Студент

У галерији УЛУС-а на теразијама

КОМЕМОРАТИВНА ИЗЛОЖБА ЈУРИЦЕ РИБАРА

Ујесен 1943 године погннуо је Јурица Рибар као борац Народне револут.{ије, у првил Оорбеним редовима, на положају код Колагиина у Црној Гори. Иако је његов животкн век био веома кратак, дао је нашој ликовној култури леп прилог. Највећи део своје личности Јурица Рибар је посветио сликарстеу. Почео је да слика веома рано. У шесиаестој години npeu пут излаже ceoje радове, да no завршсној гимназији за њега наступи npaeu живот испуњен радостима стварања. Последњих година пред рат Јурица нарочнтп интензчвно слика. Године 1840 изгагао je заједно са групом десеторице, нији је био један од иницијатора, а којој су поред њега npuпадали: Љубица Сокић, Даница Антић, Никола Граовац, Алекса Челебоновић, Миливсје Николајевнћ., Стојан Трумић, Бо-

ра Грујић. Богдан Шупут и Душан Влајић. У разговору Алекса Челебоноаић, Љубица Сокић и Никола Граовац евоцирали су неколико осећања и успомена на свог блиског Оруга и пријатеља Јурицу Рибара. „Ко год је долазио с Јурицом у додир, каже Алекса Челебоновић, ocefiao је у њему једну симпатичиу фигуру, хуманог човека. Сликарство му је било главно интересовање у животу, мада је учествовао и у другим делатиостима живота и рада. Кад је требало испред тголицијг извлачити „Студент” или „Младост” из штампарије, а често и тек отштампане летке. он је у томе најактивније учествовао. Одлучно је иступао на свим студентским и иародним демонстрацијама у току неколико година пред рат. Што се његовог сликарства тиче, могу рећи, на-

ставља Алекса Челебоновић, di оно носи обележје његових лич■ них особина. Његови радовг имају обележје аутентичностг доживљаја и озбиљности, увен без намештености уз осећај свечане атмосфере. То је Јурица могао да постгине баш својом скромношћу и нгнаметљивошћу. Beo.ua даровит и интелигентан, волео је музику, а и сам јс свирао. Читао је много. а служио се и са три страна језика. „Увек отворен, близак, спреман да помогне, Јурица Рибар је нашем друговању дпвао обележје неке нарочите присности, каже Љубица Сокић. Иако је бмо млађи од многих у групи, импоновао је својом вебрином u озбиљпошћу. У њему сам увек сусретала два лица дечачко и лице човека у годинамаГ „Састајали смо се често додао је Никола Граовац у време кад смо тек почели да сликамо у атељеу старог Бијелића. На послу је био увек предан, ларљив, сатима је био у стању да ради. Био је велики таленат и у њему смо изгубили незаменљивог друга, и сликара, снажне ипдивидуалпости и дароеитости”. Једно пре еремена прекинуто уметничко стварање, на пречац заустављен дах жављења тек разиграног срца, угушене речи недоречног саопштавања и сасечена нит кретања обојеним стазама дају обележја овом скромном сликарском опусу пред нама. Cea уља Јурице Рибара, на којима се одражава разнолика примена технике бојења, колористички речитатив прожет мислима, страст за решавање проблема. као u способкост схватања фактуре и оформљазање облика, а све то исказапо несумњивом сликарском речитсшћу говоре о интензивном уметничком живљењу свога аутора и његозој способности за успостављсње непосредног контакта са материјом,

np иродом и човеком. Cee oeo разоткрива тенденцију нзуморног тражења себе у изнслажењу што стварнијег и потпунијег израза. Зато његов пут преко експресионизма („У кафани” и „Човек са тврдом крагном”) није случајан, већ једна фаза уметничког кретања у прилог интелектуалног развијања и сазргвања. Доцније, схватајући га као фриволно препуштање занатском баратању, ои тражи израз у реалистичком тумачењу уносећи у њега трезвену психологију ceoje личности. Јурица је схватио озбиљпост сликарске уметности, зато његово сликарстзо и не.ча карактер тапкања по тонским површинама; оно ude у ширину, обухсатајући cec компоненте ове дисциплипе. Боја је за њега и тон, и реч, као и ефекат, а њихово сједињавање музика, мисао, атмосфера и израз. Његоаи пејзажи „Предео чз Ст. Tponca ”, „У парку”, „Предео са Дедиња” (последња слика рађена у лето 1940 године) импреснвно делују својим свежим бојама, где јг дат приоритет згленој у свим тоновима. Мртве природе остављају утисак смирености и уравнотежености, како у тргтману боја, тако n у избору и композиционим решењима. Изложена су два псртрета „Младић са плаеом траком ” (аутопортрет) u „Портрет девојке (И. Ћ.)”, к oju претстављају два различита тумачења. Преи одигие сетним расположењем (Jypuv,a је често замигиљен и тужан) употребом тамних боја , а други ведричом и са пуно укуса распоређеним тоновима напојеиих светлом. Привлачи пажњу интересантно решавање композиције као целине у радовима „Композиција 1 и II” као и платно „Из pcduoнчце Слггкарстео Јургаге Рибара, овакво какао јг пред иама. носи обележје једног недовршепог аеликог тражгња и неуморног размишљања.

