Студент

Sa siudentskih

„BORKMAN" na dobrim temeljima aIL.

Braniti svojom režijom pravo Ibzena da živi na naioj sceni, i to braniti jednom »neprjamcljijeeom” tezom aadatak je gotov D viteški častan. Potrebno je više od intelektualnog napora, više od pozorišnog smisla, potrebna prefinjena kultura đa tezom pretstave ne postane pseudoprogresivna sociologizacija, već smela, ali istinita teza da je to ibzenovsko pozorište umetničko sagledavanje sputanih sloboda, da su te ibzenovske ličnosti svojim duboko ličnim težnjama materija poetska, a kao celovit opus maglovita umetnička anticipacija tih sloboda. Te ličnosti su tragične svojim težnjama da ostvare slobodnu akciju kad u tom silovitom naletu volje gube osećanja za stvarnost, i kada se razbijaju o nju, ne došavši do saznanja zašto tu slobodnu akciju ne mogu da stvore. To što Ibzenovog muškarca sa naglašenom malograđanskom svešću o sebi goni društvena afirmacija na tom danajskom putu slobodama, a što žene superiomije svešću o drugom traže realnije slobode sadašnjice u Ijubavi i uopšte predanosti drugome, obe ove težnje nisu sazdate u psihi Ibzenovih ličnosti na intelektualnom planu, već na voljnom impulsu, već na volji kao jedinoj tezi, a siobodi akcije kao pravoj gladi kojoj se ne priznaje neuhvatljivost... i to je ono što se kod Ibzena zove mutniin. a što r.aravno nije mutno ili ništa mutnije, no što dopušta jedna umetnička transpozicija takvih životnih situacija gde neslobodan čovek i u stvarnosti tvrdoglavo traži svoju nepostignutu slobodu Ni kod S3mog Ibzena nije sve to diskurzivna teza. ali je to rešenje ma koliko sa intelektuainog stanovišta mutno. stvoreno ipak jasnom svešću nekakve umetničke lucidnostl i kao takvo pretopljeno u konkretne dramske slike. A reditelj opet sa tom tezora u ruci đo koje je došao intelektualntm puterp nalazi se s&đa pređ probleniom đa stvaii pretstavu u kojoj će govoriti o toj tezi, ali da ni jednog trenutka ličnosti drame ne postanu toga svesnije, jer se njihova tragedija baš i sastoji u tom što oni ćitavo to kompleksno pitanje ne mogu da shvate. Roditeljska teza mora se ponovo pretopiti u scenski jezik, pa ona makako lepo smišljena ne može ostati formulisana logičkim jezikom, već rečena jezikom umetnosti, Jer bi inače morala biti parola ispisana na zavesi рге nego što se ona digne.

Tanhofer se teška srea mirio sa tim faktom i tužna srca opraštao sa tim tezama do kojih je do šao o Ibzenu. O tome je svedočanstvo sve što je »Gabrijelu Borkmanu« rečeno i viđeno. Ako odnekud bije severnačka noć, onda je ona otrovno relena, ako je u sobi zagušljiva sobna atmosfera, onda iz kamina sve pali crvenoplavom paklenom svetlošću, i loše je to što svetlost pada na suviše muzejski probran nameštaj i naturalističku scenografiju da bi ta svetlost smela bltl tako apstraktna. Tako opet mizanscena kađ znači sukob, to Je na pretstavi gotovo fizički sukob Исеш u lice kad sugerira superiornost onda su periomiji seđi na višoj stolici, kad značl izbor između četiri lićnosti, onđa Ч taj izbor kao n»

