Студент

ПОВОДОМ РАЗГОВОРА СА ДАВИЧОМ

НЕКE ПОЈАВЕ CA КЊИЖЕВНИМ ДИСКУСИЈАМА

Клуб студената књижевнос ти није чекао годишњу конференцију секције свога Савеза да почне с радом. Трећи конгрес кшижевника интересантна је тема, првенствено због реферата Мирослава Крлеже „О слободи културе“ и студенти књижевности позвали су Оскара Давича* да поразговарају с њим о Конгресу. Књижевне дискусије на Филозофском факултету нису новост. Прошлогодишње дискусије о теорији кшижевности Тимофејева и после њих оне о модерним струјашима у нашој књижевности, привлачиле су редовно стотине студецага, не само са друштвених наука. Овоме разговору присуствовало је преко триста студената. Комешави аудиторијум низао је питања, једно за другим; следили су одговори досетљиво-духовити, помало несхватљиви, давичовски; тако је проведено занимљиво и пријатно два сата. Иако су се, рецимо, сви разишли задовољни, мивлимо да би поводом поменутот разговора требало проговорити о једној појави међу студентима књижевности. i ...Шта мислите о поезији коју прави Попа?... ...Имате ли ви у „Сведочанствима" неки критеријум по коме објављу јете радове?... ...О чему треба данас писати?... ...Друг 'Бтшас Je рекао да надреализам није дао ништа велико, бар код нас... реализам Je већ опробан 1 метод... Да ли група књижевника са Ву чом и Мерином има пра во да заступа Иеке јалозе норме. (питан.а оскару Давичу) Чудна су питања постављена Давичу за време разговора о Трећем конгресу. Чудан је круг интересовања који су испољили дискутанти. Краће излагање Давича о Конгресу, после кога се прешло на постав љање питања, као да није заинтересовало присутне студен те за Конгрес. Само периферни детаљи Конгреса додирнути су ретким питањима, а Крлежин реферат као да није избацио на нашу књижевну арену низ

Оскар Давичо

крупних, зрелих и интересант них проблема. Већи број питаша о којима је реч, карактерише једнострано бављење уским кругом про блема, везаним за „модернизам“ и надреализам који се ис црпљују у оквиру спрега „Све дочанства“ „Књижевне новине“. Од питања врло учтиво постављеног, но које је мириса

ло на провокаторске намере, о могућности сукоба нашег напредног књижевника данас, са „политиком страном нашој стварности" па до грубо интонираних „антимодернистичких“ примедаба које су често одава ле незналаштво својих аутора (Давичо је смештен у редакци ју „Сведочанства“, а Вучо и Ото Бихаљи названи су надреа листима) све је говорило о по стојању једног проблема који заслужује да му се посвети па жња. Реч је о нивоу опште и књижевне културе који се, овако низак, не испољава први пут на књижевним скуповима студената на Филозофском фа култету. Реч је о дискутантима, односно студентима који су по стављали питања и тиме пока зали интересовање за проблеме књижевности, а истовреме но (бар добар део њих) и круп не недостатке у логичном миш љењу, култури говора, па и по знавању нашег књижевног ieзика. Но, ове замерке формама излагања мисли, падају у засенак пред самим мислима дискутаната. Јасно је да је метафизичко одвајање уметничке од политичке „стране" наше стварности, да би се могло поставити питање „шта би било ако би...“ неки нага књижерник са позиција XXII века или рецимо ко мунизма критиковао нашу ствапност и „кад би он...“, „да ли би онда...“ итд. итд., плод или наивности или свесне намере аутора. Мање је јасно, че га је плод низ питања који је показао елементарну несналаж љивост у питањима књижевно сти, неразумевање и статично схватања књижевних праваца (недостатак историског прилажења надреализму и неким по јавама помодне поезије код

