Студент

PRO et CONTRA

Njegovo veličanstvo snimljeni teatar SIRANO DE BER_ERAK

Govorltl o sadržajnim vrednostima filma »Sirano de Beržerak«, značilo bi manje-više govorltl o literarnim kvalitetima Ro?tsnova dela, a to je stvar književne kritike. Interesantnije je reći nešto o postupku kojim je ta sađržina preneta na ekran. Gledajući »Sirana«,' uživamo u visokoj umetnosti 1 bivamo čak pomalo i iznenađeni Amerikancima, kojl su nam pružili adaptaclju u kojoj su koncepcije llkova i osnovna ideja originala ostali skoro potpuno nepromenjeni. No, ovde je naše uživanre uslovljeno 'visokom umetnošću tekstualne podloge, isto toliko visokom umetnošću glume, ali, nažalost, ne i visokom umetno-ću filmske kamere. I ma koliko mi duboko prožlvljavali besmrtno Rostanovo delo i divili se izvanrednom gestu. mlmici i dikciji Zoze Ferera, Jpak se gotovo tokom čitavog filma ne možemo otrgnuti od osećanja izvesne scenske patine 1 skučenosti, od osećanja da je kamera ovđe poslužila samo kao diskretan registrator nečega Ito se moglo, isto tako đobro, izvesti 1 na pozornlci. To ne značl <la se pošto-poto trebalo ićl za efektnim fotografisanjem, neo-

bičnim tačkama 1 uglovima snlmanja i torne slično, već, poštujuči šnagu Rostanovih stihova, *a srazmernim usklađivanjem elemenata vifcuelnog. zvučnog i dlnamičnog značenja. njihovim komponovanjjem u nove celine. Jer na kraju krajeva, film ne podnosi .opisivanje, radnie 1 ambijenta mnogobrojnim rećima, već prvenstveno slikama koje imaju svoju unutrašnju sadržlnu i koje su stvaralački međusobno povezane. pri čemu daju sasvim novl kvalitet. A đa se 1 tzv. kamerna, psihološka drama. pisana za pozornicu može ispričati u đomenu filmskih kategorija, pokazao nam je nedavno Kazan svojom ckranizacijom Vllljamsovog đela >.Tramvai zvani žclja«.

B. OBRADOVIC

БРАНКОВСКИ ФИЛМ О БРАНКУ

„Бранко Радичевић" „Авала“ фшм ©ко шарених, патетичних или скромних прослака Бранковог јубилеја изгледало је да је заборављен један илустративни jvr. Д\т филмског дочаравања једне прошлости када је смиони карловачки ђак Алекса постао распуснн песннк младалачкнх жудњи. Иако са закзипИењем, ово одужењс доби.ти смо ових дана нз поетскп пулсираних руку Вере и Љубише Лоцић и живе сценариске суме Борислава Михајловића. Бојите се кад погледате наслов и посвету тог краткометражног филма; бојите се да то не буде банално низањс жутих хартија и си-рове глуме једне прошасте, али ипак блиске младости. Алн. од првог осунчаног кадра, простире сс једна крепка импресион истичка игра бестелесног пссника и ненсцрпиих нежности домаћег растиња и пролећа. И нш-де не видите toi чудесног стражиловског момка, понегде само заигра његова сенка у гоњењу чобанице, а ипак је свуда присутан, изливен у стих, раскорачен пред крутим грађанством. Визуелно обнављање бранковских песама, ужнвања н сумора извсдено ie са пуно даровитог дејства. Са некалико таласа и весала. са једном дунавски чарном рибом. и треперењем лисјз, продуж«l, је сањарство сгихова ЈВ«* - . А ™ мштан « савор " заплетено ђачко коло, развејано .ie у неко.тнко виткнх прн

M. МИРКОВИЋ

ODMOR GOSPODINA ILOA

Posle »Ргагтскод dana« sreli smo se ponovo sa Žakom Tatijem scenaristom, rediteljem i nosiocem glavne uloge t u »Odmoru gospodina Iloa«. Isti utisak kao i ranije: nedostatak ođređene, jasne jabule, no zalo o bilje izvanredno uočenih i još izvanrednije karikiranih detalja iz života malogradana (izjave s aučešća na groblju, stari pcnzionisani oficir itd.) i najzad niz uspelih, mada često nepotre bno ponovljenih, katkada čak i naivnih, *gegova* glavnog protagoniste. 1 тогето zažaliti što otsuslvo ivršče dramske kompozicije nije dalo moida novog *Klošmerla«. в. o.