Милутиа МИЛОВИI

Портрет дсвојкс (И. Ћ.) 1939 год.

Јуркца Ркбар

ЛИРИКА О ЗЕЛЕНОМ

СТеван Раичковић „ПЕСМА ТИШИНЕ“

Досада Је песник дунавсккх ракита и хомољских папрати бно популаран у узаним књижевним круговима. Међутим, Раичковић је скренуо пажњу и зрело се усправио већ сзојом првом збирком стикова „Детиљства" која јс пескички твнано и осетљиво говорила о феномену босоногих у пахлеким вихорима окупације. То je била руковет исповести о лутањима и сусретима у шипражју морапских при тока, о слушању бојевог лиризма

народне побуне, о пролажењу безимених улица и дечачких игара. Сада Je Раичковић наступио са више брушених емоциЈа и тихом али складном замишљеношћу коЈа није оЈађсна и изЈсцапа претстава о животу, већ додир и живљење, разумно горење и стасање у њему. То ггреображење доводи младог песника до суза али ra не иарушава. Његова племенита Једноставност по некод Је уви Јена у копрену симбола, што нагони да сг иза тога претпоставе извесни утицаЈи. Јутарње колебање, подневиа срдачност и вечерња смиреност то су три ниЈансе коЈе се румено протежу у овим песмама. Он има своЈу песничку супстанцу на дохвату, не мучи се да Је изрази и не боЈи се њене сложености: „Блиски живот", „Нешто као воде". И када трепери у заносу то Је Једно цејлокупно, усвојено осећање и када хоће да одахне своЈу мисао он налази снаге да Је ороси и искаже. ГВегова лирика ни Јсдног тренутка није половна, краткорочна, папирната. у свему што га дотиче рае-

познаје своју oceha се приближен али necnvi'an. не присил.ава себе да позерски пропеза и да неки пасиван утисак ужари До стихова. На местима Је разигран, распеван али ш!како занатски дстињаст. То нису усиљени дитирамби са виисхом пеном као једииом вредношћу, већ зелена влакна коЈима се маше животу. Међутим кад подвлачи своЈу тишину и смиреиост, када се иађе у затону сећања Раичковић показује амбицију Јиржи Волкера да буде „све мањи и мањи“ док не постане мањи од жбуња и траае: „Поелв љубави", „Утеха лишћа“, „Гледам у брег“. Уосталом, оваЈ песник тишине и зеленила уме да пронихне своЈа расположења, да их изрази оним песшгчким даровииа коЈп су научени и осмишљени љубављу према матерњем Језику. Тако Је Једна уЈедначена збирка стихова угледала светло дана у коме ће имаги ко ла 1е саслтша и заволи.

Милосав МИРКОВИЋ

БИБЛИОТЕКА СА 600 КЊИГА

и дванаесг укусно уређених просторија Недавно су у Студентском rpaду освовани друштвеви клуб и библиотека. Оно 1700 студената-ста- I нара овог ваЈвеђег студентског доиа могу отсада да нроводе своЈе слободно време у просторијама клуба. Сем игранки које су редовво одржаване сваке суботе и пдем, ови нису имали никакве ■огућвости за разоноду н забаву у еамом дому или његовој околипи. Давас су у дванаест лело уређених просторија смештенп пингпонг и шах сале као и читаонице у коЈимз Је већ првнх дана запа- ј жева добра носета. Ускоро he и библиотека почети са издавањем књнга којих сада има око 600. Судећи по прирсдби нзведеној прнликои свечаног отварања клуб«, управа има Један опробап укус м сигурносх и биће у стању да испуни забавни жипст студената интересантним програмои. Хако су у плану предвиђена прсдавања на савремене иолитичке теме, књнжезне вечери, филиске претстане сд репертоара Кинотеке, музичкп ■ часови ихд. Да би се остварила што приспија веза студената са станозништвом кз околине, у клубу је формирал ахтив предавача, чијн ће члавови, етуденти са разних факултета, држатн виз предавања из политичке и научно популарне проблематике. НаЈзад, за рад клуб везано ]е и оживњавање фискултурне и шаховске активпости у Студентеком граду. Б. ј

Моја песма

, , л Сунде људима у мојоЈ земљн завиди пз топлкни коју у грудима носе; звсзде сјајне падају сред сјајсм у љихозим очима. Када сам ово сазнао престао сам да готшем о псбу и сунду. Људи су моЈа песма песпокојна.

