Студент

ПРИЛОГ

'Вутао сам, нв зборећи једне речи, овој птици жарка ока, Којим тишти груди моје к’о жаока. Решавао своју тајну дакгонетку величајну. У фотељи од велура у светлооти абажура, Што »шлује алем-баршун, пурпур-плише, који она неће таћи, v Миловати, никад виша Вавдух поста пун густине, од мириса невиђених из давнине Који каде серафини, нужно крочећ’, подом „Тобом посла, несрећниче, Бог тај нектар Зачух глас мој како виче миомирис, испијај га! Нека груд ми дахом пуним, пуним дише да Ленору заборавим Гавран рече: „Никад више!“ W „Пророк јеси, ма ђавољи рекох птицо, злоћо врана. Из буре си ил’ да кушаш ти послана, Послана у цустош ову, што је давно, давно зачарана, Страх и трепет амо навраћају само, па реци ми тада ' врано, врана, Преклињем те, да л’ је ово балзам галилејски што мирише. Врана рече; „Никад више!“ «, „О, пророче, ма ђавољи, зовнух птицо злоћо врана. Богом кунем, небом светим, шго над нама лук тај ствара као грана. Реци ојађеној мојој души, да ли рајска земља удаљена, Чува једно свето биће са именом тим Ленора. Жемгу дивну, ретке душе, са именом тим Ленора." Речв Гавран: „Никад више!“ „А реч ова нека буде знак растанка викнух јадан Иди назад до Плутона, међу муње у олују. He остави перца једног, снови моји да не снују твојв лице, УсалвЈвеност моја нека буде сасвим нема, А ив срца ишчупај ми канџе своје, Да од твбе нвмам ни помена, да ми срце куца тихо, тише.“ А Гавра« he: „Никад више!“ Тако Гавран оста вечно на мрамору бисте бдеде. Седи мирно, седи стално, над вратницом изнад греде. У очима има нечег од демона који снива. А светлост му сенку баца, да заједно с њим почива Душа моја у тој сенци, коју светлост лампе њише. Те се сенка птице, душа моја тако слише Да се не растану никад више.

Превео Јован Ћирилов

■*' 'š, I УЗ ПРЕПЕВ „ГАВРАНА" ОД ПОА Едгар Елен По (1809—1849) је амерички песник око кога су се Још у току његова живота плеле најпротивуречније приче, бивао често оптуживан за пороке и описиван као растројени неуротик. Из наше стогодишње перспективе ова слика изгубила Је жучност савременика лицем у лице пред талентом који је донео неконвенционалне форме и тиме се природно сукобљавао са старим концепцијама у свим областима у којима је отишао даље од маса епигонских савременика. Његове добро познате фантастичне приче, онако морбидне, али и нихилистичке, вређале су многе пуританске песничке уши. Основна су реквизита тих прича („Пад куће Ашер“, „Црна Мачка“, „Запис о случају г. Валдемар“ итд.) лешеви у раападању, патолошки типови и хипнотици. Оно што је у тим причама од трајне вредности то је узорно богатство Језика, како у прози тако и у поезији, али тако да нам намах зажубори неки лирски акцент. За песму Поа je карактеристична углађеност стиха и уопште читавог језичног материзала, на којој Је радио често тако маниЈачки педантно да су песме добијале у формалном савршенству, али постајале вештачке и круте, без праве песничке непосредности. „Гавран" Је општепозната антолошка песма, изразити плод минуциозног песничког рада. Код превођења први Је задатак, а и прве тешкође, пренети на нехи начин оно богатство рима, расутих по целом стиху, дати онаЈ избор речи извучених из прашине архаизма, сачувати музику алитерациЈа, ту праисконску песни-чку фигуру, створити ону форсираност која води емфатичком утиску, а заправо оноЈ карактеристичној поовскоЈ иронији којом песник гледа љубав у перспективи смрти. Модерна поезиЈа нашла Је у Поу Једног од своЈих узора, коЈој Је он интонирао прве песимистичке ноте. Европи га Је претставио Бодлер, преводима коЈи и данас остају најбољи што је један преводилац успео да да. То и данас остаЈе жива песничка фигура, достојна да Је који пут присретнемо.

