Студент

JOS JEDAN SUSRET SA „SUSRETIMA „

P OJAVIO se prvi broj »Susreta«, koji sada već ■*■ ulazi u drugu godinu izlaženja, a o kome je ▼eć bilo govora na ovom istom mestu. Opet se pojavljuju stvari koje su, blago rečeno, n najmanju ruku posledica rđave interpretacije. Tako Saša Vereš objavljuje svoj konvencionalan i vrlo siromašan napis o Lengstonu Hjuzu, misleći da se plltkim »šavovima« kojima ie povezao nekoliko Hjuzovih pesama, citiranih, može nešto reći • ovom značajnom književniku Amerike. To bi se možda i moglo uraditi, kad bi bilo više poznavanja predmeta o kom se piše i rutiniranijeg vladanja регош. Ali nije o tome reč. Radi se o jednom od tih »šavova«’ u kojem on sasvim proizvoljno tvrdi ovo: »Siromašan je i zagušen bio naš pesnik. Nije to otmjeni i manekenski (!) Eliot što pjeva o bogatoj tetki sa četiri sluge i jednom papigom. Hjuzova je tetka kao i on sam siromašna«. Vidimo dakle da je on u svega nekoliko reči, po već oprobanom receptu »kritičara« iz »Susreta«, likvidirao T. S. Eliota, jednog od najvećih pesnika današnjice! Sta može đa bude uzrok tome? B. Bulatović jednlm udarcem llkvidira ono što naziva modernizmom, S. Vereš drugiput Eliota (po istom kriterijumu takođe »modernistu«). Jedan se logičan zaključak otuda nameće sam po sebi... ★ Jo« nešto. Hemingvej je marka i on đanas kod nas kao takav i kotira. lako je »modernista«, on se, po, zakonu inerclje јоб nekako može da priml. Upravo to. podržavanje Hemingveja, B. Bulatović prebacuje A. isakovlću, govorećl o njegovoj zbircl prlpovedaka »Velika đeca*. Još jednom B. Bulatovlć pokazuje svoje totalno nepoznavanje savremene svetske knjlževnostl, govorećl o njoj s pozieija znanja stećenog posle nekoliko, proćitanlh knjiga Hemlngveja ili Vitorinija. On ćak ide tako đaleko da Isakovlću neglra gotovo svu originalnost, što se vldl iz pompeznog uvođnog pasuaa; »U vrijeme Renesanse smatralo se za književnu vrlinu ako je jedan pisac pod uticajem drugoga (!). ako uzima tuđe motive i ideje, preuređuje Ш i dotjeruje, l najzad stavi svoj potpis ispođ novonastalog djela. Danas se na takav posao gleda kao na krađu tuđe kokoške i taj koji slićno ućinl ide na optuženlćku klupu. Isto tako, u vrtjeme Renesanse, a 1 kasnlje, bllo Je u književnosti mnogo epigona. eljeđbenika i imltatora, i Ijudi su se ponoslll ako su dobili to ime. Danas Je takvlh pisaca manje, Jer IJudi od pera nastoje đa budu svoji i originainl. A knjiga Antonija Isakovića pobuđuj* asocijacij«. Ona Je umnogome siična knjigama Jednog aroeričkog i donekle jednog talijanskog pisca. Možda u tome pretjeгцјвт, poito Je isuvije avježe sjećanje na njih«. I tako đalje, nimalo bolje, suviše neodgovomo. 2. B. »| •

Волт Витман: СТРАНЦУ

Странче у пролазу; ти не знаш како чезнутљиво гледам за тобом, Мора да см ти онај кога сам тражио, или она коју сам тражио (долази ми то као ođ сна) Сигурно сам живео негде живо т радости са т ооом. Саевим ее присећам како смо летели једно крај другог, глатко, нежно, деоичански, дозрело, Ти си одрастао са мном, био си дечак са мном или девојчица са мном, Ја сам јео са тобом и cnaeao са тобом, твоје тело је постало не само твоје нити је оставило моје с амо мојим, Дајвш ми задовољетва евојих очију, лица, меса; у пролазу, узимаш od моје браде, грудију, руку, за узвраг, Ја нећу да ти говорим, хоћу да мислим о теби када седим усамљен или будан у ноћи усамљеној, Хоћу да чекам, не еумњам да hy те срести опет, Хоћу да видим у томе да те писам изгубио. САЊАО САМ У СНУ Сањао сам у сну да видех град непобедив за нападе целог остатка земље, Сањао сам*да је то нови град Пријатеља, Ништа није било веће тамо од врете здраве љубави, она је водила остало, Видело се то сваког часа у делању људи овог града, У свим њиховим погледима и речима. (Превео С. Селенић)

