Студент

ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ

СИМА МАТАВУЉ 0 СЕБИ.

•Оим* Матавуљ водшз ое у Шн* (sвнкку на крају 1552 голитге", пишв о ееби оваЈ врлјгки кшижевник. „Отад му је бно сточни трговагг, Rvba лшућна ... Свршно |e основну школу и нижу гимна•ију у Шибентгку. Отац преминуо Јгагло и оставпб жену п поторо двцв у сиротиниг... Он лд матн отпрлтн Симу у манастир Kpy-, лу, гдр је_ Сјгмни стрпц био кгумам, Ту је Скма }~&х> приватно богослоаију и спремао се ал калуђвр«'. То је трајало иетнри голиВ», али пошто су сви зпацн показивали да би Сима бпо рђав кадуђер, то га стриц пошаље у 3-а-дар, у учитељску школу, коју је свршјго о дршавдом трошку. Заш је бно сеоски учитељ... Сг Ју прву песму шгампао је у „Задзрском народиом лнсту' 1 ; ..Hoh уочи Ивањ-дана I *. То је било годице 1573 ... 1574 године Матавуљ добија место учитеља ... у Хсрдегповом ... Ту је био пуппх еедам годлла... Овде је наппсао лриповетку ..Наши просјаци", зпгампану у „Сриском листу“, која Је правукла пажњу на њега. Ншк и пре тога нискарао је којешта, највише доииспвао у пагриогске листове ... Године ISSI, № време другс бокељске буие, Сима поствде „подозрнв“ полнтичжој аусгриској власти, те лобеже j Цриу Гору, где му одмах дадошв 'место настазника у цетишској гимназнји. На крају ISS2 жнез црноторски посла Матавуља у Ивалнју и Француску... ly je остао неколпко месеци. У повратку кнез ra именујв за наттавншм престолонаследнпка... То ,|е трајало ... ло l SS7. Оила Сима шмугну у Србију и добнје место учигвља ... у гнмназпји зајечарској. Ту је остао три месеца, па се врати m Цетиње ... 18S9 пресели се опет у Србнју, у Београд, где добије место шсгавннка гнмиалнје •. - После је био шеф Иресбироа. а no својој жељн ставл>сн је „не расположен>е“... У почетеу 1892 сс ожени, л почетком 1593 остане удоваи". (Оженио се Мнлпцом СтепановиН, учдтељицом више жепске школе). Овде престаје аутобнографија Симе Матавуља. Ми можемо додатн да је од 1900 године живе o бел професије; да је живео свмо од свог књижевног рзла н да је маого путовао по Немачкој, Француској, Итзлији, Грчкој и Турској. Последњих годпна свога жнвота бко је впсоко цењсн и псјпптован; 1904 године изабран ,је за сталног члаш Српске академиЈе иаука. је 4 марта 190S голине изненадно, на улици, у малом парку крај зграде Народног позорншта у Београлу. О љеговкм последљим тренуццма гадашњи дневни листови зебележили су да се тога дана, око подне, враћао из Иародног позорншта, гле је куппо карту за прететаву Глишпћеве ..Подвале . Када је дошао до малога скверз, Снма је то на плочипк. Пргн му je притекао у помоћ редитељ поаоришта Динуловиђ. Али CuMia јс упорио одбијао ла се подгггне, надајући се »аљда, да he се мпро-

вањем лакше отргнути тешком срчаном натгаду. Међутим, напад је постајао свс тежн u на пзваљпвање пријатеља сп је дозволио да ra Фнјакером пренесу до стана. Решо јс; „Не бојнм се ја смрти! Садш не бпх г.олео да умрсм овде. на сокаку' 1 . Умро ,је у својој г.ући, чнм су га пријатељи положили на кревет. Исгога да-на отворен }е тестаменат Симе Матавуља, којн је он пиозо још у лето 1906 годнне, када је бно у Рибшаку, крај Каменпце, у кућн коју је толико волео. Позпат је овај тестаменат, али донећемо овде бар неколико Симиних жеља. „Желнм да будем сахрањец у месту где умрем стојн у тестаменту и дз се испупе ови захтеви: да се не штампају објаве, да буде скроман обред са једннм свештеннцом: иикакав говор, венцјг. цвеће ... Имања пемам, дугова. кемам ... Не жслнм парастоса...“ Прнјатељи и поштоваоцп Симе Матавуља нспуннли су његрву последњу жељу. Ковчег су носнли! в'К.адеинци, све је било скромно, као и пес жнвот што је провео овај велики човек. Тако се са овим светом опростно Сима Матавуљ чију стогодншњниу рођења славимо озој годннп.