нас), страст према класифика- ц цијама, ток мисли од шема ка = стварности („реализам је опро- ц бан метод, шта ће нам други“) и захтеви за рецептима („о че му би требало писати?“). Није ово био први кшижевни скуп на Филозофском факултету на коме су студенти књижевних група изразили мишљење да је могуће одредити писцу стил којим „треба да пише“ (специ јалистичко-реалистичке теори је). По тим поставкама различитости у стиловима и методи ма као да зависе искључиво од хирова писаца, а симултанитет стилова као да је појава неприхватљива и немогућа у социјалистичкој култури. Неки дискутанти увели су обичај ко јим мањкавост своје дозлабога скромне идеолошке спреме надокнађују скривањем иза ауто ритативних имена. Студиозно у познавање естетских проблема и стицање знања потребних да би омогућили себи превазилажење декадентне књижевности ти другови замењују брчкањем у књижевним плићацима са темом „Зашто нас „Сведочанства" малтретирају поези јом младих?“. Ретку, местимич ну појаву супер-субјективне по езије која тиме престаје да бу де поезија, поменути другови преувеличавају донекле страш не опасности не би ли тако ог ромно увећали своје заслуге за нашу културу која he наводно стсћи рушењем и онемогућава њем те опасности. Добија се утисак да сва та жуч (синтезу утисака са многих дискусија, нарочито оних о модернизму) тпеба да скрене пажњу са властите сентиментално-песимистичке поезије (вече поезије на групи књижевности) и вла ститих схватања о потреби остајања на натуралистичкој фолклорној приповеци, што је све израз ниског културног ни воа, далеког заостајања за нашом стварношћу и декаденције нешто друкчије од оне увезене из Француске али ипак де каденције још горе од оне. Уз роке уским хоризонтима, з)аостајању за нашом стварношћу и појављивању декадентних ___ схватања код неких другова са р књижевности треба тражити м ц у наставном програму који је Цј узан и врло крњ, те студенте ц оставља у многим областима р да се крећу сами уколико их ц оне уопште интеоесују (између ц осталог не предаје се ни наша р књижевност између два рата). ц Било би врло пожељно када р би се са овим у вези чуо и глас g студената књижевности. д. м. ц * Већ је најављено и треће Ц гостовање Давича на Филозоф р ском факултету. Није ли то пре ц комерно коришћење његове љу р базности? Секције Савеза сту р дената нису до сада позвале ни g једног другог књижевника, а јц предусретљивост Оскара Дави ча искоришћена је тако да је g он позван да дође и трећи пут. = Студенти се радују сваком до р ласку Оскара Давича, али би ц волели да у некој прилици ви- ц де и неке друге књижевнике. р (Рецимо друга Добрицу Ћоси- ц ha).

„СПЕКТАР" Нови лист за књижевност и културу

Средином новембра изаћиће из штампе први брсј петнаестодневног листа ~Спектар“. Лист ће бити орган Савеза студената Филозофског факул тета из чије је средиие и потекла идеја о његовом покретању. Сарадња ће бити постав љена широко, делом и ван студентских кругова. Лутори радова биће и асистенти, професори Универзитета као и познати књижевни радници. Редакпија ће примати рукописе у Кнез Михајловој број 40/V, уторком и четвртком од 12—14 часова. Вук Филиповић: » Сукоби и књижевни сусрети на дискусијама Филозофског факултета, које су биле врло живе и плодне показују да студенти имају своја специфична опредељења и гледаље на књи жевне фронтове и теоретску подвојеност наших званичних књижевних кругова. Такву борбу, која је на нашем факултету узела маха, никако не би тр&бало прекинути, као и борбу мишљења уопште, с обзиром ка њену нужност. Она мора да буде само принципијелнија и продубљенија. То све, као и оригиналне радове, треба забележити на страницама једпог листа, који би био не само израз књижевног живота

Филозофског факултета, него и анализа културне проблематике читаве каше јавности. Што се тиче физиономије и идеолошког смера листа, његове естетике и садржајне фор ме, стајаћемо на позицијама сазремене марксистичке мисли и анализе. Међутим, у листу ће бити објављивани и књижевни радови супротних идеолошких опредељења. Сретен Перовић: ЈБуди нашег узраста поимају живот и свијет с пуно осјећања, прилазе им са сновима у којима је увијек притајен занос једне врсте. Зато и младост обилује поетским визијама оног што ј е ст е и оног што слиједи; то је његово позитивно преимућство над чистом логиком старијих дана. Сви смо ми помало пјесници, а то су хумане одлике нашега карактера. Лист ће омогућити обдареним људима да публикују своје поетске спознаје, да активирају своје снаге, да напусте оно што су већ надрасли и смислом постојања и сопственим дјелом. Многи ће се први пут појавити баш у „Спектру" и он ће им, надајмо се, омогућити правилну оријентацију у односу на •истинску умјетност. На крају треба нагласити, да

