Студент

Изложба уметничке фотографије студената Београда

Резултат једног бизарног критеријума

Изхишно Је доказивати да свака изложба, искључујућл изузетке, треба да има репрезентативни карактер у целини, па, м према томе и свака ствар и сваки изложени рад мора да располаже квалитетом који he моћи да задовољи н>ен критериј. Онај критериј под који подлежу сви радови који претендују на уметничку карактеристику па макар и ону минималну. А на овој изложби било је и таквих фотографија које су по својим неквалитетима депласиране за сваку изложбу, па и ону која би се скром није назвала аматерском. Ова чињеница чуди утолико више, пошто знамо да је претседник жирија, који је одабирао и награђивао радове, био Жорж Скригии наш мајстор фотографије, који је до сада успео безброј пута да афирмира свој изграђен и неколебљив укус н осећаше мере које не вара. Зато ова изложба уметничке фотографије и заслужује једну строжију рецензију. Ми се с правом питамо шта Је побудило жири да похвали рад „На Власини“ с којим, ни као са фоторепортажом, не би се похвалио ниједан од наших дневних листова? Нажалост, »о је случај и са свим осталим фотографијама, чија су тематика радилишта кључних обЈеката Ништа уметничкије, ако можемо тако да се изразимо, не делују ни баналан „Портре у цвећу*, ни изрежирани „Кутак мо.lе собе“ и „Ппозор моје собе“ као ни „Цица маца“, „Ма геринска брига", „Отац и син“ и остали радови који су још далеко од тога да би били производ неке уметничке инвенције. То потврђује и техничка некоректност којом су ове фогографије рађене. Али зато je „Акт“ Живорада Маричића остао непохваљен и поред тога што је он остварена студија покрета и светла. Аутор je овде с пуно савести обратио пажњу на распоред светлости и сенке да би живл»е изазвао утисак димензио-

налности пластичних форми и грацију покрета. Но, с мало више брижљивости његов „Рефлекс", награђен трећом каградом, могао је да добије више тонова и буде ослобођен стопљених маса. За радове Славка Ђурића, изнад којих стоји упозорење да су изложени ван конкуренције пошто је њихов аутор члан жи рија, може се заиста рећи да су ван конкуренције својим слабим квалитетима. Зар Ђурић није имао ништа вредније да изложи? Не само због ове ружне сенке, која је пала на ову изложбу уметничке фотографије, ма да он чики њихово издвајање још видн&јим, већ и због својих неоспорних квалитета, нарочито импонују очима радови Миодрага Ђорђевића (МВШ') и Садика Данона (ТВШ) добитника првих награда. Фотографија „Са плаже" Миодрага Ђорђевића Je несумњиви одраз талента свога аутора, чији je развитак у позитивном смислу очигледан. У њој је садржано његово солидно познавање композиције, смисао за одређеност, занатска углађеност и интелигениија једне творачке инвенције. Доњи ракурс, примењен код ове фотографије, није употребљен као средство за приказивање објекта са ауторовим односом према њему, већ као уметнички поступак који доприноси истинању карактеристичних црта објекта Ђорђевић уопште, судећи и према осталим радовима, уме да нађе најрогоднији угао и успостави одговарајући однос између објектива своје камере и објекта. Он је прилично уједначен. Код њега се једино истичу бољи од добрих радова. Но, за „Симетри}у“ бисмо му замерили због зло употребе женског акта. Он јесте дат слободно, али сувише натуралистички, тако да је сва та лепота складних облика нарушена нападном фронтално-

шћу претстављања и акцентима негације можда лепше замишљене идеје. То је и допринело потискивању естетских облшсовања и потчињавању ових композиционој строгости. „Маслине" Садика Данона но се другу I награду. У овој, као и у осталим својим фотографијама, Даион испољава наклоност према природи. Он је проучава градећи своја искуства и свој стил осећајем за атмосферу и лирске детаље. У његовим пејзажима се осећг просторност створена концепцијом ваздуха и динамиком светлости. Међу успеле фотографије треба споменути радове Радошира Синадиновића, добитника II награде. Он поседује неопходну радозналост и интересовање за мотиве око себе, као и смисао за укус. Ово последње би било изразитије да је био нешто самокритичнији и изоставио фотографију „Пр-

ва чета је дежурна*, која делује бледо и плакатски. Драгомир Антонијевић је, опет, наклоњен мирним и пропорционалним архитектонским облицима, као и дубини простора. Радослав Новаковић своју пажњу посвећује биолошкој и формалној лепоти цвећа, коме би требао да приђе непосредније и са више схватања, како не би убудуће деловало као воштани украс. Властимир Богић осећа пејзаж и тежи да га прикаже са свим оним ваздушастим и пријатним тоновима за чије је савлађивање потреб на и савршенија техника и веће искуство. Без обзира на њихову општу вредност и оцену, изложбе ове врсте пружају подршку с једне, и потстрек младим излагачима с друге стране. Зато с правом очекујемо да на следећим изложбама, које ће се верујемо и убудуће отварати, видимо веће успехе и оних излагача чији су радови на овој изложби били испод нивоа про сечних. Никола СТАНКОВИЋ

Са плаже

Уметничка фотографија Миодрага Ђорђевића, апсолвента медицине, ко Ја Је добила прву награду.

НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

Стваралачке или рамазанске вечери?

Недавно одржано, више козерско него књижевно вече песника студената (нажалост песникиња опет није било) разочарењем је притиснуло слушао це. Дискусија је била ватрена, жеетока, из разних клупа и група, али притајена у реверима капута, без другарских инструкција. Боље него икада дискутанти су се могли поделити на искусне и неискусне, оне који цене пожртвовање даровитих и оне који воле професорско ћаскање. Прочитани стихови су испуњени ветровима и вихорима, лакоћом римовања и позајмл»еним или напи паним расположењем. Најпростије речсна: „Ишло коло наоколо", поред катедре. Ређали еу се песници задовољни пљескањем а не тражећи директно критичко мишљење.

На другој књижевној вечери пред маленим, али радозналим аудиторијем, појавили су се приповедачи довољно познати и често слушани у овим оквирима. Штета је, што ни ова два часа приповедачке продуктивности нису пропраћена усменим, потребним критичким опаскама пажљивих и упућених слушалаца. Поред тога и даље се иамеће замерка која би била исправна и као протест. Зашто се не јављају оне затрпане, скривене књижевне снаге студентских радова, који окапаше ‘ над својим рукописима не знајући им перспективу? Приповетке које су прочитане доносиле су садржајну и обавештајну материју, али на начин којим је она решавана, треба се осврнути.

В. Филиповић донео је своје уједначене, утабане и накићене реченице са динамиком догађаја који значе брзописност. Поред тога, он се труди да раз говетно чита своје рукописе и тако умањује укушш утисак. М. Булатовић је описао кошмарску и бећарску природу младог интелектуалца који се цинички понаша и из свих појава извлачи црне боје и густе мисли. Из преобилних и лабавих поенти може се издвојити следећа: „На асфалту сам изгубио младићке снове“. Необјашљива је та суровост и гађење према граду у коме сазна је живот, а не кућерине. А најпривлачнији догаћај вечери био је и психолошки подухват, али не и захвално оствареље Петра Андрића, који је у занатској умешности надвисио обојицу претходниха. Прочитана у одломцима, сва у конверзацији два очајника, два „Бескућника", задржаних и колебаних у кафани, а изашлих из револуције kao одбачена деца (пошто су унапред као потомци високих буржоаских породица „нико и ни-

шта“) припозетка Петра Андрића je занимљив, али замршен покушај. Концепција по коју су млади људи друштвено изгубљени због своје наводно плаве крви, због свог ситог детињства и несрећни уздрма ни, махнити и поред здравих руку и моралног учешћа у паргизанима погрешна је и наметљива. Петар Андрић узалудно троши своју посматрачку даровитост да у омладини нашег времена пронађе глембајевску трулеж и немоћ. Читалачке вечери које сваке недеље приређују студенти књижевности, драгоцене су могућности за подизање и упознавање једног дела (ако не најснажнијег, а оно највреднијег) нашег књижевног подмлат ка. Међутим, постоји опасност да се ови састанци младих писаца и другова претворе у седељке где девојке могу донети плетиво, а младићи доста ДУвана. А тако се најлакше може потхранити самозадовољство, учауривање и недостатак вутокритике почетника свих слојева и обојености

Милосав МИРКОВПЋ |

Млада култура Још један лист младих

Половином новембра очеку}е се излазак новог кшижевног листа „Млада култура". Редакгхија је узела име напредног књижевног часоггиса који је излазио пре рата на Београдском универзитету, са намером да настави његову традицију. Редакпију листа сачињава група младих београд ских књижевника (Петар Андрић, Иван Ивањи, Младен Ољача,' Бора Ћосић и Славко Вукосављевић, као одговорни уредних). По изјави редакци је, лист намерава „да са гле-

дишта своје генерације грети- = ра културни живот наше зе- = мље, да омогући дискусију о Ц свим естетским и културним = проблемима, у духу искрено- ц сти и узајамног поштовања = без личних испада и изазива- § ња тричавих зађевица, које не = интересују публику". Лист позива на сарадњу радо =| вима, предлозима и саветима % све оне који то желе. Адреса редакције: „Млада култура“ | Београд, Милована Ђилзса 21, ц четврти спрат.