ПРОЦЕС

ФРАНЦ КАФКА:

У интересу јасноће и разумљивости, вулгаризоваћу једну мнсао. Стварајући своје хероје креатор је обавезан да траиспоиује у свест чнтаоца људску, интимну претставу о тој личности. Читалац he је осетити када дозна за њезине навике, амбиције, за његову љубавницу, мајку, пријатеље, непријатеље и, -што је још важније, за догађаје и животне ситуације, кроз које }е личност, њему блнска (скоро довољан разлог да му буде и драга) пролазила. Тек такве лнчности код Кафке, поред свега осталог, постају и симболи. Рецимо сликар Тинторели, послужио је као повод за приказивање једног вида Кафкином свешћу доживљеног. Али Тинторели је поред тога сиромашни слнкар, неталентован (он слика само пејзаже пустаре који се свиђају фабрикантнма), хохштаплер и бескрупулозни израбљивач. Иако симбол, или, баш што је симбол, читалац може да наслути узроке формнрања. баш. таквог карактера. Јозеф К. је симбол човека,' erзнсгенцноналистички карактеристично стешњеног, ухваћеног и без воље увученог у фантастични свет процеса који са свом својом грозотом лебди над главама свих људи. Нико не зна како треба да сс понаша, како да сс брани да би га нзбегао, да би збацио кривицу са себе. Ма шта да се уради узалуд Је, јер до коначног решења не може да дођс, Али иако такав симбол, Јозеф К. је врло поштовзни високи чиновник банке, он има своју каријеру и иепријатеља заменмка директора, затим гђу Грбах која му са непогрешивом оданошћу свако јутро доноси доручак, Клзу љубавницу, итл. Јозсф К. је жива лнчност иако је он као такав човек, дакле, човек, искориићен од аутора за симбол. Кафкин очајнички напад на суд јс неоспорно напад на смрдљиву, устајалу атмосферу (бирократску) судова који се увек налазе подсамим кровом одвратних зградурина. И поред напада на стварни, постојећн суд, Кафкин суд претставља у неку руку снмооличну инстанцу која уноси конфузију у не мало конфузни свст. Због намере да прикаже баш ту конфузију у свету, и необразложени напад на егзистенцију једног обичног Јозефа К., због на-

мере да прикаже последице деловања такве једне инстанце, Кафкин суд би могао да се схвати као установа која, лоред тога што нсма сувише везе са правним наукама, претставља само, рекло би се, стилску фигуру, само начин за интерпретирање erзистснцијалистички гледаног живота. Кафкин суд би, макар што се тиче његовог другог вида. моroo да се претвори \ купопродајно предузеће говеђих папака илп

у еснаф зл израђивање по-смптних бисти, а да при тоји помеуу то значење ове симболичне инстанце не би ништа изгубило од своје аутентичности. Према завешташу, скромног и ннкада сигурког у властити таленат, Кафке, Дlроцес“ је требало да буде спаљен. Захваљујући Максу Броду; Кафкином пријатељу, штампан је после ауторове смрти.

Слободан Селшић

ЦРВЕНО ЈЕСТЕ

Црвене кбрице* шездесет страна и исто толико динара. У декларативном делу часописа (увод и поговор) очигледна је.

поред врло мутних идејних ставо ва, пролеткултовскл тенденција у« редника. Таква је и врло рекламна плаката која се појавила на Филозофском факултету. За пролетерску културу! Против појава буржсаске декаденције! Шта подразумевају под тим паролама у* редници Жак Закс и Галиб Сулејмановић нису успели да покажу садржајем првога броја. Изузев песама спољних сарадника • Владнмнра Мајаковсксг, Рада Драинца и Макса Жакоба, оригинални прозни прнлози Ива Вандића и проза и поезија Жака Закса указују само на. низак лптерарни критеријум уреднкка. Очскујемо други број. . ćr- ' м.