H. IBZEN

tanjiru. Sav tekst glumci izgovaraju sugerirajući jedan jedini potekst. Tekst ostaje nekako iznad glumaca, tom markantnom glumom nedovoljno mnogoznačnom da bi on bio nosilac sukoba tlh slepih volja, slepih osećanja 1 da nikada ne bude smenjivanje Intelektualnih teza. Nije se trebalo bojatl da bi to bila mističa pretstava ako o svemu tome što čine ne znaju učesnici đrame, ona bi bila tek mistična ako mi ne bismo znali zašto se onl tako slepo sukobijavaju. Zato sa Elom Marije Crnoborl nije smela da ponovi nekakvu svojU' ma 1 transformisanu tragediju, nekakvo snažnu ženu, od takve glumačke fakture nlje smelo ništa ostati, trebalo je sve to da bude dramski nijanslrano, kao što je to Crnoborl pokazala da ume u »Leđic i »Kandtdi«. Zato se i Gabrjjelu Borkmanu Milivoja Zivanovića, toj glumačkoj indiviđualnosti koji u svoje uloge ulazl uvek snažnim udahnućem, kad sav postane олај čovek koga gluml, morao ovoga puta, idući drugim putem da sav sordinira strastl, da ne bl slučajno svojim nađahnućem sklizao sa rediteljske zamisll 1 razbio ibzenovsku atmosferu i taj simbol ibzenovskog muškarca kako ga je reditelj intelektualno shvatio. Tako moramo da čekamo jednog bogatijeg Borkmana kad redite*J više ne bude pođozrivo gledao čika-MUivoja iz partera ill reditcljske lože. Zbog svega ovog prvi Ibzen u posleratnom Beogradu samo je pretstava postavljena na dobrim tezama. A to što se te đobre teze nisu na sceni izgubile ova pretstava ipak nije ncuspeh, ali zato i nije skladno. jedinstveno umetničko deio u kome je dobra ideja slivena sa još boljim ostvarenjem. Jovan Cirilov

НАЦИОНАЛНО одговорни аматери

Постоји нешто у атмосфери омладинских културно - уметничких друштава што ,ie разликује од начина живота, типа пријатељства и стила у забављању и односима од свих осталих инстанца где се скупља већи број младих људи. Смешно би било тврдити да се ту ради о принципиелним разликама. Сасвим }е сигурно да ту живе и, рецимо, иживљавају се обични студеити, односно гимназијалци и млади радиици. Али баш она реч „и-живљавање", схваћена као што треба, у крајњој линији јесте идеја која оправдава постојање таквих друштава, између осталих и „Бранка Крсмановића’>. Успеси који се постижу само су нуспродукт форме за лично забављаље и иживљавање. Када би се читава ствар схватила друкчије, зар не би имали право да посумњамо у официелно признате аматерске принципе овога друштва? Али под аматеризмом овог друштва не треба подразумевати симптоматичну аматерску неодговорност. Само једна сличица, која може да прође и без коментара, послужиђе као доказ за ово. МЕТРО ГОЛДВИН МАЈЕР И ЦАЛЕ Није то био мали брод и није било мало националности на њему. Тешко да се ико могао да сети народности која није била заступљена. И читава та публика. индивидуално, друштвено и националио хетерогена дивље је пљескала и узвикивала интернационално ~бр а в о’’. Анкор, репете, губило се негде у бистрим даљинама величанствено једностарног пејсажа; море и небо. Шест младиђа у белим арнаутским панталонама стоје чудесно јасннх контура у несвакидашњој бистр;ши ваздуха, сви на прстима једне ноге, извлаче се, продужују, као затегнуте тетиве, као да хође да дохвате нешто горе, а онда изнеладан хитар Чучан. и браво, анкорг рвпете, »КРСМАНОВИЋ" ie давао концерат за своје сапутнике на броду за Израел.

војака у чудним ношњама, у шароликом колориту морско г плаветнила и једине чврсте тачке у пространству сада засиђене нашом уметношђу егзалтираних духова. А они су били само обични студенти београдског универзитета, фолклорци-аматери. Збуњено су се помало не верујући да су у стању да изазову дивљење, помало срећни што су га изазвалм.

РАЈКИН ДЕ<*> Мала, бестелесна фигура, у белим чарапама и шалварама од плаве свиле, лебди по позорници као да је нормално пола метра изнад тла, па се са иапором с времена на време спушта до њега. Пошла је из дубине позорнице бесно тресуНи дефом праћена читавим ансамблом симфонијом боја и покрета дошла је до рампе, и, иако бестелесна, телесно се извијајући, одједанпут се окаменила у поз«, потпуно непомична са дефом високо изкад главе.

Између осталих био Је на бро- вило Је то на Коларчевом, поду и један из Метро Голдвин Ма- СЛ€ДЊ€Г дана фестиваж!ког такми . јера. Сликао их је. Изразио зе жаљење што нису снимљени за филм. чен,а фолклора. Важаи је то конМиолио је да су дивни и рекао је церт и мното су се трудили дз исда би желео да их види на платну падН е С ве као што треба. За ову у њиховој продукцији. тачку добили су ношње од „АбраЧипкасто обучене бабе са кре_ шевмћа а Рајки ее није свиђао штавим гласовима и љубазним осме- шев,,,па •* Ј снма притрчавале су држећи у ру- деф. Деф ништа није ваљао. С такама мале блокчиће и пенкала. У квим дефом она просто није могла сваком ћошку палубе видео се по да мгра . проучавала Је свој костим неки добоо однегован странац у белим или друкчијим панталонама ка- сатима, да се огледала троше три ко слика групшгу младића или де- би потрошила_ и све би било у ре-

