Студент
ПРИЧА
збдизкења. Као да Је пружала npe.ua н>ему своје руке и пргто* мшчезавала. Затим су се вукле беле ноћи са умивеним месецом, а ои Је постао узбуђен. Чинило му се да ће се кров његове кућицс Једном срушити и растератисве ноћне шушњеве и сан>арије. Као што Је корачала кроз житно море, корачала Је на тамном зиду Живиног кућерка. Свуда Је ницала. Он Је нејасно нешто чекао и слутио. Његове жеље су биле изгладнели чопор. Али, ледина Је била обрана и гола. Само су над њом пролазили облачићи, као мехурови или уго Јене, беле пловке. Изненада бахнуше у његов обор Танда и Абдула. Танда Је био _ хитар и није скривао припрему неког препада. Жива збаци канате с кола и приђе. Абдула га снуждено одмери и седе на искрзан пањ. Тешко ми Је задрхта Тандин глас, али Је то твоје добро, да кажемо перспектива. Тебе, ТраЈка и Цемаиља послаћемо. Траже вас. Нећемо ваљда плакати због, м-м. И даље Је извлачио мисли, као да чупа стабљике. Жива Је видео само његове опанке заваљене на страну. Танда му личи на камен. Омрзе га. ТаЈ Танда га шаље право у модре даљине које пробада ситним очицама. Он замисли себе како оставља свој атар, своју рођену ораницу и класје по коме корача витка агрономка. Коса му мрачно покри чело. Било Је необично, али он као да поче да набраја цветиће на њеној хаљини и облине њеног тела. Подигао је лице према врху једног багрена. Нећу да будем никакав мајстор. Остајем овде реча Јасно. Стари Абдула се разведри. Облак над њима Је личио на љутито подбоченог старца Његова сенка се вукла преко стрњике. Нећу да будем мајстор понови Жива. На речној пустој обали, окренуло се лице девојке према дубини неба, Са девојке су се скотрљале капљице и овлажиле груди. западајући у пукотине. Преко ледине су журили прашњави радници. По топлим барицама су корачале испршене роде. Њихово око са стране Је паметна зелена куглица која прати све, испитујуће опрезно. Једна Је замахала крилима, показала њихову дужину, истегла врат и полетела изнад траве. Њено око је видело Живину прашњаву прилику. Та прилика Је на осунчаној обали наишла на нешто необично. Живине очи су постале сјајне. Широким покретом Је зауставио момке. Сви су занемели. У трави Је спавала голишава девојка. Нико није знао зашто Је Жива задрхтао због тога. Он их Је безглаво отерао према другом виру. Радничке знојаве кошуље, Јелеци и вратови као уваљани у смолу, замакоше у честар. Рода Је раздрагано клепетала кљуном. Сунце се упињало да проспе сав жар и миловања свог усамљеног ока на голишаво тело. Зоричине очи су затворене, као два мала српа. Али, над равницом се наднеше дроњци облака. Посакриваше се брбљива Јата. Вода у виру се најежи. Ветрови полетеше, крилато и очаЈно. Као да се и боровњак откину од брега и пође са ветровима. Зорица осети капи коЈе падоше на њена рамена. Трже се и осврну. У врбаке се увлачио хук Јужњака. Она скочи и журно навуче хаљину са цветићима. Затим одлучно изви профил према равници. Трчала Је. Низ лице ЈоЈ се слише поточићи и заграбише њен врат. Саплела се у глоговом трњу неке међе. То трње Је загризло њене ружичасте ноге и залепршану хаљину. Извила Је усне од огорчења. А пред њом се испречиле кукурузне њиве, и лишће се сањиво миловало међусобно. Из тих
НА ЛЕДИНИ
заједничких њива тешко се налазио пут и нови пропланак. Била је беспомоћна. Одакле je сама дошла до тог вира? Зашто није послушала Танду и толико се задржала! Откуд ту стоји кукуруз и лугови кад поред н»их није прошла!? Сасвим далеко, у кишној завеси вечери, указивало се село, камене куле. Али као да су се те куле распадале од брундараша неба. Час, место кула види само дивл>ан>е и трше. Танка хаљина јој се слепи прво за рамена. Хладни поточићи утонуше између облих дојки. Облаци над шом су хитали и сударали се као гневни овнови са чијих рогова зацакли светлост. Кад већ поче да запада по ораници, неко се размаха према шој. Као да је сишао са дрвета. Познаде Живу. Толико је добро памтила шегов ход и шегово дрско лице. Она осети стрепшу и нелагодност због те близине, Било је то предвечерје мутно и хладно. Ледина Је усамљена. Живине руке су својим махашем оцртавале луде путаше шегових чежши. Њене обрве су се извиле неповерљиво и дланове је окренула као да их некоме показује. Жива за часак загледа њено строго и тужно лице и рече: —Па другарице, дом