Студент

Поводом чланка „КАЛВАДОС-ЈУНАК у савременом полушунду”

О ЈЕДНОМ ОТКРИЋУ ДВОЈИЦЕ КРИТИЧАРА

Редакција је у прошлом броју објавила наnuc „Калвадос јунак у савременом полушунду“ В. Димитријевића и С. Селенића. У међувремену добили смо чланак Т. Кетига који, и поред извесних произвољних закључака аутора, објављујемо сматрајући за корисно да се ка ступцима листа омогући дискусија о oeoj интересантној теми. Редакција се npu томе ограђује од ставова аутора првог и другог написа, као w 6у дућих сматрајући их за лична мишљења.

ДВА млада критичара написали су заједничким снагама један чланак. Дотле у реду. Наслов је: Калвадос, јунак у савременом полушунду. Можда неко не зна шта је Калвадос. Јабуковача. Дакле јунакиња а не јунак. Не би вредело м-ного говорити о том члаику да није у питању једна карактерис,тична појава. Појава самозваних литерарних судија који сматрају да су компетентни за све, да су просто позвани да разбију заблуде публике и раскринкају подле намере писаца, који, ето, по њима, пишући рецимо баш у овом случају „Коме звона звоне“ или „Триумфалну капију“ просто користе коњунктуру и сентиментално расположење публике да би некако утрапили јевтину робу. Ти критичари су изгледд врло забринути за судбину литературе и мисле можда да једино ако они не спасу њен пољуљани углед, коме је иначе одзврнило. А ево у чему је суштина чланка. Равик је рођени брат Буфало Била; он је херој малограђанске публике; роман „Триумфалиа капија“ је црно бео значи слаб; Равик је симпатича« црн човек, тип којег обожава монденоко друштво наше престонице, зашто Равик толико пије и зашто баш Калвадос, уосталом ни Хемингвеј није бољи, јер његове судопере и слушкиње из „пресхрнице света“ нису класно свесне и заносе се Гретом Гарбо, зашто Равик ни на једном месту у роману није добио батине и како сме л а туче алраповца, како су јунаци Jlana Толстоја и Теодора Драјзера извлачили батине итд. итд. Пре свега апсурдно је тврђење да је роман црнобео. Срећа је што се може на-вести типичан црно-бео роман на исту тему. То је Еренбургов „Пад Париза". Упоредите Мишела и Дениз са Равиком и Јоан Маду. Коментар је непотребан. „Триумфална капија" је изванредан пресек живота дезоријентисаног Париза хиљалулеветстоттгначетрдесете, Париза пренатрпа-

ног придошлицама свих врста, Париза који је једва и без њих излазио на крај са сопственим проблемима, Париза који је резигнирано чекао моторизоваие дивизије Адолфа Хитлера. И цела та галерија ликова која пролази пред нама. од неспособног професора-хирурга, полиииског инспектора, девојке која абортира, Морозова, Хакеа, и најзад Јоан је толико жива и убедљива, толнко сва прожета

оном трагиком уплашених очију, која претвзра људе у овце, да је ту Равик потребан и оправдан исто као и Робер Џордан • великом Хемингвејевом епу о побу-

њеној Шпанији. Давик је овде глас савести. Он је онај. који својим примером покушава да заустави панику. Он је симбол човечног и поштеног које се полако претвара у глас вапијућег у пустињи у вртоглавици рата. Он је уствари синтеза једног мишљења о свету које није идеолошки активно. али је хумано. Сви ми носимо у себи понешто од Равика. Таквог Равкка. Објашњавати ra помоћу ње-

гових обичних карактеристика није нарочито важно. Бесмислено је одговарати на таква примитивна питања: зашто Равик пије и зашто уме да се туче. Уства-