УМЕТНОСТ И ИЗАДОРИНЕ СЛЕДБЕНИЦЕ Концерт модерног балета студија дома „Браћа Стаменковић”

ИАШ колектив Је дубоко убеђен да модерна игра одговара менталитету наших људи и не застаје пред препрекама, већ их постепено савлађује користећи еваку прилику да изађе, пред пувлику и да Је у трекуцима потпуног контакта веже за севе“. (из програма) Постављена су два наЈважнија питања. Да ли се игра до коЈе Је Изадора Данкан дошла студираЈуђи покрете на грчким вазама и касније синтезе на њеноЈ основи могу у пуној мери назвати модерним балетом? Има их коЈи кажу да Је све то вило у доба свог постанка толико старо, да Је изгледало запрепашђуЈуhe ново. Пре би се рекло да назив има услован смисао и говори о плесу који музичке,, звучне емоције тумачи покретима тела који опет, следећи мисли саме Изадоре, треба да буду крајње изворни и да опомин»у на ветар, птицу, чисту природу. Није ли модерна музика (а не опробано „игриви" комади) прикладнија за Један савремени балет, нарочито у кореографмЈи Мирославе Ни-

колиђ, коЈа више полаже на изражајност и симболику, него на визуелну љупкост и грациозност. Текстови модерних писаца били би онда кореографски потстицаји. Играчке етиде на музику познатих композитора нису могле да успоставе, сем покаткад, потпуни коитакт са публиком, нити су пак изазивале утисак нечег претераног револуционарног и неразумљивог, чега се плаше приређивачи. (Прошло je неколико деценија). Треба цодвући да Je изглед природног који се жели постићи увек плод дуге вежбе и раз-

мишљања. Има се, међутим, утисак да Је у овом случају спонтаност код неких тачака тражена импровизацијом у току припремања. То, иако наизглед препоручљив, није најбољи пут. И поред непрецизности у групиим играма коЈу Је и најнеобавештениЈи гледалац опазио, осредње испуњена сала показала се наклошеном овоЈ врсти уметности и оставила њеним пионирима да joj, потпуиим и писменим изражавањем онога што хоhe и осећаЈу, приреде и право уметничко уживање.

В. ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЧЛАНОВИ АНСАМБЛА ВЕЖВАЈУ

MODERNO ILI POMODNO

SLOZENI problem borbe protiv pomodarstva u likovnoj umečnosti zah teva obimnu diskusiju. U današnjem kovltlacu eksperimenata, traženja, novatorstva teško je ođvojiti iskreno moderno ođ šarlatanskog, pomodarskog. No, ima primera ko Ji nam pomažu u razlikovanju jedne i druge pojave u umetnosti. Uzlmamo kao primer likovni prllog štampan u »Studentu« br. 24. 1953. (»Portre«) potpisan za ZO-PO (Zoran Popovlć) koji nam potvrđuje je dnu skoro banalnu ali nepokolebljivu tečnost đa se u đanašnjem likovnom stvaranju mora prilaziti obostrano (i od autora I publike) sa većlm produbljivanjem J lisovnom kulturom nego ranije. Karakteristika današnjeg sta nja u umetnostl je u silnom traženju novih sađržaja 1 novih izražajnih sređstava. Vlše nema stilova u okvlru kojih su se kretala nastojanja i pre poznavala jedna umetnlčka Itčnost. inđivlđualnost umetnika, transponovanje svog lič rog dožlvljenog sveta, na ličnl načln, sloboda. nikakvo sputavanje, kanoniziranje u traženjima, jednom rečju šlrlna 1 ogroman prostor za rađ toga rada. All, sve to ne znači đa je đozvoljen i anarhizam, nekorigovanje šarlatanstva 1 običnog artizma itđ. Mođerna umetnost nastala je na saznanju koje nam Je pružio prethodni razvitak umetnostl. Danas se to često zaboravlja 1 htelo bi

se đa se bude mođeran CJm se počne da crta ill slika 1 u tcme se uvek gubi iz vida da prirodu može da menja samo onaj koji je u potpunosti poznaje. Crtež Zorana Popovića o kome Je ovđe reč, pokazuje nam jedno neođgovorno prilaženje složenom likovnom stvaranju. Analizirajući ga pada nam odmah u oči nepostojanje Jedne određene kon cepclje i kontinuiteta u procesu stvaranja. Dokaz za to

nam je paradoksalno neslaganje potpuno realistlčkih kontura Jenog određenog pređmeta i unesenih pojedinosti