није тамо. Тамо уопште кије. Тамо је ледина и ништа друго. Она га прострели очима. Ах, ја сам се просто изгубила, боже-е. Један кишни талас Је пљусну и заустави ЈоЈ дах. Она се поведе као дете које Је испустило ослонац. Очи ЈоЈ изгубише подозриви cjaj. Зориду сад изненади то шегово лице. Оно уопште ниЈе било дрско. Она се варала. Лице ниЈе било ни чворновато, а тамне очи су са њега гледале питомо и бистро, Не плашите се. Близу Je путаша његов глас Је био утеха а његове усне су биле мокрв од пљуска. Сетила се Абдулаове приповести о прогнаном надничару. Била је поред њета студенткиња, стручшак, али само разнежена девојка. Вихор Је растурао њене увбјке. Ти увоЈци су се растурили поред бледих образа. Треба да се вратимо рекао Је Жива. Затим скиде своЈ оштар, сукнени гуњ и пружи ЈоЈ га. Он није смео да таЈ гуш сам пребаци на њена рамена као да би их повредио. Али је Зорица узалуд покушавала да се огрне. Гуш Је био ужасно немиран на ветру. Имао је крила. И шу Је вукао за собом. Она се изгубљено осврнула на Живу. Осетила Је његове руке и била је огрнута, Трчала Је и заборавила све. Спотицала се о Осетила Је да се шегова рука све чвршће припија за њено раие. Извила се престрављено. Али, то ипак ниЈе био велики страх. Она Је шапутала: Пазите, та пазите. Даље, молим... Видела је узбуђену помирљивост у његовои погледу. Бо_же, Ја hy сама наћи путашу рече она. И неочекивано и за себе саму притисну дланове на његове образе. Привукла Је шегову мокру главу и изгубила усне у Један од тих образа. И заповедала Је кроз сузе; Даље! Ја ћу сама наћи пут... | Игра облака, смех неба, охоло пљаскање воде, све постаде чаробно. Жива није довољно веровао, да Је то мекота њеног тела. Они су' трчали зближених бокова. Модар облак се спуштао тако ниско, као да жели да их достигне и однесе некуд врло далеко. Али, брзо су стигли под суху стреху. Она шапшг: Доста, пустите ме. Ту Је моја собица. Жива поражено притвори очи и загледа вијугаве степенице. Стресе стари гуњ и хитну ra на раме.
„Сензација године" и Хајдлијев комплекс
ПРЕМИЈЕРА „НАСЛОВНЕ CTPAHE'* | И сам ноетшар Бен Хехт ј | са Чарлс Макартуром у „Наслш | ној страгни” дао живописа! I пресек новинарског амбијентг I који на махове излази из сво I јих формалних оквира лак \ комедије и постаје сатира и н; 1 личје капиталистичке слободI не штампе. У новинарској соби једно! I кривичног суда аутори су приI казивали ове ловце на сензаI ције, новинарске гурмане, зг : које су убиства, пожари, силоваша и самоубиства посластице којима пуне ступце својих листова, зарађујући паре зе покер и алкохол. Млади новинар Хајдли Џенсон *жели да напусти ову средину, али наилази на велике тешкоће. Догађаји се развијају брзо; привидно што изгледа кс мично, а у суштини Хајдлијев проблем постаје психолошка борба његових двају „ја’’„ Постоје два Хајдлија. Хајдли добар човек и Хајдли „добар” новинар. Карактвристичан је завршетак првог чина који у ствари претставља искзпнење за Хајдлија, сукоб његових двају „ја” и победу Хајдлија „доброг” новинара. На звук затворске сирене која објављује да је побегао осуђеник на смрт новинари скачу и у бесомучној јурњави за сензацијом остављају Хајдлија самог у новинарској соби. Хајдли је омрзнуо новинарство, он се посвађао са уредником, дао отказ, њега чека вереница и пут... Затворска сирена завија... Хајдли размишља... Појавила се сензација. Он баца путничке ствари из руку, граби слушалицу и извештава уредника о догађају ангажујући себе у даљем послу. Он заборавља на своје огорчење према позиву, у њему побеђује новинарски инстинкт. На крају кад се афера са од беглим робијашем завршава и Хајдли одлази заувек из ове средине, његов шеф, бескруттулозни уредник му се свети. Невини Хајдли he бити ухапшен за крађу сата који је добио на поклон. Комедија се завршава трагично. Дело Бен Хехта и Чарлса Макартура није стилски издиференцирано; иако има форму комедије оно никако није комедија. Има у њему много озбиљних друштвених, социјалних, политичких етичких и других проблема чије решавање у делу није ни мало комично. Због тих својих особина ово. дело даје велике могућности редитељу које Соја Јовановић није искористила иако је пред собом имала веотда погодан материјал за сценску реализацију. Основни недостатак режије је у томе што cs повела за