ри баш то су онаква тштаља која су у длаку слич-I_на питањима која се чују на излазу из биоскопске сале после неког сентименталног фклма: а зашто га није волела, или, ах да се није убио... Равик је човек који је прешао четрдесету и који је баш тада када је требало да уплови у мирне воде осигурапе егзистенције доживео катастрофу. Иако је тада потражио удеху у алкохолу, то није ништа чудно, многи то раде. Он пије зато јер је то најчешће употребљаван начин да се заборави трекутак када је живот нзашао из одређеног колосека и почео да се у општем метежу пољуљаних судбина котрља низ низбрдицу рата. А ажо размишља он је у ситуацији у којој се ревидирају сва дотадања схватања и то је такође разумљиво. Али прихватимо зачас тврлњу чланкописца. Равик је црн, он је идол снобова. Ко је онда бео? Хаке? Дакле нацизам. Равика не треба оптуживати зато што је имао донекле магловиту претставу о узроцгГма зла. Он је ипак v сснови поштен човек који волн обичне људе, он је хуман до сржи. И антинациста. А то треба пенити. И не проглашавати га каубојем. А такође ни Хемингвеј није крив што париску судоперу више дира „пропали рандеву белосветске приниезе од глади и батина друге судо ; пере“. То је нажалост тако, али је тако. И није то шунд. Сензационзлистички написи надевени јевтинпм хумором не спадају У литературу. И аутори се баш нису нарочито претставили. И нека не потржу сваки час класике реализма као Документацију. То је исто 'тако примитивно, као например крнтиковати Брака потежући Тицијана. И не трпати великог Толстоја и просечног Драј' зера под исту капу. Вага литературе је врло осетљнва. А најбоље је уонште не писати о литератури него писатн овако. То је мој најискренији савет.

Томислав КЕТИГ

Р. МИКЕТИЋ: Цртеж

С ПРАЋКОМ Милосав Мирковић

Дечак обори очи. Јецајући, опази неколико избочених ексера на густо мазаном поду, Није ни осетио кад се Дамјан изгуби иза једних врата без плочица и натписа. Жена с а вуненом торбом и даље је шушкала некаквнм хартијама. Дечак се крадом померао н ускоро дође на ивицу клупице, задрхтавши као празна шишарка. Дамјан полако затвори врата пошто изусти један поздрав неком тамо у мрежастом диму канцеларије. На длану носио је јабуку, тешку и брашњаву. Дечак поскочн, испуни се некаквом храброшћу. Јабуку је примио ћутећи. Ајдемо момче. Доста си чекао и љутио се на себе. Кажи где станујеш, Испратићу те. Мрак је већ увелико лизао кровове. У предграђу, у кафани, крештава песма. Дечак показује руком иза присоја. Онда пожурује један другог. Чико... друже. ја волим фудбал. Али, нећу више. Нећу внше, бсгами. Неколико корака и скокова преко јаружица још више их зближише. Дамјан звиждуће. Малишан покушава да га прати, али се загрцне, задихан је и изморен сенкама. - Чико, дао си ми лепу јабуку. Најесен, ја hy ти донети пуно таквих. На падини, под снопом месечине, лежи село са

пуно зградица што потсећају на печурке. Испред једне куће са тремом, сељатша млађих година, држећи бебу у наручју, срдачно, меко Дамјану, Смирио си ме добри човече. Хвала ти као брату. Баш сам се уплашила за овог мог чапкуна. Хвала ти. Крња месечина краде облаке. Милиционер поправља опасач и журним корацнма упути се граду.

(Илустрација МОМЕ МАРКОВИЋА)

MOTIVI IZ BORA NIKOLE GRAOVCA KUDA? KAKO? ZAŠTO?