је иницијатива за покретање овога Листа дошла од групе студената који активно раде на литературу, чије потенцијал не амбиције могу да нам буду скромна гарантија за шегову егзистенцију. Витко Златковић: Мислим да би требало нешто рећи о смислу наслова. „Спектар“ значи пре свега анализу књижевних радова, проблема и стремљења. Врло интересантно питање повезаности психологије са књижевним стварањем. Пошто Филозофски факултет има гру па чији се студенти баве искључиво овим питањем, у „Спектру" he бити места за чланке из ове области. Тако физиономија листа добија у ширини, а садржајно у квалитету. На тај начин „Спектар" може да рачуна на велики број сарадника. Д|гико Давидов: Настојаћемо да у садржајном погледу наш лист доноси различите прилоге из области уметничке прозе, поезије, као и критичке приказе из позоришне и музичке, филмске и ликовне уметности. Од оригиналних радова објављиваћемо нај квалитетније јер желимо да наш лист таквим критеријумом постане уколико је то могуће, естетско мерило на савремену књижевност младих писаца студената. Мислимо да на Београдском универзитету има младих људи чијом ћемо сарадњом у листу пружити нашим читаоцима квалитетне при логе и да ћемо једино строгим критеријем успети да искључимо дилетантизам као редовну пратњу књижевног стваралаштва младих. Што се тиче рецензије и при каза објављиваћемо само струч не прилоге, настојаћемо да избегнемо новинарске, често пута конвенционалне приказе. У сваком броју доносићемо прилоге из страних књижевности. У једном од првих бројева почећемо са издавањем есеја из области сликарства. Предвидели смо да ови есеји имају своју сталну рубрику и да се доносе по хронолошком реду како се развијају стилови и правци у уметности.

Душан Љубојевић: Дробилица

Библиографија

„НАУЧНА КНИГА“ издавачко предузоће НР СрбгоЈе, Београд, Кнез Михајлова 6р. 40/IV издала је следеће уџбеиике из области ЕКОНОМСКИХ и ПРАВНИХ НАУКА Б. Блатојекић; Међународно приватно irpaißO, Дин. 160. Др Д. Стојчевић: римско право I деч>, Дин. 180. Др М. Беговић: Породичгао право, Дин. 160. В. Багсић: Прмручиик за nopoдцсчао право, Дин. 250. , 3. Антонизевић и В. Јовановић; Послови привредног права, Дин. 280. Д М. Јездић: Међународно приватно лраво, Див. 121. Др м. Јеодић и Б. Текстови *з међународног тгрнват. uor права, Дин. 106. др м. Бартош и В. Никола Јевић: Правни положај сранаца, Дин. 155. В. Петроиић; Предаванл из кривично судског поступка, дин. 106. Др М. Коистантиновић: Облкгационо право I део, Дин. 300. Др а. Гамс: Увод у грађаиско право Отппти део, Дин. 270. Др A. Гамс: Стварно право, Дииара 64. Др Д. Јевтић; Судска медицииа, Дин. 120. Др Ј. Ловчевић: Порески сиетем, Дин. 96.

: об.тигаци-

НАША

И ништа друто не. рече. Девојка климну главом. То Ј* Танда хтео да објасни да Жива сада није био сиромах, макар и имао дотрајао качкет. Мрке сенке су пловиле преко долине. Утањени гласови, као из неизвесне даљине стижу усусрет: Дође време-е русе Стојно-о-о, ја се те-е-бе да се растана-а-ам... Зорица стаде на међи. Обесни јужњак joj смета дв чује. Носи њену косу и хаљину. Танда тихо рече: Да, било је врло тешко. Као сан. А гласови извијају слабије понесени ветром, као залутало, тужно јато: ropiKa бе-ше на-ашта су-д ба, ко-егда ојдо ас на ,печалба-а ... И влажни облаци путују са песмом изнад откоса, * На ледиии сУ се уздигле убрзо велике камаре пшенице, као лађе. Нов дреш промоли између њих своЈ црвен врат и мачију главу. Затим поче да мумла и бљујв прашњаве тгстоке сламе. Зорица је предвече била сва прашњава. Она Је замало, већ престала да жали за Листовим нотама и булеварским шетњама. Топла од зноја, падала је на свој лепо извезен ћилим. Занемаривала је лице и косу. Дреничко сунце ниЈе штедело ни њу ни Дреничане. Оно је опалило њен узан, неприметно повијен нос. Затим читаво лице. Кроз танку завесу се крао месец, бледолики путник. Девојка је још дуго слушала мумлање дреша и равномерно пљескање његових каиша. И поново би пролазили поред њв вредии и груби Косоици, тајанСтвено и са њиховом стартснаком песмом сетних уздаха. И као да су ЈоЈ сви незграпно пружали своје руке.