секундарним, што je тражила комику и тамо где је нема, а то су често била озбиљ на и болна места, која су давала могућност да се на лицима публике изазову пре сузе него смех. На тим комика је била потенцирана, вештачка и скурилна. Лик црнкиње чистачице Џени по кратком тексту није морао бити комичан. Захваљујући режији овај лик је постао онакав како би га могли поставити Американци присталице расне дискриминације. С правом се можемо загтитати зашто је јадна црнкиња у краткој и неважној епизоди трапава и физички и духовно. Ако је само зато да би својом појавом засмејала публику, онда је тај смех један, болан и морбидан. То је конзервативна комика, која причињава многе штете овом делу бар на нашој сцени, која никако не сме због комичних ефеката постати филијала трећеразредних америчких позоришта којима је ггрви циљ бизнис па тек онда прави уметнички квалитет. Режија није одредила стил претставе. Она је користила све комичне могућности појачавајући их колико год је то било могуће. Исто тако она је користила све озбиљне драмске моменте појачавајући их до патетике. На тај начин претстава је добила неколико комичних и неколико драмских градација. Разумљиво је да је оваквим поступком разбијен континуитет и да су она места где није било по тексту ничег погодног за већи ефекат била празна, прошарана лаким, комичним сценским ефектима. Редитељска концепција „Насловне стране’’ није узела'један одређени мотив, једну идеју кроз коју ће интсрпретирати дело. Она је бупвално тумачила дело настојећи да пружи публици сав конгломерат онако како су га ауторп | изнели. Таква концепција је | пружила само интересаит;. • позоришни спектакл и ништ више.
Динко ДЛВИДОБ i
ФИЛМ
После две претставе Кинотеке
Музеј југословенске кинотеке свакодневно омогућава публици упознавање филмских дела, разних доба, разних врста и разних квалитета. Треба ли понављати да... као што се извесним документарним филмовима не може оспорити уметничка вредност, уколико су аутори њпме успели да пруже нешто више од обичне документације, тако се и извесним играним филмовима може оспорити свака уметничка вредност ако аутори нису успелида пруже нлшта више од обичне „игре“. Салу кинотеке Је тешко напунити „Они којих се сећамо", „Повратници" и „Град шатора“ су три израелска филма-документа једне стварности која нам је многим својим особинама блиска. Својим сународницима стрељаним и покланим, ликвидиран*ш глађу, крематоријумима, душегупкама и другим сред ствима нацистичких логора, сународницима палим на многим бојним пољима против фашизма, народ Израела одужује се монументалним спомеником шумом од шест милиона стабала, у којој свако стабло
треба да буде жива успомена на једног погинулог. „Они којих се сећамо" филм је о подизању ове шуме спомеиика. Не остаје се равнодушан пред секвенцом освећивања почетка радова. На великом пустом пољу двадесетак људи, жена и деце посадило је по једну садницу. Док оборених глава стоје, испрад застава Израела које лепршају на ветру, поред табле са натписом: „У спомен шест милиона, који никада неће бити заборављени" свештеник пева молитву на хебрејском, дуго, дуго. И када после песме настане мук, иа платну и у сали, док само бешумно лепршају заставе на
плавом небу, гледалац осећа они никада неће бити заборављени. Филм „Повратници“ упознаје нас са народом борцем и гра . дитељем. Јединствен је подвиг који су учинили Јевреји света створивши своју државну заједницу не плашећи се напора, дижући насеља у пустињи и борећи се истовремено против
Арапа. Нису нам стране слике човека који оре са пушком на леђима, и омладинске бригаде, и сеоске радне задруге, и ведра уморна лица људи градитеља своје будућности. Трећи филм „Град шатора" је занимљива филмска прича
малишана из Багдада који се нашао у прихватном логорумеђу чудним људима са све четири стране света, који током времена после почетних неспоразума налазе свој заједнички језик. Претстави документарних фил мова Израела о којима је реч, присуствовало је тридесетак грађана међу којима је било два три студента. Иако Београд има 400.000 грађана, одкојих 30.000 студената, сличан је случај и са многим другимпрет ставама кинотеке. Ајзенштајнов „Потемкин", Велсов „Кен“, Пудовкинов „Крај Петерсбурга“, чак филмови Славка Воркапића, приказују се пред полупразном салом.
