Студент

ФИЛМ Цивилизована џ унгла на њујоршким улицама

Дикс Хендли се најзад отресао градске прљавштнне: умро је на зеленој фарми ограђеној белом оградом, високим дрвећем, са малом кућицом и лепим коњнма. Умро је дишући чнст сеоски ваздух ма да му се није остварила жеља да та фарма буде његова. Можда и боље: била би купљена људскнм животима... Пре свега психолошки фплм, односно покушај да се психоанализира грушша гангстера у јсдном њнховом подухвату. То је групица од седам људп, седам различитих карактера, седам живота изгубљених, упропашћеннх, који траже, једни свој смисао, а други кору хле-6а у крађи и злочину. Претставимо неке: Дикс внсокн, плави, безизразни револвераш, који, засићен пљачкашким жнвотом, жудн за својом фармом, коњима и мирним животом; човек који би желео да гази по мекој сеоској трави а не по асфалту једне џунгле људских порока, корупције, убистава. Риденшнајдер: интелектуализирани робнјаш, доктор без титуле и гангстер без револвера, човек који хладно закључује: „Злочен је само изобличени облик људског рада.“ Црномаљасти Сијавели: сиромашнн механичар са породицом пуном брига, болесним дететом и плашљивом, забринутом женом. Излаз? Продаће своје знање за неколнко хиљада долара гангстерској банди. Само, нећс ли и његова деца поћи очевнм путем? Емерик: богати адвокат, финансијер гангстерских провала и познати политичар (чудна веза) завршава свој живот веома конвенционално, самоубнством, спаснвши се на тај начин срамоте, банкрота и „очувавши“ свој' углед и част. То су неколикб личностн Хјустоновог филма „Џунгла на асфалту“. Па иако фплм и Хјустон, његов режнсер, претендују да пруже само психолошку анализу ове групице гангстера различитих карактера и тзв. судбнне они нам ипак не дају само то. Филм нам говори, ма како његов стваралац желео да то буде дискретно и ненаметљиво, по мало плашљиво и ни мало тенденциозно • и о друштву у којем ти људн живе. Свакако да ту нема неке оштрије критике, неореалистичке искреностн или ширег и обухватнијег сликања миљеа и објашњавања једне неминовне појаве у капиталистичком друштву. Иако тога пема, ипак по нека сцена, појединост, понека реч или слика за себе делује и потресно и прекорно. Има у филму и доста исконструисаних епнзода (мелодрамски, скоро наиван у својој замислн крај филма), неслучајннх случајности, предвнђених непредвиђеностн, шофера

који се сећају својих пјтникз, пријатеља који убијају своје пријатељс, н бизнисних алтернатива. Има и доста питања без одговора, (Хјустон је, такорећи, ндеализовао гангстере, популарисао; ни као уметник ни као човек он их не осуђује, бар у филму, нити даје или веома површно даје узроке таквог њиховог животног пута; он типнчно западњачки објективизира једну страшну друштвену појаву; зар је могуће да у овој групи људи, чије блазиране физиономије најбоље говоре о њиховом заннмању, да у тој групи људи једино у Диксу наслућујемо само наслућујемо неко поштење, нечег људског). Има н одговора у које ћемо Да сумњамо, јер не верујемо да је то баш одговор Џона Хјустона на нске проблеме своје земље. (Како смешно делују речи полициског службеника на крају филма, као да у њиховим рукама лежи

РЕШЕЊЕ те страшне појаве). Има и ћуташа. Хјустон је пажљиво избегавао све оне реквизите сцемариске и режијске стандардних гангстерских фил мова, .све оне елементе „спољне радн.е“, дајући као узврат изврсну атмосферу таквим секвенцама, извлачећи сву динамичност, потенцију тишине (сцена провале) или скривеност каквог унутрашњег ритма У личности или спољашшег у радн>и. А све је то постнгнуто или неким драматичним детаљем, илн звуком, шумом тим "језиком ствари*. (Музика је употрсбљена само на почетку и на крају филма). То давање изврсне атмосфере донело је и другу. сасвим логично, одлику филму: реалистичан али не и реалан опис амбијента. Пре свега тим квалитетима филм "Џунгла на асфалту* пружа извесни стадиј уметничког доживљаја, а филма ћемо се свакако највише сећатн по лику Дикса Хендлија 'убице и човека без милосрђа*, који умнре са упола оствареном жељом: видео је своје коње и своју зелену, родну фарму...