Песник - жена.

Можда си до сад љубио и девојкс друге, —. Ко зна срце шта све може крити? Да л' су то била пролећа или јссспи дуге, смешак Ае један тужап тајиу сткрити... Љубоморна нисам. Зар се може љубав мрзети, Зар руке што грле да се проклнњу? Схватам• Можда he само песнипи продрети љубавн до дна, н с а мо he они схватнти ширину... Нисам csmo жена што загрља / тпажи, мој свет је шири од загрљаја твога, иисам само жена што осмехом дражи. и бол срца схватам, и радост му драга свога...

ФЛОРИКА ШТЕФАН

ЈЕДАН ПОГОВОР КОЈИ НАВОДИ НА РАЗМИШЉАЊЕ

Као што /е позиато, пре кратког врс.чена Клуб /с издао лве књижице. Прва, са насловом „Иас пст ” садржи песие Б. Јовансвића, Д. Лукића и Ж- Ђуровића и прознс радове П. Андриha и М- Петровића. Друга /е збирка песама „Звуци и даљине” С. Перовића. Скромисг обима и садржаја ове су две књижице могле бити скроман прилсг онои мору почетничких сстварења из кога Ле се вр*меном испарити све ефе мерно. Те би две књижице и јбиле, као такве, почстничке, и примљене од читалаца и од кри тике. да није неких симптома ксји њиховог издавача, односно оне, који пред i авношћу њега заступају и у његово име говоре. осветљавају као људе који гвоме отсугтву зиања, мере, па■ чзк и писмсности додају отсу ство скромности. Реч је о поговсру другој књи - f жици са потписом „Уредништво Тешко /е и после вишеструког веома пажљивог читања ухватитн прави смисао онога шта /е тамо написаио; тешко не само због низа противуречних мисли, којима ови написи п а и поједиие реченице у њима обилују, већ и због изразите неписмености онога. ко себе сматра иадлежиим да даје суд о нашој савременој књижевности и критици. За аргумеитацију тврђења доносимо само један иитат из ДР V ге књижице: , „Пз ових разлога, због сга»а наше савремене критиг.е, о којоЈ се

не мало rotca,no, баш зато што она овде може помопи и више иего што се то мо»:е мпслитн (али ис ~помоћи” — како то мисле спа заједљгага и сиакахс недоороиамсриа пнска.рала), јср се ради о нладим људима, онима коЈи су до сада једиа пмали прилике да.осете шта зкачи видеги штампан тек поиеки сзо) рад у листоеимл или часописима, а коЈи на неки иачин ипак н«су почетилци у праг.ом смислу све речи (а ки у онсм кривом, у кол се опа још чешће упогребљава), нтд. треба I>вКи нексошко pe*ni о смерKiiu r.ia н карактеру Библиотеке. и затз што озде noMoJt, ако Је искрена, може да уроди правич плодом. 110, оао ниЈе иикакав позиз за помол, али Је она узек добродешла млздпм људима, те зато и користнмо простор већ у осзој дрУгоЈ кшизи да о свему кажемо неку реч”. Шта, даклежели аноиимно Уредииштво? Жели ли оно , овим својим написом, помоћ „више него што се' може мислити или, пак, тај напис ,ни;е никакав позив за помоћ”? Може ли

и сме ли Ћаша гавремеиа критика, због „ стања ” које влада У њој, да говори о еписатељском раду оних „који су до сада једва имали прилике да осете шта значи видети штампан понеки свој рад у листовима или часописима”? Жели ли анонимно У' редништво билбиотеке да се о њеиим публикацијама пише критички или жели да се о њнма пише онако како то чини неаионимни М. Шијаковић у предговору првој публикацији? Жели ли, да се, попут Шијаковића пише о томе, како један од писаца „даје људе Београда: једне као готове и формиране, а ДРУ ге као ПЛАСТИЧНЕ МАТЕРИЈЕП) од које сс свакако могу ПРАВИТИ људи"? Или, да се, попут Шијаковића, о Змају пишс tac песнику који је умео ,да, такорећи. мисли дсчијом главом V/ ♦ То /е једна од спољних манифестација унутарњег рада и стварне вредности Клуба • Tq је, поред осталог, резултат одвајања Клуба од маса слушалаца, од оног аудиторија пред којим еу и пре и после р&га наступа-