Салу кинотеке вије тешко напунити Као пример јевтиног, лажио величанственог филма, кинотека је ставила на репертоар немачкк егзотични филм кич „Индиски надгробни споменик* (Дирљива љубав Саше Демидова и махаране Сиге; подли планови подмуклог Рамиганија, осветољубивост суровог махара-
џе!). Посета овог Уфа велефилма у два дела, не говори нам нажалост ништа пријатно о оријентацији н а ше публике. „Потемкин“, филмови Израела, „Крај Петерсбурга“, „Фингалова пећина", приказују се пред полупразном салом, а с а ла кинотеке је мала. Зар код студената заиста не постоји интересоваше за културне филмове? Треба поздравити откупљив а ше пртстава филма „На западу ништа ново“ и сличних за студенте, али се питамо, је ли Савез студенат а баш морао да организује посету Тигру од Ешнапура и Индиском надгробном споменику? Д. М.
ПОСЕТА ПРЕТСТАВА КИНОТЕКЕ
посетилаца сале Филмови о уметности Просечно Попуњеност (Рјепин, Барокви Праг и др.) 35 14< V* Филмови Израела 53 22*/* Крај Петерсбурга (Пудовкин) 79 32<»/ e ФИЛМОВИ СЛАВКА ВОРКАПИЋА 86 35«/„ Грађанин Кен (Орсон Велс) 126 s **/о Крадљивцм бицикла (В. де Сика) 151 е2 ®/о Последњи човек (Мурнау) 203 Тигар од Кшнапура и Индиски надгробни споменик 31 претстава са дупке пуном салом (8 студентских) 100%!
Док се „Грађаштн Кеи“ приказује пред полупразном салом. . .
. . . 3-ахваљујући неколико минута игри Ла Јане, „Индиски надгробни споменик“ пуни салу Кинотеке 100 од сто
Једна бајка
ВИТОРИА ДЕ СИНЕ
Jep, ако и данас хиљаде бескућника Италије живе без најосновнијих животних услова, ако и даље Анђелине продају своја тела због коре хлеба и мали Бруни остају гладни и понижени због украђеног бицикла, а Ђузепи умиру због својих белих, лепих коња; ако и даље удобно живе Мобии под цилиндрима и у крзненим капутима и имају „исти број прстију као и сви остали људи“, а милионска маса гладног и оголелог италијанског пролетаријата пева лепу и тужну песму: „Да имамо ципеле и парченце хлеба веровали би у стурашњицу", ако је и даље све остало по старом и после седам година завршетка страшног рата онда се може разумети онакав крај, и перспектива какву нам је дао Виторио де Сика у својој причи: „Било једном,..“ И не може се критиковати тај његов
став, то отсуство шире и реалније идејне афирмације Заватинијевог романа „Тото добри“, ма како марксистички оправдана била та критика, ни став Ђузепа де Сантиса, Латуаде, Камеринија..., јер он произилази из моментално објективне друштвене чињенице: нема перспективе за доброг и наивног Тота, Ђузепа или малог Бруна у данашњој Италији. Још у Италији не значи „добар дан“ заиста „добар дан“ нити су људи једнаки зато што сви имају пет прстију и сунца које греје све. У томе је де Сика велики, у томе и блиста његов таленат: крајње озбиљно и искрено, снажно и потресно, приказао је беду италитанског малог човека, извршивши дубоку анализу над његовим јадним социјалним положајем и друштвешш контрастима једног актуелног социјалног проблема. И ма како де
Сика изјављивао на фестивалима да је његова нашера била да да „вилинску причу двадесетог века“ и да филм „није политички", ипак нам „Чудо у Милану“, са свом својом чудесном поезијом, драмском динамиком, врелим животним оквиром и психолошким интензитетом да је вер ну слику једног фрагмента из живота де Сикине земље, која је у толико уметнички снажније обликована и потреснија што изгледа да је бајка, по форми и жељама сиромашних бескућника Виториа де Сике: колико оптужујуће истине и општег људског бола у жељи муцавца да проговори, да виче: „Најбоља чоколада Фано-Фано...“ и у речима и жељи незапосленог Црнца: „Молим те, хоћу да будем —. бео“, Бајка? Није ово бајка као што- ни свет није био бајка кад је тужни Тото, тај Де Сикин триумф доброте, ишао за колима своје мртве помајке. Није бајка ни оно узлетање на небо, ни она чуда лаковерног Тотоа, јер на крају, ако им од овог живота остају само каде и жеље, жеље и наде, није лм могуће да се понекад зажели и оно што најчешће неиозва но долази; смрт. Бајка ће остати само Тотов „добар дан“ и остаће све до оног дана док се не испуне жеље Виториа де Сике и мнотих милиона; „да добар дан значи заиста „добар дан”...
Вид. МОЈСИЛОВИГ&
Једии зпесхивна сцепа из фнлма „Чудо у Милану"‘
БРОЈ 21
НАРОДНИ студл,нт
5