na njemu i apstraktnog rešavanja tlh pojedinosti. Geometriske površine raznlh oblika koje brazđaju crtež (nedo siedno ugledanje na kubiste koji su obrađlvali mase) nakalemljene su na realistlčku 1 pomalo banalnu postavku celine crteža; uz to su raspore đene bez ikakvog osećanja za ravnotežu. Ako se težllo realističkom tumačenju prirođe, trebalo je biti dosleđan tome. Ako se pak težilo rasporedu tamnih i svetlih površlna na bazi neke emocije ill intelektualnoj bazi (apstraktno sllkarstvo), mora se biti takođe dosledan tome. Kompromis apstraktnog 1 konkretnog je nemoguć. U crtežu se inslstiralo na ođvajanju pojcđinih delova koji su rešavani svaki na svoj način (bez materljalizlcije), nepođređujući to jeđnoj ođređenoj osnovnoj ideji Ш celini. Pokušaj autoга da u kontrastima tamnih i svetlih površina dobije zvučnost temperamenta, učinjen je sa takvim siromaštvom, u znanju i osećanju mere i ravnoteže, da to isključuje svako opravdanje. To je analogno težnji za koloritom prl sltkanju u neosećajnom ređanju boja Cime se dobija samo Jeđ nc šarenilo. Realistične konture koje Je nametnuo model 1 manija za originalnošću (bez ikakvog doživljavanja, sem ako se ne rađl o doživljavanju prlmitivnih tetoviranih urođeničkih maski koje su nespojive sa civliizovanim bereom na glavi) u ispunjavanju tlh kontura proizvell su Jedan konglomerat koji zapanjuje svojom neodređenošću t praznlnom. Ne treba shvatlti da se svim ovim zlonamerno ide protlv svakog eksperimentisanja 1 pokušaja. Ide se samo protiv nepoštenog llkovnog stvaranja kojl nlje unutar doživljeno, bilo «motlvno bllo misaono. znači, protiv pomođarstva. U konkretnom slučaju »Portreta« Zorana Popovća, reč je o neodgovornom odnosu prema llkovnom stvaranju. Neđostatak umetnićkog morala dopustio mu je da se razbacuje »modernlm« izražajnim sredstvima i tlme skrnavl poštena traženja 1 nastoJanja. Branko MANOJLOVIC stnđent AL.U

ZO-PO Portret (Objavljeno u »Studentu« br 24 od 1953 god.)

Белешка o Витману

Рођен 1819 у Харингтону (Лонг Ajлаид) провео Је живот широм целе | Америке певајући више за све остале, него за себе. Песнички се изједначујући са човечанством осетио )е да такав Једино може да говори свима онима којима жели нешто да каже —• целом човечанству. ПовинуЈући се таквим амбициЈама. његов стих доби'ја карактеристично мисаоно ораторску иочу. НаЈзначаЈниЈе дело. „Влати i траве“, први пут Је изашло 1855 године коначно одређујући песнички лик „Барда Америке". 1873 године погођен парализом добиЈа издржавање од државе. Умире 1892 године остављајући за собом многе следбенике и поштоваоце. B. ВИТМАН

На Техничкој великој школи КУД ВЕЋ РАДИ

Одржана је оснивачка скупштина на којој је обновљено старо друштво „Слободан Принцип-Сељо” СТУДЕНТИ техштке од 11 марта поново имају своје културноуметничко друштво. За добар број оних који су се већ окупили и оних који ће још осетити потребу да дођу и учлане се, то је нова могућност д а се освежи помало монотони ток свакодиевног слушања предаван>а, графичких радова и свег оног што спада у уредно студпрање, Може се очекивати да he престати да буду регкост приредбе

са добрим програмом и другароком атмосфером на којима би човек могао да проведе пријатно вече. Кад се уз то дода и корист окупљања људи на уметнич. ком раду унутар друштва, назире се решење укључења људи у активан рад у Савезу студената, што се ту и тамо појави као проблем. Ако се по атмосфери и току скупштине дају неке прогнозг о будућем раду друштва, може му се без колебања прорећи окори напредак. Ево шта говори томе у прилог. Раније друштво које је пре пар година престало да ради, било је врло добро. Стари његови чланови који су узели учешћа у дискусији причали су да је једне године њихов хор бројао 160 чланова и без конкуреиције однео прво место на традиционалном студентском фестивалу. Преко 500 чланова је активно радило у разним секцијама. Та масовност му је обезбеђивала квалитет па се успешно такмичило са „Бранком Крсмановићем" и често излазило као победник Данас база поново постоји јер је прилив млађих студената велики и нема препрека да друштво пође стопама старог. Друго што говори у прилог прогнозе је скупштина. Недељу дана раније она је најављена упадљивим плавим плакатама жуто исписаним које су се сретале на сваком кораку. На скупштини је било присутно преко 200 људи, а био је обичан радни дан.

8

— —( PRO et CONTRA ) = : И» И *жЛ 'ЈШ ■'

sludeni