ли. читали своје радове и глуш&ли његову нритику песиицп и приповедачи, чији радсви данас испуњавају страницс иашнх књижеаних листова и часописа. Уредништво библиотгпе постав ља у своме поговору и питање У вези са престанком излажења „Студентског књижевног листа “ Уредништво тврди, да ie лист ,сбустављен због ие.достатка финансискнх г.редстава за његово даље пздавгње. Упрзво зато што није дсбијсна често обећзвана полioh од разних надлештава и Установа нс.длежних да овакву помоћ 'дају”. Да ли је само сл у* v а /н о редакција заборавила др изјави у том сеом напису, да /« огромаи број примерака овога листа ocraiao нераспродат? И због чсга /е прећутана чнњеница, да /е лист обиловао ие само лошим написима, всћ и низом гр аматичких и правописиих грешака? Јасно је, да лист оваквих квалитета а на те је квалитете указивано није ни могао

да заинтересују ни }едну ,4издлежну” установу. А рад чланова Клуба на Фа * култетима, у оргаиизацијама Савеза'i Данас, када се У Савезу формирају, поред осталих и књижевие секције, у њима скоро Редовно нема чланова Клуба. Они вегетирају у својим просторијама, троше време у бесплодним дискусијама и ситннм личним зађевицама, скоро у потпуности изоловани од осталих студената. И док остале организације решавају своје проблеме без ЈаДиковки и без малограђанског оговарања (iep, оно што је У другом напису речено, не може се друкчије назвати), Клуб, у к°ме већ неколико годипа седс истп људи, остаје изоловаи од свег тог збивања. И све то —• недоследиост у Р € шавању свих проблема, слаб коптакт va факултетима и књижевиим секцијама образованим при Савезу студената, непознавање делатности тих сскција, заустављен прилив нових члаиоза у из редова најмлађих студената све то наводи на једно питање: није ли постојање тога Клуба данас еувишно? 4 ’M. К.

ШЕСТА ГОДИШЊА СКУПШТИНА „БРАНКА КРСМАНОВИЋА“

У недељу птре подне одржана је редовна годишња скупштина студентског културно - уметничког друтптва у присуству св: х редовних и почасних чланова као и осталих гостију. У нзвештасу је изнесвн дссадашњн рад и у* CBojeai је нови правнлник. Дискутовало се о будућем раду а на крају су подељене дипломе заслужним члановнма, Одлучено је да дрјпјјтво образује једну бригаду за радну акцију.

