Студент

Са германске групе

О. ДАВИЧО: УМЕТНИК И ЖИВОТ

У салн у Кнез Мнхајловој улици, у којој се у току недеље смењују масовц Филозофског факуитгета, Оскар Давичо ј« германској груши прошлог чеггвртка посветио неколико својих луцидни хтренутака раомишљања о нашој савргмешј литератури под широком темом ~Уметник и живот*. Било је то на изглед шарено платно асоцнјади’а, а уствари дарожљивз исповест уметничких схватања једног нашег савременика. И као што је Давичо у поезмји сав у метафорама двадесетог векз!, тако ј е и у току овог једиочасовног сусрета би,о набиј»еи електрицитетом савремеиих проблема, па су интелектуалие в*аЈрнице скакале од Кречиера до Фомнера. Давичо није завршир овоју пооету накоат двадесст мииута прочитаиог Вече ни из далека ии;'|е било готово. Сгуденти су укрстили ватру питања, бил-а су то често права унакрсна питања, културии cross-examination. Међутим, дати синтезу онога што је у току вечери нзречено посао је који мора бттти лптшен о«е савремеие искричавости, нијаисирања проблематике. Давичо се тиме губи. Неправеддо је н>его®е речи изговоретге отвоlреиа срца младим људгама, вратити рђавом иитерпретацијом. Ту му се зб>'тља морамо уиапред извинити. Али ту гаггерпретацију ипак дајемо; Ои jie, између осталога, рекао да за транспоиоваlн>е стварности иашега доба у целгаги, ромаи је књпжевни облик који својим средствима то једино дозвољава. Наш роман прошлог века није дао хероја свога времсна, па ннје ни 6’Ло права слика свога доба. То ]е село гледаио кз перспективе сеоског гзоиика. Ро.ману је потребаи ЈтрбанизоваlНИ, шири видокруг и када се слика село.

Говорећи о томе шта би био лик хероја нашега времеиа, изра,зио је Давичо мншљење да је то данас онај мла,ди човек из градоке породице ко;н је као дечаче од десет-дватеот го-дина понео утиске из предрзтне Југоолавије са фрагментима свих њених специфпчиости. Он се данас бори и против себе својим неким страда-ма, мада сав припзда стремље. Њl;ша иашег времеда. ОдговарајуФи на једио питање, Давпчо ј>е н,а пример, рекао да чињеиида да наша савремеиа поезија нема широку читалачку nyблику, још није одговарајућа оцена њене вредlности. Кич иако има места у животу, иема ra у умепадсти, а нма широку публику. Поводом другог питања који се односио на његов став према иадреализму, • Давпчо је учп 9io озбиљаи напор да «ам дочара атмосферу предшестојануарског вре мена и како се о,на преламала кроз свест младих интелектуалаца којтша је и он пркпадао. Израстао на темељу психоанализе Фројда, кзград.ила је та генерација нздреалиста овоја дела пошавшд од дпктата потсвести. Међутпм, савремсна књижевност не може обићи извеоне теков-ине које је тај тгравац донсо. А ту јр реч о 'реализму који ие треба тумачитн ипсолски. На крају су избила два гоггања као кључ нз вријуће воде дискучЈИје на Филозофском факултету: шта је типично и нетиПИЧIНO и шта је модернизам. Одговор је био кратак, О типичном се не може гово.рити ван времена и конкретних књижевних оотварења, а о модернизму данас да он не може бкти ни онај пре рата. нити се може прескочити као мотком оно што је отворила та генерација. Са ове вечери омо нзаил« крцати проблемкма.