POSLE tri godine Nikola Graovac opet Je Iza Sao pred publiku i pokazao da se njegovo sUkarstvo od tađa do đanas nl za dlaku.nije promenilo. Naši literatl davno su napustlli način pisanja Janka VeseUnovića i Branka Radičevića da bl ih pubUka kupovala. Našl slikarl nikako da napuste stil 1900 godlne 1 Nađežde Petrović opet iz istih razloga đa bl Ш kupovall. Ta apsurdna sltuacija u našoj kulturi (a ne samo u našoj) bili bi predmet interesantne diskusije, kad.ne bl bili švesnl ogromhe razlike u poimanju Uterature s Jedne i slikarstva s đruge strane od publlke. Snobovl se ođuševljavju mođernim sUkarstvom (u-stvari pomođnim) ,all ne kupuju slike. »Ja sam prvo obrtnik« rekao je skoro Jeđan eminentnl zagrebački slikar. t Otuda pitanje: Kuđa? Kako? Zašto? Nikola Graovac Je sjajan prlmer sUkara, već lzgrađenog, sa soliđnom reputacljom I stilom. On je solidan pretstavnik tzv. sređnje generacije, izrazitl kolorista. Graovac sada, kao 1 рге, slika ono što vidi t što konkretno postojl. Teško je u njegovlm slikama otkrlti druge impulse sem v i đ e n o g. Objekt (čovek, pređeo, hala ili topljeni bakar), s u sV e i J e di n o Sto pokreće slikara. Da li bl mogli takvo slikarstvo nazvati pomalo slromašnim? Ne bi, jer time dolazimo u opasnost đa negiramo Cltavo naše slikarstvo između đva rata. Mogli bi,' јег na kraju, ta dva rata su prošla, đošli su novi ijudi sa novim zahtevima i idejama. Traže od slikara da slika ideju, a ne samo objekt. Graovac je došao, slikajućl u Boru, do te suprotnosti. Izložena platna pokazuju da nije izašao kao pobednik iz borbe. nlje nadvisio sam sebe. Velika platna gde slika unutrašnjost borske toplonice, bacill su Graovca u dilemu: da 11 da slika svoj doživljaj, prima verovatno jake impulse patetike topljenog bakra i junaka visokih peći, Ш da traži čudne kolo- * ristlčke etekte u mračnoj hali. On Je pošao drugim putem 1 postigao: obilje dobrih slika, prljatnih slika, koje бе krasltl prazne zidove naših ustanova 1 domova kulture, pružlo nam Je jedno slikarstvo koje u sadaSnjlm okvirima pretstavlja određenu visinu, јег na ovoj izložbi nema takoreći loših sllka. Stavlše, ovo je izložba koja ostavlja na posetioca prijatan utisak, prijatniji nego loših ekstremista, a da i ne govorimo koliko otskače od prosečnih (nažalost čestih) izložbi tzv. realističkih slikara. Graovac je snažan umetnik, pečen zanatlija, odličan učenik Bjellća. I, a to smo već rekli, u sadašnjim okvirima pozitivna pojava slikara koji ne izlaže svoja vežbanja, već gotova platna kojima on nešto govorl, Govori đobro, o svojim stvarima. Na stranu mišljenje da li o tome još uvek treba govoriti. I na koji način.

V. FILIPOVIC

LINIJE I BOJE MILOŠA BAJIĆA

Nimalo alarmantan plakat izložbe Miloša Bajića ne daje povođa za bilo kakvo iznenađenje za razliku od mno gih prošlogodišnjih jesenjih izlagača koji su već i ргеко plakata želeli da privuku pažnju. Bajić nas zato iznenađuje u salonu. To je Jedna od retkih izložbl sa potpuno modernističkim shvatanjem izložba koja je đala povoda za mnoge žive razgovore na jednu temu veoma aktuelnu 1 zanimljivu a o kojoj se danas u povoljnoj »klimi« može govoriti. Utoliko nam je đragocenlja jer polemišući рго et contra doći ćemo do korlsnih zaključaka. Sama činjenica da je izložba oduševila sve pristalice moderne umetnostl (što je dosta i vremenskl 1 suštinski nebulozan ali uobičajen termin) koji su u svom đivljenju spremni da Bajića smatraju i nekim vesnlkom našeg savremenog likovnog izraza zaslužuje da se o izložbi raspravlja. Mada nenatrunjen objektivističkim shvatanjem »slikarstva za mase« јег »...slikarstvo je saopštavanje 1 neka ga sluša svako ko ima sluha«, možemo rećl već posle prvlh utisaka da slikarstvo Bajića nije velika umetnost a najmanje neka prihvatljiva formula. Bajić nam saopštava svoje đoživljaje na jedan dopadljiv naČin koji Je sam sebi svrha siikarstvom rastočenih oblika sa dopadljivim tretiranjem linija 1 boja. U bojl pobuđuje izvesne asocijacije na Ruoa 1 ponegđe struganjem oštrlm pređmetom stvara odgovarajuće vrednostl koje potsećaju na efekte starog fresko-sllkarstva. NJegove pretenzije nisu velike; vedar utisak lepog i ništa više. U tome Je zaista uspeo i u neku ruku pretstavlja malo majstorstvo Jer Je sve to postlgnuto sa malo sredstava. Stiče se utisak da izložba ne izlazi iz okvira »dekorativnog« 1 u koliko joj to nlje bio cllj oportun Je korak umetnika 1 svođenje je umetnosti na »lepo u najužera smislu«.

О. VUKELIC

sludenl

■ ./ PRO et CONTRA ј .