већ одавно преведено на наш језик, осећала се потреба да се још једном преведу или бар обнове crapa издања гПисама из мог млина“. ”Писма...“ су Додеов младалачки рад. Написао их је са једва двадесет пет година и одмах се претставио као формиран писац, који има и своје циљеве и свој изграђси стил. У "Писмима...* се може осе. тити читав Доде: Доде песннк, Доде психолог, Доде сликар, Доде хуморнста. Тананом аиализом људских осећања, зналачком оценом људских поступака и карактера, Доде је проткао ово своје дело. Лакоћа и углачаност стила, заједно са садржајном вредношћу, чине "Писма..." не новелама, како их обично називају, него правим песмама у прози, које својом лепотом, непосредно. шћу и истинитошћу оплемењују читаоца и преносе ra у један други свет, свет цвећа и добрих људи. П.