Студент

GOVORNI JEZIK ILI ISTORjJA JEZIKA (Nastavak sa prve strane) je odnos između broja časova go vornog jezika i književnosti. 2. Zašto se još uvek strani jezik predaje metodama starim desetine godina. (Stvar je u tome da nastava jezika nije modernizovana. Nijedna naša katedra još nema nijednog, naprimer, magnetofona, koji bi itekako olakšao savlađvanje jezika). 3. Gde treba tražiti odgovor na pitanje da mnogi studenti uzimaju privatne časove iz jezika koje skupo plaćaju, a fakultet studiraju radi tcga da bi na kraju dobili diplomu akademski obrazovanog čove ka. Zar sve ovo ns navodi na kon stataciju da su nastavni planovi i programi takvi, da studenti za četiri godine studija teško mogu da solidno savladaju govomi jezik. Sa tako lošim poznavanjem stranog jezika diplomirane studente jezičkih grupa nerado upošljavaju u trgovinskim i privrednim preduzećima koja posluju sa inostranstvom, jer, navodno, ne poznaju govorni jezik (!?). Ovih nekoliko nabacanih ргоblema nadamo se da će nastavnike i studente jezičkih katedri potstaći da uzmu učešća u diskusiji, a time sigumo mnogo doprlпсгл da se nastava jezika poboljša. M. D.

ВЕЛИКО СУТРА 25 и 26 МАРТА 1941 ГОДИНЕ

Прошло је тринаест година од дешшстршдкја 27 марта 1941 године. Ми студенти, иако смо тада, мање-више, били ученици нижих разреда гиашазије, учествовали смо у двадесетседаоомартовским демопстрадијама и сећамо их се.

Некако му није било сасвим јасно све то. Имао је то у себи, имао је то у себи кристално јасно, али некако му није било јасно све. Не, немојте погрешно да га разумете. Знао је он тачно о чему се ради. Био је потпуио сигуран како се шта зове, и не би застао када би га питали шта је oeo, зашто је оно, и шта ће да буде’ после. Али он је све то скупа, сву ту гужву осећао, да, то је права реч, он је сву ту попару ocehao, али није био начисто шта је оиа, није имао своје речи за то, него све туђе, али блиске, драге као стари, дирљиво добри пријатељи. Био је обичан изђикљали, трећегиlмназијалад, кратких рукава са великим шакама, и нешто изазовних бубуљкца по челу. Tor дана, био је 25. 111. 1941, тог дана који је као и сви остали био забележен у календару цриим словима, а кпак био познат по дугачком и смешном имену неког мученкка. Био је то обичан дан али ето унео је нешто у људе, нешто малецно, грудвицу тек. нешто незнатно, нешто што обични људи, обичиим речима зову свечано расположење. Баш тако, бомбасто за оне којн ra ие оссћају, неизражајно, штуро за оке који га буде рекао је. Отац је ♦ Сећа се. Отац је рекао: Бнће рата. Мајка је рекла, она увек исто говори. Ју, не дај боже. Није слушао шта говори професор. Жврљао је по овесци облике без смисла. Није мислио на оно што ради. Мислио је: отац је пио чај и читао новиие. Њих двоје, он и мајка, њих двоје су ћутали. А тако много је имало да се каже. Али ипак отац је рекао само: Биће рата рекао је. Ју, ие дај боже, рекла је мама. И он је нешто рекао. Нека га буде рекао је. Отац је погледао у њега. Он се застидео, отац ra је помктовзо по глави. И било му је чудно. Сетио се, је то исто када је дошао / школу. Његова свеска је препуна бегмислеиих облика. Његова глава је препуна иетринаестогодишњих мисли.

Ушла је професорка француског. Она је з«ала. Други можда нису. Можда нису хтели, али она је знала шта је са њима. Нека изађе редар, рекла је, а онда је одмахнула руком као да је увидела бесмисленост с«ога шта је рекла. Они су ћутали, И гледали под клупу, и било им је тешко. Богдановићка је дошла до катедре. Она је склопила дневник. Добро, рекла је. Ви знате шта би хтела да вам кажем. Час, наравно, »и ја ни ви не можемо да држимо. Можете да идете кућама, рекла је. И тада се десило нешто невероватно. Десило се нешто што историја ниједне школе не бележи. Нешто што људи неће моћи да верују. Ниједан од четрдесет тринаестогодишњих дечака није истрчао на улицу, ннједан ннје викнуо ура нема школе. Верујте, ниједан. Полако, као нерадо, скупљали су ствари и своје торбице. Полако као невољко застајали су на прагу и погледајући преко рамена у учионицу напуштали су је. Нису нншта говорили. Разишли су се. Он се се-

ћа. Рекао је за сзе то време другу који је ишао с њим до куће само здраво. Учинило му се да има сто година, Неки малишани су играли кликере испред његове куће. Децо, оставите то, рекао је. Погледали су га у чуду. Знали су: он је јуче играо кликере. Али покутгили су кликере и осврћући се отишли. * У школи је још чудније него јуче. По ходницима гужва. Али не онако. Нека чудна гужва је по ходницима. Они чекају. Они виде да ће нешто да буде. Они чекају јер су сувише мали, Чекају шта ће да им кажу старији. И казали су. После трећег часа су рекли. Један седмошколац је ишао испред њих. Он је скоро трчао и они су трчали. Куда, пита их професор са днвником под мишком на степеницама. У двориште, рекао је седмошколац. Стали су. Децо, немојте, рекао је.