Јован ЋИРИЛОВ

Р. МИЛЕНКОВИЋ: Сељанка

Пођимо људском лицу у сусрет

Поезија] полугласова или осваја овојим сиажним иатласком младости, која засвођује просторе н лирозш пробуђује, или се загупгује у сопственим позама оча* ја и иемоћи. Обиавл»ан>е утисажа идеја сусрета, то је радна дужност свих почетника. Овоје време треба живетн оа пуним дахом, као стабљтка која раоте навшпе, као искрени лгачни и ооцијални елан. Зар ћемо ваборавити историску тачност коју шим је рекао Жал Косу: „И тако свака епоха коју човек прож.ивљава садржи своју посебпу тзфгу, свој аагвот и сжоју поуку“. Од живота који нас и засењује и нладости које нао подиже на ноге, не треба бежати под „лилипут сутацобраве 44 . Пред овојим људима треба отворити срце као што је то учинио Дшгко у дегенди Горког и рећи све без запета и позе. Оебе треба иснирати на csiaком кораку и видати после сваке слабости. Ми не живимо у а<нTHMBiaipiHiH цаlмо BtpeM'enia већ ЛlИlцем у л!Ице са који је ißiatp'HiHца у сшшхм сутсин(у и топли ддии над сваким каменом. Ажо је иокреност једини критериј пеоничког дела, онда је наша моћ умножена и тражење израза убрзано. Наша замиоао требало би да буде иаша у свој својој синтези и изразу чак и кад је обојеиа наивном културом срца. А поезија најмаљег отпора задовољава се просечнохћћу и ослањањем на мумије чик и када оно није природна потреба младих. Тако ie руковет песама. Љ. г Бо , рђеlвић,г оптерећона миСаоним багажима из наше продратне поезије где је сваки осећајми тренутак расточен вртоглавим бојама и заласиима. Његова. ооновна слабост је бирање фитура са значењем злодухог, попорног, сатанског. Његовп виднци затворенп су чаробним теписима и црвеннм крин-овима са слика Anđre Foy-a. А после свих „елипси крнкова“. које су добрнм делом позајмљене и безличне, долазн ов<аlкав закључак: „Лутање је лутрија коју плаћају гробовп“. Некоме се све ово може учлнити „модерно“ иако није надахнуто. Бежаље од велсградског вртлога, тражење „кооовске коби“ и дечја сладуљавост, нретстављају остатке буржоаских ђачкнх клубова, који нису ншли Даље од нрквеног звоиа н „птичигга божјих“. У маси писменијих и бистријих песама запажено је доследно изједначавање стихова по мери осећајне моћи да бн се тек у задљем стиху избацила мисас јачи-ном ракете. То доследно по-

ептшраље н подвлачење долази као ггриродни иороз у лирсашм иоповсстима, алн на више места служаг као иајдужи струк у руковети, која је пожутела као по дужности. ' Из оиромде већкне песама ко}е редакција свакодневно прима избијају крајња немариост и лекритичпоот. Од језа!чких rpeulam, недопуштетгих еа просечву књижевпу културу, могла би се окититн читава шума. Најмање напора покасују почетници оа музичком бгастрагпом в целииом ©војих стнхова, што их сапиље да дубоко лирско градиво до краја пренесу на хартију. Није довољпо заклопити очи на калемегданској клупи и унети се погледом у лииије вољелих бића, објеката и предела. Песме које су написане као из рукава и остављеаге на својој сировој равни нису уметнички домет саме по себи. Речи и Фигуре, контрасне изразе и сгаажне придеве треба тражити, замењпвати, сањати ако треба. Једна типична лганија почетнииа огледа се у лирском запису о детињотву из пера В. Јовановића, која носп иенагвентивнн гааслов „Бакалпица". У својнм осталим радовима Јовановић показује развијеии визуелии ocehaj смисао да остале у својим личним браздамо, које су уметнички честите, али су опасне за његов развитак и корак ка лирским водопадима својих вршњака. Један енглески новелгаст говорио је да оживљавати детињство значн „стављати кључ у браву давно закључану“. То је захвалли спој успомена и осећајности, што ие значи да се мора користити као ваглушни мотив за свако песничко казивање. Ми признајемо дарове дечачких годшна и детлићоко живљење оа лоптом и клиоом, али то никако није пут ка мгастичном залажењу у прошлост. Ако је бакалпица као атрпбут стаlрипоког грађанства остала рззвалина прошлости, то не значл да су године везане за њену слику такође изгубиле своју непролазну лепоту. У стиховнма сличиог оадржаја пастгарске емоције, са клгакером у руци и погледом на школу, зиoк су ваљаиот ллризма. Овим чистим поетским фактом одликују се стихови Д. Војводића иако његова слижарска окретност није најбољи кључ за додир е иубликом. У зјенама носпм из дјетињства рана дојгинс Ибра, борје и - естаре, сан»иво село из јесеших дана, избраздаие цесте и каљаве бар«. Међутим, почетници прескачу овоју текућу осећајну реалност у прилог noßpia-тка уназад под сеооко багремово грање или соггнограђанске рабатне кровове. После сећања вгаиђу криковн, после зелегаила зеиграју црне шамије. У гом смислу најчешће се злоупотребљава јесењински језик, који је вредност само за себв и у себн. Треба се помиритн о тим да је детињство код Јесењгана читав један комплекс, а да је код иас тек полазна поетска материја. Још једна особина песничког тумачења субјекта у простору равара почетничка надахнућа- Поплава мвлодушностга и схватања живота као оатираља. по друмовима, не заусгавља се у редовима Бр. Павловића н њему блвских