Из комада „Довитљива девојка“ од Лопе Де Вега

НАША ПРИЧА

На Зоричин испрекидан глас уобичаЈене захвалности иза коЈв се скривају други тонови нереченог, он само окрете мокар образ према н>оЈ. Ништа госпођиде, шппта. Морамо да вас чувамо. Ви ете ту због свих нас, и... И загази мокром путањом. Дуге кицше траке ее разбише о његова леђа. Зорида приљуби чело уз плачно стакло и отпрати г« очима док не поста на ледини мутан, кзгубљен, недостиздан. Осети да је нешто недостајало, као да je угаснуо лукави плаиичак ружичастог. Њена хаљина са цаетићима била Је припијена sa мокра рамена. VIU Припремана је нека прослава, Народви дом Је сада био препун веселих лиц«. У салу се није могло продрети без напора. Тамо су дуги столови били пуни свега а најчешће поспано искеженизс гушчијих батака. Стари Абдула ниЈе знао где пре да се дене, Изгубио ce у шареноЈ гомили која бруЈи и успављујв као огроман poj. Просто, изгубио се, био немођан а одговарао Је за ту прославу. Кривио Је зборано лице, покривао уши цлановима, уносио се у сваког и драо се. Али, нико га није чуо. о. ала’ како Је слаб хаЈер од његовог викаша. Нико га ниЈе фермао. О, нек дође само таЈ Танда. Оставили смо му Једно крило! викао Је буцмасти момак и његови зуби су заједно са осмехом тонули у пловчији батак. А Танда се плашио да и њега не растргну од раздраганости према његовоЈ пловци. Показивао је иза стуба црвено и cjajно лице, двоумећи се.

(Наставак из прошлог броЈа)

Вук Филиповић

Овамо Танду-у-у! орило се тамо при врху стола * сваки угао високв сале Је био испуњен тим захтевои. • А гдв нам Је 'граномка? Пијмо sa другарицу Зору! Та-ко, за нове биљке. Живела, Јер, за нас Је учила школе, богами. ДР*хала и преливала се чаша у руии старог Мите. Дело, цркве ми, аздисали сте се. Ћутите да чуЈеио Миту! ОдЈедном ce огласише тамбуре од корн»ачине коре, као гтратта нечег предалеког и тужног. њих Је покривао обесан звук хармоничице што личи на стотине голуждраве деце коЈа се ачу по ледини, вриште, радују се, дозивају. За нове биљке! рекао Је неко. Из те бусије изађе Абдула и одахну у великом ходнмку. Кроз витке прозоре Је хитало светло ведрог дана и лепило се за стубове, за боце, ибрике. каленице ишаране по ивицама. Све Је личило на незапамћену свадбу. Иза свег његовог гунђања и негодоваша играло Je У зеницама његово детиње шеретство и самозадовољство. Његовв очне настрешнице се развукоше изнад трепавида кад се он ослони на Једав стуб. Старац Је гледао на поља и на неовршене камаре јечма што стоје на зеленоЈ ледини као великв галије. Иза његових леђа, у хладу тог стуба, чуо *0 глас агрск номке, неситуран као звук тамбуре, као кад Адем з&тежв струно! Ви сте тако необичан младић, Како сан caso грошиМђ Ми се нисмо познавали, чуо се Живин rau. Али, све Је бесмислено, рвче она. Затим Je ћутала. А какво је било то ћу— >el V маог Н бубњало хиљадв аолби, суза, оптужбн.. • Бесмислено зар? упита Жива. Да. Sap то ниЈе и за вас Јасно зачуди ee агровошкв! О, потпуно сложи се Жива. Зорица хтеде да зацвркуће, да буде весела, али Je м цвркутање било пуно дрхтавог узбуђења. Не, па куд би ми... Воже моЈ! Помислнтв CSHO. Мислио cau много. Зар би се живело тешкоТ О, бесмислице, загризе усну агровомка. добро, бесмислице рече он. Стари Абдула се тргао и отскочио од тог стуба. Погледао je по њему разроко. М-м! Да то ниЈе говорио таЈ камеи или они овнови на врху, чиЈи се рогови увиЈају у котур и држе на себи читаву собу. Али шта? На другоЈ страни тог стуба вио је ослошен Жива, у чистој кошуљи извезеног колира. Вио Је мрк, витак, стегнут. Није одвајао очи од Зоричггаих, као да у њима испитује сваки трун, сваку жилицу. А она Је обухватила шегову шаку. Он баш није знао где да дене ту ружну руку, набубрелу од рада, искрзаиих ноктиЈу, а девоЈка Је обухватила као неку драгоценост. Абдула је исколачио очи, досећао се нечег, жмирио срећно и није марио што смета да жене пролазе са ибрицима и што су га грдили: Бежи Абдула, и покажи нам где да оставимо ово! О море шок Абдул! Ик бре! Где си то заковао твоје очи? Абдула Је пожурио даље, махао, викао и није заборавно Зорпчине уздрхтале ручиде и зачараног младића. А тамо, пза неке огромне поњаве, почела Је да свира невидљива тамбура, ћемане, трубе. и све заједно. Абдула се ухватио за глатко обријане образе и накривио главу као маче. Шта ли Је тамо свирало и зашто су људе оградили завесом? Хтео Је да замоли да те невидљиве госте свираче откриЈу и почасте као што је адет. Како се то о њима нико ив брмне?

4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 22