ду, али деф никако није могао да иде. Била је очајна због тога као што жене понекад могу да буду „очајне" збо г глупостиу И није с* смирила док није добила новац да купи нов. Верује се у друштву да нема радње у Београду коју нија претурила, али се увече вратила са новим дефом, који се слагао са бојом њеног костима и који је поред тога много лепше звучао. И чинило јој се да су у завршноЈ слици сви запазили сазршену хармонију боја дефа и костима. * и сигурно је да не би биио краја препричавању анегдота. у ррчкој су им правили шпалир на стадиону кадз су улазили и када оу водићи изјавили да су то Југословенски гости. У Израелу су били непрестано опседпути онима који оу желели њихов аутограм. У Југоелавији су позцати као једиа од мвЈ-

И не само Џалету него и БобиЈу бољих трупа и мвгдеи Бошку и Цалету и свима оста- да да им је то приоиање на<јдрггже лим било је јако смешно нечије и објективно на-јЕредгтје. запањено констатован»е ситуације: .Друштво, одосмо у старове’’. то Је наше ’ аматерско друштво.

С. O MWW№

ПЕТАР ГАРИН: Мало пародије ПОХОД

Иду, иду, пду у цепу магацин ништаеила, одједном о мајку му, о мајку му, у џепу ип&нца а неће да упали о мајку му да имамо бар делић друштвепог угледа милиционара, да имамо бар број 23675 или 41746. Иду, иду, иду господин, кер и noeeuja, о мајку му, о мајку му коса... месо ... крв, херц, пик, каро, треф поход је леп и кад је блеф. Жак ЗАКС

ПРИЧА СТУДЕНТА

КОМШИЈЕ

}е почело нешто да излази из пора II и мили по кожи. Затим су нежне вла| жне шапице додиривале слепоочнице по | ритму смеха кога је чуо оног дана када | je играо жмурке у мајдчну. Уствари можда онда то није био смех као што оно цвеће није био јоргован, али није жогво друкчије да назове грцање које је долазило из пећине. Неке стрлице боцкале су трепавице н чупале обрве. Отворио је очи. Било је све у рвду. Једино иу с« чинило да чује кларинет. Да, долазио Је тако таласасти звук као да је излазио из зеница. Тако je био танак, неухватљив и Једва чуЈви као да су га стварале очи. Кларинет. Дугачак, прн и очи. Тако изгледа тај музичар који се последњег дана јавља између сиа и 6уђен»а. Зора је већ увелико куцала на прозор и мофла су се видети вранина гнезда на багремовима. Кларинет. Баш добро што је јутрос залутао овамо. „Лепе је кад ме пробуди овако нешто. Баш лепо„ Мислио је м чешао браду. Морам већ једном позвати тога човека у собу. Он свнра очима кларинет. Права моК, а ја сам синоК мислио да ме земља стресла са своје коже. Мислио сам да Је то тако. Откачиле су ми се руке од полуге за коЈу сам се

држао и земља ме стресла са свота крзна Она јури тридесет километара у секунди ка некој ливади. Као звер хита. Земља жути на неку Д)бру пашу. И мислио сам да ме је у тој брзини вила да пропаднем као ничему, Јер сам исгг/стио све из руку. Баш сам смућен. Тај кларинет Је стр:,»чак нежне биљке. Нећу се дати да ме земља избаци са својих леђа све док чуЈем ову мелодиЈУ. Часва реч нећу се дати. Милан ми је рекао да су моЈе шаке нежне али када 'нешто ухвате онда Је то ухваћено. Добро ухваћено и не пушта Ју. Ја ћу се држати. Устао Је и погледао кроз прозор. Гледао Је * што Је више долазило светло, све се Јаче чуло како свира кларинет. Само, био Је тај звук чудан. Долазио је као зрак светла до уха и тек негде дубоко у унутрашњости затреперио као мелоди Ја. Још чудниЈе Је било што није могао да ухвати страну одакле Је долазио. „Баш сам шашав, човек само за мене свира и сигурно гледа како ме облива весеље’’. Пришао Је зиду и почео да удара песницама. Туп! Туп! Туп! Нико се ниЈе Јављао. Почео јв опет да лупа. Ко Је? Виче с оне стране глас.

6

sludenl