друтова по вгану. Појава је израз тешког наслеђа и више је утицај лектире иего стваргаих; лгачгаих еагоција. Они изтледају оами себи рањегаи горчинама, које се гаретварају у поеу и трајну мисао да је пропвдање једина стваргаост. Друмши протгачу, радости протичу, e прашииа остаје. А завичај, отаџбииа, другови, колективи служе као равашдуппш појмовга којима ое испирају језици свмо по дужности. Зар ое у таквим околносткмв не крије плесан цефетизма, најотровнији ocehaj за чладог човека. ...ја ћу в«чио hyr*~" као сеиа, снови. А ви ћете даље, мили пролазити украј моје беле хУмке о, друмов«. У осталнм стиховимв истога аутора доследно се задржава једаи старгагаски прпјем свих ‘доживљаја. Једна мгаоао удара на ДРУгу. један стих зазвоии, а други затаји. А добрв песма је питање целине. Окрњенн стихови обирају утисак и наводе на одрицање вредности. Јер не дреба избегавати само почетничку склоност кв сликарскам маигару, већ

и подлегање баналгаим „крижкама“ жтгвота. „У књгажевност се улази боксерским лактовима" —< каже ми један пријатељ почетпик. Твза је евакако ђачка иако је давно повлаћено иокуство да су путеви сујетног упорства прекратки. Свак.и камичак бачен оа обале не мора д-а напреви круг. А објавити песму није оамо ствар таштгане, већ и висока развојна скретница. Марљивост је најстрмија раван преко које се морв нрећи; она не доводи до бронзаног споменика, већ разгорева светиљку која нас водга напред и обнавља полет. Данас се капише једаи стих, сугра се гаађе бољи и глвснији. Преко разнеженог рукопиеа повуче ce дебела сцдречгаа лгаиија, сувишне

распеванв гранчице ce поткрошу* а поплави придет и внакова постшвља се бра.на. Вутс Караџић је у народу нашао клахжчну поуку Еоја каже: „Двапут кери, а tpeћи пут крој“. Осећајна реалиост младих људи није котачна нредност ако није нзралена у пуиој белој светлости и виооксис језичком снагОм. А то се постиже самоучки или лектиром, клеоа!ње(М доживљених облика, размишллн>ем и разговорима. Радишпи таленти имају дужи корак, оин та> пају у себи и познају себе. Зато их има мало и зато се ретко чу- • ју. Остали почетници најчешће јуришају под диктатом своје нескромности. Пријатно је видети овоје објављене стихове, али је критичап потсмех читалаца неумољив и заслужан. У нашем листу постоји добра вол>а да ое почетнишша друтарски отворе врата. Ми ценимо напоре и ватре младих песника, али знамо за меру. А категорије које смо лзвели у овом приказу пису коначне. наш разговор није блокира-н укус»м>а и склоноспша. Пишите о јадранским просторима и даље, оабирајте онеге за пролећне арије, одлазите на обале и у завнча-