КУЛТУРНО У ЗАБАВНОМ ЖИВОТУ ЗЕМУНСКИХ СТУДЕНАТА

Зе-мун је слв и влажан у фебруф,ско југро. Ситка виша стално Iада, а с »релтека на време долећу i круште пахуљице ci.ei а. Дрвеки о-тобуси долазе и одлазе. путнз-гци гзлазе и журе ка посао. Међу s,има су nt студенти са Пољоаризредиог м шумврског факултетв. Сздс се одгиЈа њихоз живот. Неск.иа ca.'.ro до подпе, када одлазе сатраг у Бвсгград, али веКина их и маиује у Земуму. Четзрт сата ауРОбусом, јраздваја их од Беогрсда, ла тгак, слвд од тога немају кноро каристи. Шта н!ам ареди, говгадрио мм Je један, кад за кас коЗи живимо овЗ е. II немамо повластице у вожњи, замо одлазак и позратзк. из Београда кошта 40 дин. НиЈе онда лако гасизрх тога пшатигги и улазницу за иеки фижм, позориште или концерт. 3аингересовао сам ое за рад кулгурног уметнииког друштва факулгета, сада, култур-ног клуба. Бећ здмах, из разговора са неким студентима осетио салг псриличнО интезесоваље и разумевање за рад овог клуба. Културни клуб има за сада певачку, фолклорну, драмску и МУ" зичасу секциоу. Број чланова кије вароиито вешмки. Старије године су застушнене у н>мма знатн!о више од млађих. Фолклорна секција ј« наЈактивtaija. До;бија се утисак да њени чла нови најредовниЈ« вежбају. При погратку, у аутобусу оам чуо Једнога да се жали колегама како се толико „наскакао“ на проби да Је мо« рао да тражи дуплу поргпгЈУ »* вечеру. Драмска секцгаја изгледа rie располаже ни најпотребниЈим материјалним условвгма, па Је н*ен Р а Д слгаб. Музичка Је масовна по броЈу учесшгка, али. и њен квалитст кије карочито висок. Углавном се наступа са Народним инструментима. Све секције на ггриредбама исту« пају заједно, дајући један програм, који је, што је спедифичко, увек везан са игранком. Ова веза, овде у Београду иеуспела н неуобичаJeata тамо је. изгледа, сзсвим нормална. Студеити воле игранке и радо о њима причају. Атмосфера Је студецтска, ма да на н>има хтрисустаују у мањем броЈу и остали rpa ђанн. Емстравагаитне игре су забрањене. Цена Је ниска и приступачна свакол! студенту. Међутим, приметио сам да код неких земуисшис студената постоји схватање како су они зшње-ЕИше стручно образовани људи и да не могу г , а можда и не треба, да се базе културшш и уметничким радом. Тако на пример, када сам се раопитивао за њихов литерарни рад, тј. за рз.д кшижевног клуба, чуо сам да за њега посгоји сасвнм ммнимално интереоовање и да он нема услоаа за развој, Ипак, материјалне тешкоће су наЈ већи проблем за све културноуметничке секдије. Ии Једна од њих ниЈе материјално обезбеђена »и приближно колико је потребно. Но, и поред света тота, иако услов« за деловањв секнмЈа недостају, оио наЈаажнмЈв воља з* рад постоЈи. В.

(Наставак са треће стране) теоргтичауа ла оспоре гаеобухватмост Енгвлсовв формулацнје. Тумачећи је као уску и дсрматичну, они покушавају да је под ти.ч изтовором лнквидирају. ктко би па тај начин отворили врата иатуралшаму сваке врсте, који не иривнајв вакон типичности. односдо уметничке и жнвотне дстпнитости. У одбрану Маркс-Енгелсове тезе о ткпичности, требв истпћч ла су клтсипн само најкОндизииЈе формутпсалн оно гато је neh 6ило У уметпичкој пракси, оно о чему се теоретскн распрзв.ЂЗ.то од Аристотела, па све до молерпих ђеликих реалиста. Навешћемо негл места која јасно говоре да се проблемом типа као једпом од катеторпја теорпје реализма, већ позабавио велики Аристогел у својој „Поет«ди“. Говорећи о односу уметности u ствтрностн Аристотел питие: „Еп и трагеднјл, злтим коиедијв. и дитирпмб п највећи део аулетике и китарнстике, свс те уметаостк у целини првкавују >кнвог подразкавајући“. Шта је Аристо тел ггодрозуменао под миметдчким карактерои уметности? .la ли слепо лмитирањс, Фотографпоање природе. слишње сваког случајног детал>а. Следсha његова миоао двје нвм одговор на то питање: „Пе-сшг* ков задатак ни.је, каже Ариото* тел, да пзнос.и оно што се истински догоднло (аначи: не, ма којл истински, случајни детал*), Heio оно што се могло доголитп п uito Је uorvhe по заноиима оепогзтно* hi ипи нужности". (Цодрука^. Р. Ј.). Дакле уметник чрема мпшл>г*,у Аристотело. Ие треба ла ea сдикањсм случајног, ма колчко нотижжмм двтаља, већ греба ДД С Р