Градимир МИРКОВИЋ

Са прошлсгодшлк>е» фестиаала

Књижевни

СИНОВИ

ајка није ништа говорила после |ћутања обојице синова. Била је убрађена црном марамом која је клизила преко њених плавушних коврџа, а повије су јој овде онде добиле боју презрелог класја. Одлазећи у кухињу ' ■ трудила се да не лупа својим дугим папучама, са којих су ко зна када, каквом грешком у ходу и каквим тешким послом, опале попут булке румене кићанке. Боркан се добро сећа како су оне значиле лакоћу и корале мајкине младости. Било је давно када је тише од завеса улазила у собу и доносила им шоље млека. Зоран се увек љутио што је у млеку било много скорупа, тако зрачног и масног да је било смсшно бојати се. Из дзоришта јо догпграло шкрипаше воловских кола која су довозила пиће. Сељаци су се окупили ско тттркп. Вода је текла у млазевима. Довозе вино, а roijy хладну воду добаци Зоран и показа прстом писмо које је лежало на шиваћој машини. Ниси га читао. Писала je тетка. Добро! 'Б.ути! Није баш смешио. О, ке! Није смешно. Није исправља се Зоран и, да би озбиљно ааставио, тражи лепе речи. Он воли лепе речи. И лепа писма. Мала писма. У осмом разреду су и цедуље тако згодна храна за понос. Часовник избија лагано, мекано. Тишинз се растапа. Зоран хпгје нашао речи, а паишла је мајка са стаклегогм бокалом. Боркан ток сада ззпалса, гле, на бокалу су урезахш гроздози. Гроздови, ах, тапгпгаа. Мајка није хзолела тргопину, али је > дагоша кликтала у вшхогорју када je берба расипала косе берача и ваздуху доносила опојпост без имена и простанка. Може се разбити. Зашто њега носиш са осмехом прискаче Зоран. Буди мЈграи каже мајка. Има то доста смисла. Боркан је погледао намештај, завесе, столице. Да ли то коск смисао који мј' мајка ггридаје. Она би желела да сваха стварчица буде уз хву, да има ослонца ових дана када и синови тако реско говоре: не! Малопре јс покушала да прочита теткино гогсмо, да им

уручи поздрав од коврџавих слова. Да нагласи повијама и погледом ону докону примедбу: нека похптују мајку, једину л»убав вифху од себе, Нека поштују маму. Зашто то тако гласи, захпто им се то тако каже? Можда је сажаљ?вају? Удовица богатог винарског трговца, госпођа без господства. Рођаци му шгсу били наклољошс То га је враћало у прошле јесени када је стизао кући, да се одмори, да се расприча у својој соби, да се нашали са братом. Доскора Зоран је био шврћа, врабац. Није марио за школу, учио је тешко и мало. Сада је дошло до промене. У спаваhoj соби је на сточићу лежао трећи свезах: „Јадника". Боркан је дуто стајао над то« кн,игом. Тако је мало читао последших roдина. Студије траже целог човека. Тражо једа<н строги правац. Траже много, а да ли дају? У рођеној кући најчешћа су гштаљг. без одговора. Боркан се брзо мирио са кавикама, плакуо би да би потмуло ћутао. Мајка је повукла мараму дубоко на чело и прихватила капут који је придржао Зоран. Зоран се смешио. Не, то је била гримаса. Тако тешка да му je постала горка. Зоране, пођимо Понеси бокал. Та кежност је вређала. Такве уареде су најдубље,- За ручком је тако благо рекла ону глупост којом само мајке дају одушке. „Јадни сине“. Зашто јадни? Зашто пажн»а тс врсте? Могли су да ручају по старом реду. уз тихо звецхсање каххпхка. Можда је Зорап кринац? Почео је са својим тенором, он га je прекинЈ'o са благошћу. Ништа нарсlЧтхто кије рекао. „Могао си да школујеш глас. А ти си га само кварио". Како сте чудни рекла је тада. Данас су задушнице. Једини дан када требг намерно ћутати, Мама, ми шхсмо младунци. Сзахш обичај данас јесте глупост у малом и не треба да нас H»invsa плашиш. Боркане, остао си суров прсма мени Можда што си далеко од куће. Просто се плашиш да уђеш у к»у. Постало ти јз туђс сво оно што те је чинило добрим дечком, Мојим дечком. Немој, мама. немој да ме мазиш. Доклс ћеш да чуваш ту једину ману; да нас кл»укаш и држхгах у кавезу. Зоран је учтиво гутао салату и звецкао виљушком више него обичко. Трудио се да заустави разговор у коме шхје могао да сс огтредели. Мајка је наставила са нежношћу, наравно. Ти се стидиш нашег имања које је нестало као мехур. Зашто не гшташ од чега живимо. Остало нам је још једно парче зе-