је, ал!И irpe свих оштрења оловки живите као друштвена јединица у најпунијем осећајном богатству. Кад упознате визуелну раскош Илића и дубровачке тишине Дучића, пружите руку ватреном рађању и умнрању Горала Ковачиha и дубоком револудионарном надахнућу Оскара Давича. Будите тренуци овога времеш и звукови евоје генерације. Ученици поезије не знају за рокове застајања и запете. Они имају талеват у грудима и марљивост у руиама. „Таленат је рад, таленат је одговорност, таленат је савест* иисао Је Чехов и ми немамо разлога да заобидазимо његово класично искуство. (Завршетак)

Милосав МИРКОВИЋ

МАРИНКО БЕНЗОН: Глава

СВЕТОЗАР КАМЕНОВИЋ: Са пруге

Отварање изложбе савремене графике

1 мата v тгоостошлама галешле „Графичкот колектива“ Обилићев Веиац бо. 27 отвориће се изложба савремене гоаФике. Изложба he бити стална и ноолаана. а избоо дела вршиће ће сами avrorm без жириlа. На изложби ће бити заступљене ове технике: бакоооез. бакоопис. дрворез. линолеум. литограcbnia. акватинта и мека пре-

влака. На овоl изложби vчествоваће наши познати стариШ Jbv6a Ивановић, 'Борће Kvh. Михаlло Петоов и МиНиколаl’евић а од млађих већ познати гоафичаои Бошко Каоановић. Доагослав Стојановић-Сип. Мжлава Михаћ. Кажић. Боана Павловић. Апа Јовановић и до VTH.

ПРИЧА „НАРОДНОГ СТУДЕНТА"

Смрт на ледини

Омглен и здепаст талијансми официр уђе у сеоју канцеларију и завали се у фотељу. Затим запали цигарету, па прекрстивши ноге стаде да чита новине. Тамо је неко писао о брзом напредовању савезничких трупа на исток. Још мјесецдза и комунисти ће бити побијеђени. Онда ће моћи да оде кући. И ако му успије неће се ни враћати у сву црногорску паланку с топико џамија и цркава. Овдје је тако досадно. Просто да човјек полуди. Народ некултуран, бунтовнички расположен, Жене преко лица носе некакве црне крпе. А у Милану је сасвим друкчије. Тамо је имао жену и синчића. И баш тога тренутка он поче о њима миспити. Скоро мјессц дана није било писма од Ане. Једном је писала да је мали Марио много болестан. А онда је радио јавио да су Милано бомбардовали Енглези. Ко зна шта се догодило? Да ли је Марио оздравио? Да ли збиља личи ка њега, као што је Ана писала? Лоренцо ни о њима није могао да мисли* Љутитим покретом руке, као да се нечега гади, баци новине на сто, уздахну и приђе прозору. Плаховит пљусак умивао je ракљаста гране липе и немилосрдно тукао земљу, као да је хтио да с њеног пица однесе и посљедњу травчицу. Испод самог прозора Јурио је поточић и као да Је некуда односио Лоренцове наде. Набујали поток је уз хуку ударао у зид једне куће, разбијао се м као невесели побијеђени ратник тромо се вукао преко ледине и давио се у живом, пјенушавом Лнму. Лоренцо се опет изгуби у високој фотељи. Наспонивши гпаву на меки зелени плиш, боје траве, он затаори плаве уморне очи. Прсте зари у просједу носу. Пред очи му изађе уплакано брадато пице онога лудаиа. Логорујући у једном селу поред Љешнице, војници су примијетили да неко испред њих стрмоглаво бјежи. Појурили су за њим и ухватили ra, Ма да се бранио, ударајући војнике, свезаЛи су га, довели у варош и стрпали у подрум.