ЧЕЖЊА

Вук Филиповић

Али њој je био на сметњи високи Жива, од дана кад се дрско насмејао. Често је у мислима чула тај смех. Личио је понекад на похлепу и чежњиви умор. То ју je прогонило. Жива се свуда могао видети. Ма колико било људи и младиha у групи, његов качкет 6и се ипак указао као на неком стогу. Качкет, увек у покрету. Час је као искривљен, сламни кров. Час му штит хрли напред као кљун, или на стрвну као јагшеће ухо, И у заласке, кад се равница жути, изгледао је премазан црвеном иловачом. Чинило јој се да на Живи нарочито дуго и много остају боје заласка. Зорица се јетко смешила. Можда је сањао да на њему задржава поглед. О, о, нека то уопште не мисли, Колико je тај Жива скривао нејасних чежњи, док јо| је говорио о влажном снопљу и машини. Он је притом мислио како чаробно светлуца украс на шеном врату. Зорица је радо излазила на терасу. Та тераса Је била пуна неких снопића, травуљине, класја, гранчица и длакавое кореша, слтгчног отжииутим мшш јим ретгоеттма. Мисао о Живи Је постала сметња, Он Је као жбун изнмкао на путањи коЈом она хода. А мала тераса }е слала мирисе и сан. . * Издвојона од других кућа, Живина кућица самуЈе гурава корн»ача. Он није имао никога. И сестра му Je побегла за неко премладо момче и све Је у аеговој авлиЈи остало глухо и несређено. Био Је врло усамљен у нискоЈ изби. Та изба Је увек потсећала на изгубљеног оца Серафима, на шетове пијане беоњаче, и на мајку, бледу, високу сељанку. Али, било Је у његовом животарешу и тамних, заљубљених девојачких осмеха. Кад би се нашао сам између жућклстих зидова те рдаде, ти осмеси су оживљавали. Девојке су се или удаљавале тужно, или стајале пред њим, извијене, голишазе, истакнутих бедара и пуне жудње. Оне никако нису силазиле са потамнелих зидова. Играле сУ зачарано, прилазиле му и он се трзао. Одлазио Је да разјури кукумавке из тамног багрењара. И наЈзад рече бригадиру Трајку: Знаш шта ТраЈко. Узећу жену. Врло Је тешко бити сам. Трајко, вредан и црн као угљен, сложи се осорно; дабоме. Немој да даље таммујеш. И замислише се заЈедно. Гледали су у земљу, као sa прате ход неког мрава. Пребирали су творевине маштања. ДевоЈке су певале путем као шарено јато. Али Жива заборави све то откад стиже из града лепа агрономка. На њеноЈ хаљини су били цветићи, ситни и лепши од свих цветића што расту по косовским луговима. НаЈпре се Јавила према шеним црвеним уснама некаква опака горчина. Недавно, као рудар копач, Жива Је познавао веселу госпођицу, кћер неког полуцилиндра. Људи су тада почели да ваде угаљ и почели да тону све дубље под земљом, као кртице. Они су били кртице, а полуцилнидар .вешт финаИсијер. ДевоЈка ниЈе имала име ни као косовке ни као македопке. Она је често проносила поред радничке бараке цвркут безбрижног створења. Жива Је ћутао и ниЈе волео њен осмех. Осмех је био плод учтивости а не љубави. Зоричине бистре очи, показаше му однекуд познату сенку удаљености и подозрења. НиЈе мислио, откуд да залута таоова лешжгица у њихове Дреничке сгране. Залуд оу говорилм о потреби таквог лица за колектив. Она је била оно савршенство, коЈе уз истицање својих дражи указује и на излишност

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

БРОЈ 2С