управља „по »аконима вероватноhe или нужиосхи". Само, у хом случају, сматра Аристотед, он he моћи да се свиђа „мноштву". Елементп Аристотелове у оопови материјалистичке теорије реализма, постају поново актуелнн у Ренесанси. Њих дзље ралрађује Дидро у XVIII веку, обраћајућн такође пажњу на проблеме типичног и проблеме уметничке лепоте („Разговор о вапбрачном сину“, „Независне мнсли“.) У њпма на једном месту Дидро к-ажс; „Свака компознција достојна похвале у свему је и свуда у сагласности с природом; потребпо је да могу рсћи: ја нисам впдео ову појзвз г , али она постојн“.). Дакле, почев од Арнстогела, па преко репесапсних уметника и филозофа (Шекспира, (Јонсона, Бекона и др.) до Балзака, Шанфлерија и Мопасана, сви су се они практично и теоретски бавилц проблемнма реалнзма, а Ј вези с њпм и тгроблемом типизације. Класитш реализма су посветши нарочнту пажњу проблему кганзвтшје. У њпховим пнсмима и диевпиднма, наћи heaio много дратоценот материјала који бацв јасну светлост на проблеме изградње тнпа. * На први поглед необтгчно звучи Стендалова миоао изражена у члвнку „Валтер Ског и књегињз Де Клев“; ..Овако Је уметннчко дело дивЈга лаж. Нпје ништа смешн*> као ouaj свет који дају великосветски људи: угледвјте се па прпроду I Е, и ја то знам, дођавола, дв се треба угледатк на ттрнроду, али у коЈпм грапицама?! Томо треба додати једиу другу Гтенда.тову мпсао да бп била снцЈа, ова прва према којој уметност је „дшпгј лаж“. •. »Да .1° стеноггафпсано све сао што је речвдо у Аулидн лрилнком И-

фитешјине сирти имали бисмо дет или шест свезажа", Из ових иисли, као и из неких других изнетих у пнсмима Балаа* ку, јасно произилази да је уметност, „уметничка лаж“; у тои смислу, што уметннк не пресликава, не Фотографдше природу. За њета учетнтггко дело није стеногрвм, нити уметнмчка слшоа дагеротип. Ирема томе,' прази уметник не степографише живот, већ из њега олрбнра оно што је бнтпо и то битно синтетизнра у ликовима. Слепо коплрање случајних, ма колнко реалних сптница, довешће у* метннка у положај човека који живот посматра „с блатне хумчпue“, а с ње оп неће моћи да »i>* ди ништв дад>е од „кухињске чаћн“, како је то једном прнликом духовито и тачно рекао Горки. Трчање за верпнм копирањем за* нимљиних детаља који ће се свићатн наивним читаону, даће можда „много нрнјатннх, али нзлншних онтннца“ и оа тнм „много ситних лалш које је прнјатно чутн“, (Такву је оцсну дао Стендал о делима Шатобријана и Вилмена), алн нсће дети право уметничко дело. Ту мноао о нужности тнпнзације, прецазно су нзнсли вв-тики класици реалпома. Балзак у своме иредговору „Људској комедији“ истнче, да личностп у уметностн ~жнве само, ако су снажан одрез садашњице“. а да бн то оне биле, нужно је да уметник живот одразкава помоћу типогл. Говорећн о себи као о писцу, Батзак пстиче ла је желео ла буде само сскретар Франпуског друштва. У ту сврху оп је „скушмо најт л а внп j е случзјеве страсгн, сликао злзрзктсре одабнрајућп најважн пј е друштвене _ лсгађаје, правећн типове спајањем већет 6poji ознака астородиих ка-

рактера. Не само људн, казке у насхавку Балзак. него и главни догађаЈН изрелшвају се помоћу типова. Има прилта којв се сретају у свачијем животу, тнпичних фаза" и ту сам тачност највише трижио“. • Настављајући Стендалову мисао дв. уметкшшво дело није слепо когрираае ирироде, Балзак је морао да се замисли пред огромдим проблемом којн је нскрсао у везн његовог нлана оста|аривања „Људске комеднје": „Како да ce учинн занимљнвом драмом са три четнрн хиљаде личлости које претсхављају једно друштво? Како да се угодн истовремено песнику, филозофу и масама који тразие поезију и Филозофнју увиду потресннх слнка? Ако слм и раиије схватао значај и поезију ове историјо људског срца, ннсам знао како је треба написахи, Ј С Р до иашег доба иајславнијп П1 )И ' поведачн ирошлости трошнли су своје сиособностн па стварању једне нли две типичне лнчности, ш слнкању једне схране :кнвота“. (подвукао Р. «Г). Балзак као и Огендал долази до закључка да из живота треба узпмати оно што је битно, типично, да га треба згушњаватн, синтетизиратл у внду погреснпх слика“. Балзак ir Стендал, по речпма Лукача, сматрају опе .јунаке тшшчннм којн к>дражавају неки одређени друштвенн слој или правац у свнм оннм тренуднма који су у жнвоту оддучујућн*. Полазећи од токвог схватањаљд. поса тметности тг жнвота, Балзак даје њену дефиниццју следећпм речпма: „Уметност ннје ништа лруго до згуснута стварност. Слмо то згушњавање није никад формално. Напротнв, оно вначн подизање друштввжог и довечаи-