Вид. Мојсиловић

Једна сцена из филма „Џунгла на асфалту“

Ове недеље

Универзитетски одбор Савсза студената Београдског универзитета организу;с прнказтгван.е биоскопских и позоришних претстава за студенте. Карте се могу добнти на факултетима код ревизора “Народног студента". БИОСКОПИ “20 октобар“ 24-Х1 у 10 ч, “Џунгла на асфалту" 23- у 9 ч. “Џунгла на асфалту" “Козара“ 27- у 10 ч. “Троје ce враћаЈу кући“ “Јадран* 28- у 10 ч. “Булсвар сумрака“ ПO3OРИШТА Бгоградска драмско 27-Х1 у 19,30 ч. “Занат гоопође Уорн“ СТУДЕИТСКО ВЕЧЕ Другатвени клуб Универзитета 24- У 20 Ч. 25- У 19 Ч.

ЈЕДАН УТИСАК

ИЗМЕЂУ РАТНИЧКОГ ДЕТИЊСТВА И ВЕРТЕРОВСКЕ МЛАДОСТИ

Група младих тпгсаца студеиата појавнла се недавио пред својом публпком, за нзбором из љубавне лнрике. Оно што се том чуло, поред аплауза, заслу жуЈе и зарез критичарске оштрице; за сада, то препуштам другима, поузданијим и неподложним првим утисцима. Ја ћу да изнесем само своја лична мишљења и запажаља, без претензије да кажем последњу формулу. Није ми пријатно да још у почетку утврдим чињеницу да је лирика Бр. Павловића, Ж. Ђуровића и другова, накрцана пораженим љубавима, суморним растанцима и понорним уздисајима. Готово свака песма носи печат бесповратности и безутешности, као да је младост престала да цвета и жубори око њених аутора. Поражени осетом пољубаца, они су склони да поричу све остале вредности живота, да жале за неким апстрактним осмесима и чаробним мировањем у пијанству. „Осмехе кроз живот нисам нашо“ каже један, да би мало касније дошао до типичног јесењннског решења: „Мира не нађох, дајте ми вина!“ Једном речју, као да су истрајно подржавали уводну реч по којој је љубав „мистерија живота“ и песникове личности. Бр. Павловић је „у проз«“ изјавио да му ласка да остане наследник мостарских трубадура, и да би био срећан да носи сто пута закрпљен тур Алексе Шантића- У поезији, међутим, он је још једном поновио оне који су изгубивши младићке илузије и полет, тврдили да је ~in vino veritas”. У његовим песмама све је саткаио од растанака и састанака. све се губи у бесциљности друмова и завршава се у вечерњим циганским аријама. Ипак је његова романса „Један стари мотив" много испричала и још вшпе оставила онима који су је слушали. Разапет немирнма, необузданошћу и несређеношћу, Ђуровић је своју љубавну конфеогју лишио сваке пријатне успомене и пожалио се да му је живот ваљда због доживљених горчина у рату ускратио све ситне и крупне радости, осмехе и мир. Као да читава његова гснерација не носи „ожиљке на пети‘ и челу; као да није, босонога и рањавана, била „трава на вулкану" или анонимнн

дечак са ужичке коте „Кадињаче*. Ми ценимб свачије, у рату напаћено детињство, али му не приз!најемо отсуство полета, здравих очију и неимарских руку. Најтеже нада утисак да Ђуровић и већина његових другова не показују ни местимични напор да надрасту ту тако мучну и уврежену депресију из млађих година. Најбољи „радиша" и најуздржан!ији лиричар у овој групи, Љ. Станојевић, истакао се топлим доживљавањима љубави из далека, кад се девојка визуелно сазнаје испод завичајних топола и јасика. У својим просто клесаним стиховвма, он је открио исповести које задржавају сањарски доживљене тренутке. Дуго се може памтнти његова поента у стиховнма: „Никад ти срце нећу дати, Али ипак, увек волећу те." Међутим, из „модрнх кругова” сни вања и друмова одвраћених од цнља, има доста излаза аа високе љубавне ведрине и полетније младалачке акценте. Један од вршњака и другова ових студената лиричара, Бр. Живојиновић, објавио је не тако давно занимљиву и сугестнвну песму под насловом „Хајдемо на пропланке". ОјленшиlИгелски пенушава љубав, прожета игром и смехом, то је изворна вредност ових стихова. И, рекао бих, „образац* како се може волети без очајавања, оплакивања и винске фантазије.

Милосав Мирковић

Ф. Соретић Коњи

Да ли надреализам jош живи?