СРЕТЕН МИЛОСАВЉЕВИЋ:

Цртеж

Година дана рада КУД „Бранко Крсмановић"

Beh увелико je почела нова школ ска година а са њом и рад удружења Савеза студената и разних друштава и клубова који окупљају студенте. И културно-уметничко друштво Београдског универзитета, Великих школа и академија „Бранко Крсмановић“ је у новој школској години наставило свој рад. Међухим, највећи део студената није упознат са радом друштва „Бранко Крсмановић" у протеклој години а овај чланак има циљ да обухватајући период од новембра 1951 до новембра 1952 године упозна све студенте о богатој делатно ности њиховог репрезентативног културно-уметничког друштва. Културно - уметничко друштво „Вранко Крсмановић" постоји већ седам година али je ретко која школска година sила тако пуна плодног рада као ова задња. Разноврсни и значајни су успеси коЈи су у њој постигнути. Два велика уметничка достигнућј друштва блистају у овом периоду: велики Моцартов ораториј: ~Requiem“ и позоришни комад „Деца сунца“ од М. Горког. Beh сама идеја, да Један аматерски хор и симфониски оркестар спрема и изводи ~Requiem", била Је смела. Али Је тиме успешно извођење ~Requiem-a“ од стране 150 аматвра из хора и оркестра било значајно. Седам пута је извођење „Requlem-a" одушевило дупке пуну салу слушалаца. За извођењв ~Requiem-a“ с правом можемо рећи да Је тиме дат велики допринос умегничком животу нашег главног града. Академско позориште Је у пролеhe извело премиЈеру „Децв Сунца“ од М. Горког. Академско позориште Је од 1945 годинв имало доиста два велика успеха којима Је постигло уметнички ниво највећих достигну ћа овог позоришта пре рата. 1948 изведено Је „Сумњиво лице“ и после тога Је комплетан глумачки састав овог комада огишао у Београд ско драмско позориште. После »ога је Академско позориштв почело сасвим изнова своЈ рад. После летњих успека оно Је ове годинв „Децом сунца" ступило у ред наЈбољих аматерских позоришта у земљи. Овим комадом и са 3 нова, коЈе припрема, аматерско позориштв ће достоЈно, на пролеће 1953, прославити тридесетотодишњицу свога рада и живота. Фолклорна секциЈа Је у протеклом периоду проширила свој програм колом из опере „Лицитарско срце" од Барановића, „Комитском игром" итд. Ликовна секциЈа Је при редила 3 изложбе своЈих радова и то у оквиру Фестивала културноуметвичких друштава Београда, МаЈског фестивала студената и у | Параћину. Програм који- је припремило ове | године, наше друштво Је извело на i око 60 концерата, приредби и сл. i Наше друштво Је учествовало у i прослави свих опште народних пра i зника, изводећи програм за трудбеi нике Београда. Наводимо само број i концерата приликом ових манифеi стациЈа; 29 новембра 1951 три при| редбе Дан Армије једна приредба;

l маЈ четири иступа; рођендан друга Тита пет иступа; претконгресно гакмичеље у част Шестог конгреса СКЈ два ис;гупа у Београду и чегири у Параћнну и околини. Велики део од 60 поменутих приредбе; Дан армиЈе Једна приредба; ТакП Је друштво у протеклоЈ години дана, између осталог, посетило инцустрију мотора у Раковици, Bojну одећу у Београду, Творницу вунеких тканина „Бранко Крсмановић“ у параћину и друге. За задњу годину дана друштво је направило две веће и три мање гурнеје. ТурнеЈа читавог друштва у СараЈеву, на коЈоЈ су дата четири концерта, не само да Је била први масовни контакт београдских и сараЈевских студената, него је то био, по оцени сараЈевске штампе, взжан догађај за културни живот Сарајева. Приредбе су даване и у Параћину, Обреновцу, Убу и Врихцу. ~руштво Је учеотвовало на четирн На Фестивалу културно умзтничгих друштава Београда про