ОТВОРЕН ЈЕ КЛУБ РУДАРА И ГЕОЛОГА

Пред четири стотине студената и гостију почела је скромна свечаност пригодом отварања друштвеног клуба рудара и геолога. Свечаност је отворио Ми ћа Стојановић, најактивнији борац за друштвени клуб, поздрављајући ректора ТВШ, декане оба факултета и остале присутне. Клуб се рађао осам месеци. Пре осам месеци постојале су само жеље и идеје. Сада постоји лепо уређени клуб. У раду, на коме је требало савладати многе тешкоће, истакли су се Воја Допуђа, Милена Вукотић, Бата Јелисавчић, Радован Манојловић, Мирољуб Грбовић. Осниван.е клуба су помогли деканати, Универзитетски одбор СС и наша предузећа: Трепча, Алексинач-

ки рудници, Радзпша, Деспото-. вац, Какан. и Колубара. Да, Савез студената рударског факултета повезан је са радним колективима наших рудника. Радни колективи помогли су развијање културног живота својих будућиз: инже* њера. Постоји стална веза факултетске организације са дипломираним инжењерима. својим бившим члановима који већ раде у привреди. Осим развијања културног и забавног жпвота на факултету клуб има и другу намену. Рударски ипжсњер, кад дође из унутрашњости, имаће где да проведе пријатно вече. Задатак клуба и на самом факултету није мали. Рударски инжењер у пракси није само стручњак. У рудницима, у забаченим крајевима он је често једини интелектуалац. На састанку радничког савета треба говорити, на производној конференцији треба говорити, на синдикалном састанку такође ће се очекивати од инжењера да каже коју реч, приликом пописа или избора треба ићи по срезу. Инжењер није само стручњак, он је и јавни радник. Том будућем јавном раднику клуб треба да омогући свакодневни контакт са штампом, радио-емисиј ама, културом. На молбу студената ректор ТВШ симболично је сггвориг клуб пресекавши траку на вратима. Пре отварања поздравио је присутне присним и духовитим говором. УЛАЗИМО У КЛУБ Колике удобности! Није лп ово сувише раскошно? Уствари, овако би требало да изгледају друштвени клубови, удобно и иптимно, а не кафанскп као што их има, на пр, иаш филозофски. У првој одаји је пет шах столова са двадесет места за седење и већи сто за штамггу. „Омладина”, „Млада култура", теписи, вазне са цвећем, у углу палме, у другој соби опет таман намештај, клуб гарнитуре са удобним ниским фотељама са резбаријама ународном стилу и троношцима, радио са грамофоном добијен испод цене за 80.000, још једна палма, на столовима стонс лампе са укусним абажуркма.| Шахисти су одмах почели са „цуггрицом". Све у свему клуб је врло лепо уређен. Ако није велик, ни студената нема много. 150 рудара и 400 геолога. А какав ће садржај рада остварити клуб, видећемо. Д. М.

Недељни програм друштвеног клуба филозофског факултета

Од 16—22 марта 1953 године У среду, 18 марта у 19 часова Душап Матић, књижевник, одр жаће предавање: „САВРБМБНИ ПРОБЛЕМИ ФРАНЦУСКЕ КЊИ ЖЕВИОСТИ«. У четвртак, 19 марта, у 18 часова говориће шаховски маЈстори Матановић и Караклајић о иашем шаху и о скорашшим пзглсдима ваших мајстора. ПОСЛЕ ПРЕДАЗАЊА СИМУЛТАНКА НА 25 ТАБЛИ. У петак 20 марта, у 19 часова, ПЕТАР ЛУБАРДА, сликар, одржаће предавање о проблемима сликарства. Почеа од овог броја, студенти he бити преко ЈЗАРОДНОГ СТУДЕНТА* редовно овавештаг.зни о недељним програкима ДРУШТВЕОГ КЛУБА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА.

Посета студената ВПШ Сарајева Београду

Ових дана борави у Београду група студената ВПШ из Сарајеза. Они су посетнли београдску ВПШ и Филозофоки фахултет, тахо да ће се упо* знати са радом и начугном студирања својих београдских колега. Поред тога они су се утхозхтали са историскггм знаменигостима Београда. Да би однели irrro летпе угиске одавде, пшгсу ствова ли су претстави „Краља Лира“ и „Актигоне“ уј Југослозенском драмскотл позоришту. 4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

БроЈ 4