NASLOVNA STRANA ORVENO JESTE

Prošlog ponedeljka Pravnici: Samo stihove

Poetska геб na Pravnom fakultetu slojanila se u hlađnoj atmosferl amfiteatra VI trojako: steperima oko nule, mizernom organizacijom 1 potpuno kamernlm sastavom publike. Napore da nam dokažu sebe 6inili su Vule Popović kojl je interesantnom digresijom u IV gimnazije zaželeo da zablista razlikom docnijlh radova, a člji se jeđlno »crv* udaIJio za trenutak za parametra komllacije Duč.ić —Haklć, Đorđe Janković kojl činl pokušaje u refleksivnoj lirlci, zasada samo ohrabrujuće, Ižurika Flšer koji još uvek luta bro- • dovlma bez luka tražeći čvrstu i jedru poetsku reč i Miloš Zivković kojl se svojom minljatumom *žeijom« obratio sa nekom Imanentnom toplinom sumnjajućl duhovima publike. Budući rad one u proSiosti plodnedu žine (prva nagrada na festlvalskom konkursu) leži na nesigurnom tlu, ukoliko se sa ovako malo brižljivostl organlzuju večeri samo poeziJe šaputave 1 nerazgovetno đikcigki obrađene. Možda i nepoverenje u auditorijum sklapa očl pred polu praznom prostorijom. Jeđan od pesnika pravđa se psihologijom kolega: »2iv mi bio Tođor, da ti držim govor«. alt ako tako stvarno mislimo. radiie se poslužimo oglcđalom. Više volje.

D Kavran

Тређа дискусија о моралу: савремени односи

КА СЛОБОДНОЈ

у трећој деоници дискусије о моралу, У петак на Филозофском факултету узели су живог али не толнко конкретног учешћа (без много речи о омиљеиоЈ теми публике сексуалан морал данас): ДМакавејев. С. Стојановић, Др. В. Рибар, Д- Кавркн, Д- Глинтић и Мирјана Вмхаљи. ■ После покушаја руководиоца дискусије С. Тонковића да покрене аудиториј и примедбом о недискутовању колегиница (из моралних обзира?) ипак Је прзи повео коло Д. Макевејев кота је прошли п>т прекинуо одлазак последњег аутобуса: (Иако бих можда плодније говорио да ме је неко изазвао, покушаћу да објасним своје ставове. У свом излагашу он се напрезао да што прецизније и популарниЈе доведе елушаоце до закључка идентичних шеговим). Морамо одредити морал содиолошки. Морал Је само Један од видова идеологије, вид идеолошкс свести, што значи и ск о и в љ е и е св с ст и. свестм отуђеног човека. Отуђење човеково у вези је са појавом деформаиија насталих из одкоса човека и економске подлоте. У човеку је деформисана друштвеност која је у природи његовоЈ. (Плеонастичан је совјетски термин друштвени човек. Јер је друштвепост атрибут човека). Деформисано Је и схватање рада.

Опет уместо природног стања: да живи радећи, човек мора радита да би могао да живи. Свој согТетЕени рад он осећз као присилаП_ јер није њ е г о в (Јер Је своју радну снагу продао). И други људи појављују се не каб људи у том хомо хомини лупус систему; уместо као субјект према субјектима, човек се односи према другом човеку као према објекту. Према жени например: као према објекту свога задовољења. Односе међу тим људима у држави, регулишу закони. Односи међу класним људима су, према томе, правнм. Морал то су постојећи, економско-правни односи на субјективном плану. Нељудске односе захваљујући моралу, човек види као људске. Ако тако гледамо на морал то нипошто не значи да смо за неку аморалност. Примером из романа „Далеко Je сунце“ илуструје ту тезу. Комесар Павле убиЈа деморалисаног првоборца и комунисту Гвоздена. ТаЈ поступак је високо моралаи и једини људски у датом тренутку. Али он Је ипак нехуман. Зато Је поступак Павла трагичан. Ту Је противречност коЈу носи у себи човек класног друштва кад у борби за ослобођење човека мора да убије човвха. Павле је имзо две могућиости. да делуЈе трагично или кукавички. Прво, мор«лно, рвшеше било Је једино људско.

И ми у свом етичком суђењу имамо два етичка критеријума. Жел»а као израз људскога_ још не може увек да буде примљена. Док социјалистмчки морал постоји као субјективно усвојен однос установљен нашим позитивним законодавством, (које је социјалистичко и напредно), дотле људско. као етички критеријум изражава тенденцију нашег ехономског развитка и одумирања државе. Избегавање например одласка у војску ми осуђујемо као неморално (одбрана земље, дома; радо - србин - иде - у - војнике, нужност), али не осуђујемо људе што интимно нерадо служе војску. Чудило ме је које су материјалне подлоге моралисању „Женв данас" о потреби девичанства до удаје. И нашао сам их коначно у Чашем закону о браку који Је врло строг. Нзша заједница не призиаје однос између два створења догод га не утврде матичар и два сведока. И брак и неверство су у подједнакој мери неморални. Неверство, јер је по природи својој лицемерно, брак, јер постоји и по престанку љубави а упркос чему једна од страка уговорница може судски да примора другу на испуњавање супружничких обавеза. Професор Рибар се задовољио комплиментом дискусији и рекао да he Макавејев ,ако и даље буде своје стзвове, морати да да одговор л на сва питања:

6

studenl