шле године, наше друштво Је осаоЈило прво место ислред „Абрашевића“ и „лоле Рибара“. У пролеће су инструментални и вокални солисти „Бранка Крсмановића" на Међународном стуцентсаом фестивалу у Љубљани, били међу најбољима. На Мајском студентском фестивалу Београда друштво Je извело шест успелих концерата. На смотри аматерских позоришта у част Титовог рођендана Академско позориште Је са „Децом сунца“ показало високо достигнуће, На спремању и извођењу ових програма учествовало Је 300 чланова друштва у седам секција; хору, фолклору, Академском позориштз'. симфониском оркесгру, секциЈи ин струменталних и вокалних солиста, секциЈи за народну музику и ликовноЈ секциЈи, Летос Је „Бранко Крсмаиовмћ" послао на Власину бригаду са 120 бригадиста. Бригада Је четири пута проглашена ударном и једзипут похваљена од стране Главног штаба, па je добила и Орден рада пр-

вога реда. тхоред' рада бригада на градилишту и за граничЛр« даа>- пет приредби. * »

ДВЕ СТУДЕНТСКЕ ИЗЛОЖБЕ

НА АКАДЕМИЈИ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ...

У студентском клубу на Академији за примењену уметноог отворена је пре неколико дана студентских радова. Из једног плаката у изложбеној просторији сазнајемо којим по водом је отворена изложба, „Враћајући се у мислима на прве дане у овој школи, генерација ученика 1947-48 године жели да овом скромном излож

бом не само евоцира успомене на те дане већ у исти мах да изрази своје поштовање свом првом наставниху Јефти Пери ћу за чију су отворену, скромно, несебичну и темпераментну у поуци а изнад свега чозекољубиву личност везани кзши први дани другог детињства“. И поред тога што је аранжирана врло скромним средстви-

ма у малој просторији ова изложба квалитетом успелих радова претставља и репрезентује гтриређиваче као способне стрзгч н.аке свог посла, који ће за неколико месеци бити у ситуаци ји да решавају практичне задатке своје струке намен>ене широкој публици. Неки плакати са ове пзложбе (Милош *Б.ирић „Мото-трке“ и ~Аспирин“) са правом се могу поредити са многим који се налазе на плакатским таблама. У поређењу са публикованим плакатима ови школски су често пута укускији и инвентивнији. Стеван Дукић са вајарског отсека *изложио је неколико радова у дрвету. Његови радови одликују се хармоничном стилизаци јом, која по начину компонова ња потсећа на вајара Ристу Стијовића. Са овог „Глава девојчице“ у кагаенУ' рад Миланке Mиpkoви) i C ,, која је реалистичким поступком исклесала лик занемарујући обра ду косе. Светислав Ђурић је својом темпером „Мртва приро да“ пружио интересантна коло ристичка решења. Од осталиХ радова издвајају се „Пећ“ (тем пера) Сретена Ђурића и копија из Нереза Љубодрага Јанковића. На питање шта мисли о овој изложби сликар и професор Пера Јефтић рекао је; „На изложби се види рад и напредак ове класе. Почели су под врло неповољним условима. Радили су у маленом простору са врло оскудним материјалним средствима. И само захваљујући младалачком одушевљењу и љубави за рад. успели су да све потешкоће савладају и напредују толико, да је ниво изложбе висок. Премда још нису завршилц студије, већ су се истакли у својим струкама. Студенти са декоративног отсека спремили су многе јавне изложбе. Са гра фичког отсека илустровали су доста књига, а њихови плакати запажени су по квалитету. Оки који студирају сцвну и костим наступили су као сценографи на позоришним претставама.