Почетак овог нашег столећа карактерише Француску мноштвом праваца на свнм пољима духовне делатности: у филозофији (бергсовизам, фикдиоиализам, раi ционализам и најзад егзистенционализам), у књижевности (симболизам, импресионизам, унанимизам, дадаизам, вадреализам итд.), у сликарству (експреснонизам, фовизам, разне варнјалте кубизма итд). Али сви ови правци у већинн случајева носе обележје револта против постојеће друштвене стварности, а њихови претставници су у главном припадници средње класе. Али о«о што је нарочито интересантно, то је да има доста претставника страног порекла, као на пример, Пикасо, Пикабиа, Аполинер,

Тристан Цара, Ханс Арп, Роберт Десно итд. Ово се да об)аонити специфичношћу развоја француског капи. тализма, који се за разлику од снглеског, на пример, који има типично колонијални карактер, одликује зеленашким карактером. С друге стране, у Париз, у ову духовну метрополу, долазили су узнемнрени европски духови, да се напајају слободарским духом Парижана, У овом кратком приказу покушаћемо да укажемо на битне елементе и форме надреализма који још увек животари у Француској са својим главннм претставником Андре-ом Бр^тоном. Надреализам је кн>ижевнн правац са филозофским претензијама, који се јавља неколико годкна иза првог светског рата у Француској, а после тога је узео маха у многим земљама Европе, и не само Европе већ и Азије, и то на њеним крајњим тачкама, у Јапану. Али надреализму претходи један други правац, без кога се он тешко може схватити то је дадаизам. Дадаизам је настао непосредно иза рата. Он је основан у Цириху, а глав. ни оснивачн су били Тристан Цара, који је пореклом Румун, Ханс Арп и Хуеленсбек, којн су били немачког порекла. Сам назив „дадаизам” створен је на тај начин што је та група узела речник, договоривши се да узму прве слогове са оне странице ко-

ју прво отворе и да додају већ уобичајени наставак изам. Отворили су, и тако је створен дадаизам, који је уједно требало да буде и имитација дечјег говора. Али дадаизам је нарочито узео ма. ха у Паризу, где је Тристан Цара био дочекан као месија. Ту је Цара покренуо и часопис, изјавл>ујући да је цео свет сарадник „Да-Да”. Њему је приступила одмах група младих кн>ижевника, а међу њима Андре Бретон, Луј Арагон, Пол Елиар, Филип Супо, Рибемон-Десењ, Бенжамен Пере и др. Сви су почели да објављују своје дадаистичке радове, да пишу песме у том духу и да се обарају на све творевине културе. Дадаизам је углавном базиран на овоме: мисао се рађа у устима, а затим је узета једна друга формула Жака Вашеа, да је „уметност највећа глупост”. Одатле је настало такозвано аутоматско писање, то јест писање без контроле мозга. Тешко је разумети њихова дела, јер она у већини случајева немају никакав смисао, а још мање неку уметничку вредност. Кроз њих провејава само револт про. тиву свега оног што је стојствено овом друштву. Али 1922 године настаје расцеп у покрету из кога се издваја Бретон са својом групом и оснива нов покрет коме даје назнв „надреализам*. Сам термин надреализам није њихова тво ревина. Он потиче још од Гијома Аполинера, песника који је био рањен у рату и од те ране умро, али који је интонирао ондашњу лирику у Француској. Он је једну своју драму „Мамелине дојке” назвао надреалистич. ком, а у предговору даје ово објашњење: „Кад је човек хтео да нмитира ход, он је створио точак, који не личи на ногу. Он је на тај начин направио нешто надреално, а да то није знао”. А у писму Пол Дермеу Аполи нер пише: „Кад се све добро проучи ја заиста верујем да је боље усвојнти назив надреалнзма од наднатуралнзма, који сам ја у почетку употребљавао. Реч надреализам не постоји у речннцнма и због тога биће још по деснија, јер се наднатуралнзам већ употребљава од стране г.г. филозофа”. И надреалисти су, као и свакн правац, почели да чепркају своје претече, тако да су свечано изјавили да је Хераклит надреалиста у дијалектици, Лили у дефиннцијама, Бодлер у мора лу, а Рембо у начину живота. Али, изнад свих, они су нарочито за свога претечу прогласили „проклетог песни ка” Исидора Дикаса, који је нмао