Апи, лудак нијв хтио да једе. Јуче се и сам Лоренцо у то увјерио. Чим су се врата отворила дугачки човјек у ритама уппашено мумпајући завукао се под ниски кревет без постеље. Тек када су напустили подрум н врата закпонила свјетлост, ои се извукао. Чудно, дођавола! Данас је већ пети дан како није хтио да једе. Кад му је јутрос кувар однио порцију чорбе, он је лежао наузнак насред подрума и потмуло јечао. Кувар га је продрмусао. Хапшеник се немоћно тргао и стао да ппаче. Онда се лијено завукао под кревет... Па шта човјек с њим да ради? Треба још и о њему мислити. Лоренцо се осврну. Као осушена смрзнута рука, која проси, прозорско окно њежно је додиривала крња грана... Лоренцо сједе и поче да пише Ани. Зашто се тако дуго не јавља? Већ трећи пут како јој пише, а она не одговара. Шта се десило са Мариом? Њему је веома досадно. Она му много недостаје. Апи нека не брине. И то ће проћи. Нека се слнка н пошаље му њену и Мзриеву слику. Он их се тако ужелио. Она грана као да је на нешто оломињвпа. Стално се плашљнво дотицала окна, као да је жељепа да се гтрозор отворм. Он је дуго гледао како су округле капи висећи клизиле низ грану, сачекивапе се на њеном

Миодраг БУЛАТПВИћ

задебљапом врху н онда заједнички некуда капале, као сузе... Виториа није било. Требапо је да буде ту још прије два сата. Кад дође отићи ће на стан и лећи. И неће устајати до сјутра. У канцепарнји нека остане Виторио. Зашто је он његов помоћник? Нека се мало помучи. Онда може рачунати на нешто код свога шефз... ИначеЛоренцо запечати коверат и стави ra на хрпу писама, која су чекала на отпрему. Неко закуца. Пошто се врата отворише у канцеларију уђе мршав, црномањаст човјек, Лоренцове висине. Он се љубазно осмјехну, помилова своју ћелу, па сједе за сто. Мишје црне очи загпедаше се у мрачно Лоренцово пице. Не осјећаш се добро? упита Виторио. Да нијеси бопестан? Bpar би га знао, не знам. Да нијесу што јавипи од куће? Нијесу. Већ сам забринут. Око ситних немирних очију сјатише се боре. Мени је Лиза данас писала. Добили смо сина! То нам је трећи!.. Тако сам срећан, Лоренцо, Лоренцо мирно рече: Срећно. Виторио му приђе. Ријешио сам да ми кумујеш сину. Хоћеш ли? Лоренцо лодиже главу.

Хоћу. Добро. Виторио сједе на ивицу стопз. Лоренцу ззп« поглед за онај суварак, с кога су се откидапа лровидне капи. Настаде ћутање. Само је пљусак, тих itao шапат, реметио мир... Виторио је увучене главв између рамена непомично сједио. Он није умио да преведе скоро непримјетан смијешак, иоји ев sa тренутак препио преко Лоренцових усана. Њвra зачуди Лоренцова озбиљност .Што пи је љут? Можда због тога што се дуго задржао у вароши? Ако је због тога, то би требало заборавити, јер му се, ето, родио син, па се мзло задржао у кафзни. А других дана се није љутио. Он ријеши да се поправи. % Али Виторио никада није могао да разумв Лоренца. Оном пудаку смо јутрос носипи да једв рече Виторио снуждено. Чудна нека будала. Па нека цркне. Штв му ми можемо кад неће да једе. Нећемо ra на* гоиити. А што је најинтересантније никако неће да изађе испод иревета. Чудно, врпо чудно... Толико дрхти да се онај креветић само тресе додаде Внторио. Сзио ме чуди како може издржати а да ие једе. Снажам је. Али нв вјерујем да ће дуго. Црћи ће. Неће рече Лореицо и погледа у врх чизама. Можда и неће... Ко зна... Лоренцово пице одједанпут се разведри. Виторио, слушај, имам дивну идеју! Тај лепушкасти, намргођени ђаео, био је врпо паметан. Увијек су њему долазиле дивне идеје* Због тога је био много цијењен од свој'их дру* гова и старешина. Једном је у Грчкој стријељао двоје дјеце, јер је у рукама њихове мајке нађено

6

НАРОДНИ СТУДЕНТ

БРОЈ tO