„п р о Д А В А ц p'II о ж £ В А" УМЕТНИЧКА ФОТОГРАФИЈА ЖИВОЈИНА НИКОЛИЋА СНИМАНО: НЕТТШ-ом Иа

...И У ДОМУ ВОЈНИХ СТУДЕНАТА

У част прославе дана ЈНА, фото клуб дома војних студена та отворио је прву изложбу аматерске фотографије (у свом дому Милана Ракића 115). По броју квалитетно успелих радова изложба је пружила љуби тељима фотографије да виде доста лепог и нешто новог. Обзиром да су излагачи аматери са врло кратком праксом морамо бити скромни у оцењиван»у. Из изложених радова доби јамо слику о једном вредном колективу који и поред својих свакодневних обавеза делује и на пољу аматерске уметничке фотографије. Развојни пут овог младог ко лектива фотоаматера био je тих незапажен и непознат. На иницијативу друга Ловрић Угљеше % основан је аматерски кружок. За непуних 18 месеци кроз лабораторију је прошло око осамдесет војних студената. Данас је у овом клубу савладан основни технички процес из микро-фотографије. Из личних средстава монггиран је уређај и отпочело се са снимањем микро-фотографских снимака. При првом погледу добиЈа се утисак да је жири имао посебан став при избору радова. Више се полагало на садржину и идејност а мање на техничку страну фотографије. О томе го вори и случај фотографије којој је додељена прва награда.

(„Оголићено" У. Ловрић) Неосветљени и неоштри углови, приметне огреботине говоре с примеру технички слабо урађене фотографије. Радови друга Живојина Николића несу до били награду иако је по својим квалитетима заслужују. Његов „Продавац ножева“ представља обичан мотив из свакодневног живота. По целокупном изразу овај лик је успело регистрован у једном напетом моменту. Примећује се да изложба оби лује мноштвом пејзажа, јер су то омиљени мотиви почетника, од којих се издвајаЈу „Медена кућица" (Пауновић), „Смирени кутак“ (Ловрић) и „Стидљива“ (Стојановић). Ова изложба може послужити као пример како упорна воља и љубав према раду моћу савладати доста тешкоћа и створити много доброг и лепог.

Рајко Вукашиновић

Хемингвеј

Старац и Море

Сељачка слога Загреб 1952 Хемингвеј нам је ове године постао близак позканик. Сва три после рата преведена дела носе 1952-гу као годину издања. Дело „Старац и море“ изашло је у Америци једва пре три месеца, тако да смо после Британаца први у Европи који читамо ово дело на свом језику. Ретка брзина, после оне инвазије Дикенса, Текерија и других који су нас посећивали из дубине прошлих векова! Сада смо добилг* повелу савременика из прве руке, сву кондензовану језиком и радњом, дораслу до једне класичНе једноставности. У ово дело удахнуо је Хемингвеј сву своју човечност, мушком руком дао епску слику на платну но* веле овако малих размера, и то готово једном личношћу. Писац општепознат као мај-

стор дијалога, омаловажаван с неких пакосних страна као репортерски талент, овим делом пружио нам је уметничку истину 'о животу човека и вечном мотиву његове стварности, па и у уметности о борби човека са природоц. Тај старац, очврснут суровим животом рибара, пун оптимистичке снаге у бор&и са трагичним исходом за највећу ловину у свом животу, из које излази са огладаним костуром ђин«вске сабљдрке само може бити симбол у најлеп шем смислу те речи, симбол оног најдубљег у нама, најопштијег, што повезује дивљака из Алтамира са човеком из бу дућности, та борба човека свешћу против свега што није свест, за афнрмацију свестране, људске личности. То није Натчовек, већ човек са природом, добри стари становник Земље, доброћудад, алк упо /

ран, мека срца, али тврдих, врачастих мишића, Старац у дечаку новеле има Дечака - rao оимбола свих својих нада. Јер Старац можда неће више уловити џиновску сабљарку, али то може учинити Дечак, Дубока трагична нота голог костура контрапунктира са оптимистичком мелодијом дечаковог гласа, који је ведрина новеле и њен оптимизам. А све то, иако симболика, кроз уметничке ликове реалистички саткане, таква је уметг ничка истина која може постати свачија емотивна својина и доживљај, и сврстати се међу најбоља оствареша дуговековног реализма. Хемингвеј не греши према себи кад каже за ово дело да је то оно чему је као писац-Ј тежио целог свог живота.

Јован ЋИРИЛОВ

Број 29

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Страна 7 ’