(жог садржаја неке снтуадије, на највиши степен“. Захваљујући томе лгто су живох одржавалн преко типова, ошг су и могли дати верну слику дру3ii тва баш у ДУху оне Хомлетове мисли према којој уметност тре<sej и да покаже врлини њено рођено лиде, пороку њетову рођену слику, ft самом времену света н>егов облик и отисагЛ Зато пгго су друштву нодноснли верно огтедало, велнки реалисти су били жестоко нападанн од оних којп су у њнховим уметндчкнм ликовнма препоанали себе, Навешђу јвдно Флоберово писмо и један Додеов поговор који то сведоче. Наладнут због својих романа. Флобер се жали својој пријатељици у једном пксму: .ЛСада сам напиоао „Госпођу Боварн* пнтали су ме внше пута: је лп то гђа X коју сте ви хтели да насликате п ја сам добнјао често шгсма ол људи савршено недознатих. једном које сам добио пз Р° м ‘ са неки господин мн се захваљује што сам га осветло збоз Једне цевернице. Сви авотокари Доње Сене>, препозназипл се У 0ме У хтелм су да дођу код мене да. ме ншамарају. Прва реченида иашег прпјатеља Мори-а говорећи о „Сентнменталном васпитању" била је: јесто лн вн дознавали једпог Пталшјана, професорл математике? Ваш Сепекал је н> р гов фнзпчкн н морални портрет, Он је његова отсечена глава. Други нретпостављају да САМ јо хтео у Арну-у да нлсликам Бернарда Лата, старог нзлавача. кога ја ннсам кпкада внлео*-*Случај ra Долсовим „Нумом Румсстаном“ такоНе је зангтмљчв. Цлпвлнут ол кпимпке да је У Вум;t дао портрет Гл мбете, он се прав дао у г,воме иоговору следећим речнма; „Јз саи залнсиаlи) годв-

нама по једној малој зеленој свешчиди која сгоји овде предамном пуна шабаданпх н испретураннх 'забележака, под општнм насловом Југ... Из те свескв ја сам извукао Тартарена Тарасконда, Иуму Румесгана и ту скоро Тартарена на Алпима. У ромаву Нума, пнше даље Доде, многи моји земљапи препознали су свбе, шда је смкл лмчност у ње* му створена од „дарчади и иоечака.“ Што се тиче и друтих ллгчности романа. све су оне, понављам, Јлзете са внше модела, оне су како каже Монгењ „сплет различнтог прућа“. Једино за Бомпара, ппсац каже да ra је готово прскипнрЈо ca природе п Caui ту је п слабост овога лика. Јер док су у лику Вуме и других многи иолитичари препознали оебе в због тога реатовали. Бомпар нијв никога узнсмнравао. Свн ови примери, а таквнх ce може наћп код свих велнких реалдста, непобитно докааују да је заиста тип средишна категорија и основнн крнтеријум реализма. Онда нам постаје оасвнм разум- | љиво зашто су Мвркс д Ентелс обратили доста пажње на проблеме тнпизације и о томе осгавилн неколико Драгоцених, класичних формулација. Енгелс У СБOМС нисму Маргарити Харквес, крншкујуђи њену „Градсву IДевс>јку‘‘, каже да је она дела типичне »аракгере у нетипичнпм околностима, а реализам по његовом схватању „осим тачности детаља, лретноставља верно даваље тишгчних карактера у тигштини условпма'. • Према томе, прави уметннчкн тип мора да буде дијалектичко јвдинство пнливилуалног и тн* пичног, јер гдјимшдја кирг

4

иаро д н и с. туд t н i

ИВКЧГМИМНIЧЛГЗ Х2*