псе-удоним Лотреамон, име једне личности из романа Ежена Сија. Његове „Малдоророве песме”, у којима се Лотреамон у екстатичном и сомнабулистичком стању обара на све, на друштво, на морал, надреалисти су прогласили за своје јеванђеље. Затим је за претечу узет и Жак Ваше, писац егзотичног дела „Убу-Краљ”, а затим и Гијом Аполинер, чије песме су у својим ревијама штампали. Али да 6и се надреализам разумео, потребно је нешто рећи о психоанализи, о Фројду, који је постао неисцрпни извор за присталице овог покрета. Фројд је говорио о трима инстанцијама људске свести: „Ја”, „Над-Ја" и „Оно”. То „Оно” је уства ри манифестација потсвести, оног ирационалног што је потиспуто од све сти. Али та потсвесна инстанција се с времена на време ипак манифестује, јер стално тиња у нашој свести. Фр°ЈД је даље говорно о сну, о либиду и о Едиповом комплексу, по коме постоји мржња мушке деце према оцу збсг љубоморе према мајци. Углав ном, све ово су узели надреалнсти, али нарочито ндеју о потсвести. Та идеја о потсвести је уствари камен темељац целог покрета. И у оном револту против грађанске културе, они су се у исто време обарали н на свест. Свест је узурпатор оног ствара лачког у нама: потсвести. Треба дати одушка потсвести, односно ослободити је од тираније свести, а сва торжества свести, сва култура и цивилизација треба да се сруши. Ово није био једини пут којим је човек могао да иде, јер постоји правилнији пут, пут потсвести рада и стварања. И на тај начин је и настала надреалисти чка књижевност, књижевност без смисла и без садржаја Маркса стављају у исти ред са Рембо-ом, говорећи притом да су они на равној нозн, јер је један тражио социјалпи прео(sражај, а други преображај унутрашњег жнвота човека. Шта више, узимали су и Хегела и помоћу њега стварали своју дијалектику. Али ускоро је настао раздор у покрету, неки су приступили часопису „Светлост”, кога је Анри Барбис уређивао, а затим и Комунистичкој партији Француске. ОдваЈа се Арагон а за њим читава плејада, тако да је остао само Бретон са још неколико својих верних поборника. Али тада се појављује нова звезда на надреалистичком небу, долави Салвадор Дали из Јужне Америке и ствара свој параноја-систем, говори о делирпЈуму и разним ступњевима људског лудила. Надреализам Је и код нас имао доста јаку филиЈалу, нарочито међу омладкном која је била огорчена на ондашње друштвене прилике код нас. И на изложби која је организована 1938 године, поред четрнаест земаља коЈе су узеле учешћа, био Је заступљен и наш надреализам, који је углав ном настао када је француски прелазио у своЈу другу фазу. Многе прнсталице француског надреализма за време овог рата учествовали су у покрету отпора, као Арагон, Елиар н др., неки су стрељани од стране Нема ца, као Макс Жакоб, Роберт Десно и др. Њнхов шеф Андре Бретон је емигрирао у Америку код својих прн сталица, али је тамо и даље наставно рад и писао надреалистичке чланке. После рата, Бретон, коЈи се никако ннЈе хтео одрећи надреализма, дошао је из Америке у Париз и првим чланком, који Је штампан у листу „Фиrapo”, позвао Је опет старе чланове покрета да му се придруже и да обно ве покрет. Он Је говорио да је рат изменио неке поставке у покрету и да зато сада треба тражити нове елемен те, нарочито данас када се свет налази између два табора, СССР с једне стране и Америка с друге. Бретон Је после овог рата издао и један манифест, који је бно трећн по реду, јер су два изашла раније; Један у почетку самог покрета, а други када је покрет био у критичној ситуацији 1927 године. Остали бивши чланови надреализма данас се налазе на страни Информбироа и пишу противу нас, а у првом реду Арагон и Пол Елиар. У последње време су изашле и неколике нове студије о Бретону, као на прнмер Мориака, који покушава да посматра његов рад независно од покрета, нли једна још интересантниЈа, коЈом аутор М. Каруж покушава да брани Бретона и његове битне поставке, шта више т^г говори и о његовим заслугама на пољу психологиЈе. Мислнмо да ниЈе тешко критиковатн надреализам, а то и није могуће у једном овш*вом чланку. Може се само рећи то на крају, да надреализам данас не постоЈи као неки озбиљни покрет, а и кад је посто Јао он ниЈе дао ништа, а и ниЈе могао датн ништа, јер је био у суштини бе. смислен и бесадржајан.

/Глг. ШИЈДКОВИЋ Ј