Седмошколац га је гледао. И он се чудио како се седмошколац изменио, како се професор изменио. Изгледало je да је седмошколац професор, а професор седмошколац. Хајдете и ви с нама, рекао је седмошколац. Настрада Ђете децо, рекао је професор. Настрадаћемо ако останемо. Хајдете и ви са нама, Децо, ја знам, останите. И чинило му се да вид« како професор плаче. Хајдете и ви са нама, рекао је седмошколац, И он је ломио своје велике шаке. И почео је да мисли о стварима које би могле да се назову очај неспоразума, очај који није очај, јер би сви требали да буду очајни, јер се не разумеју од неспоразума, јер не разумеју овог професора, јер он он не разуме ни оно што је јасно трећешколцима. Протрчавали су поред професора и он не зна да ли су га гледали презриво. * Двориште II мушке је као слово Г. На краћем делу овог слова је редакција „Политике“. И тек сада је он видео како је редакција „Политике" многобројна. Сви су на прозорима. У дворишту су кошеви. Двориште је препуно. На кошевима су обешене слике Хитлера, Гебелса, Цветковића. Њему је све то чудно, драго. Нисмо кукавице. Бранићемо нашу земљу, виче неко nopei шега. Он га погледа. Сав је црвен у лицу и има стиснуте псснице. Неки младнћ стоји на зиду са заставом у руци и говори. Нећемо да издамо наше принципе. Нећемо да побегиемо јер то нисмо никада радили, виче тај младић. Он га једва чује. Сви около вичу и он одједанпут oceha. Oceha, нешто му се диже из стомака. Нешто мало, долази до груди и ty pđ'cre, тера сузе на очи и пријатно боли и он почиње да виче. Он не зна шта зиче. Он зиа своје осећање и он њега виче, а осећања немају речи. Он покушзва да се погледа. Види: сав је црвен у лицу и има стиснуте песнице. Погледа на зграду. Прг-фесори су на прозорима. Позвали су полицију. Доле издајице вичу. Он гледа професоре. Он зна, оии имају службу. Он виче. Позвали су полицију. Доле издајице, и осећа врући, спарни, суви, паклени бес у грудима и као да жели, не, и он жели да дође та полиција, та униформа која се продаје Хитлеру, он жели да она дође, да је он својим дечачки великим шакама звпзне посред црвене задригле њушке. Али о«а је знала шта он жели. Она није дошла. Неколико агеката фићфирића је дошло. Али не у униформама. Нису смели. Живела слобода внче он и сн и још петорица, још шест стотина у дворишту и још две стотине из „Политике“. Је ли мали, каже фићфирић, били ти ишао у затвор? Он ra гледа у чуду. Зар и такви постоје? Звдакде им. Сви им звижде. Звижде »м стравично, огорчено. Песниде су већ стиснуте, песнице ни не помишљају да сс огворе. фићфирићи одлазе. * На Калемегдан. Рекли су. Разнлазе се по малим групама и иду према уговореном месгу. И нису сами. Долазе са свих страна, хиљаду пута хиљаду стиснутих г.есница. Али се на Калемегда« не може. На Калемегдану не данас, али сутра, на Калемегдап, на улице или негде другде, али сигурно сутра. ♦ И тако је почело велико сутрз. Велико, раздрагано, достојанствено, људско; велико као народ, силно као воља, драго као слобода велико сутра. То сутра био је 27 март.

Слободан СЕЛЕНИЋ

РАЗБИЈЕНЕ КАНДЕЛАРИЈЕ НЕМАЧКОГ ПРЕСБИРОА

СТОТИНЕ... ХИЈБАДЕ... ЦЕО БЕОГРАД ЈЕ БИО НА УЛИЦАМА

БОЉЕ ГРОБ, НЕГО РО*Б

Mrak u zgradi fakulteta

Već nekoliko dana u zgradl Filbzofskog fakulteta u Kn. Mihajlovoj ulici br. 40 nema svetla. U poslepođnevnlm časovima svaki rađ je nemoguć. Predavanja 1 semlnarl se odgađaJu 111 pomeraju za рге podne, a neophodnl sastanci održavaju se prl svetlostl petrolejsklh lampi 1 sveća. Svetla nema zbog toga Sto đekanat nije uplatlo utrošak struje za prošli mesec. Iz pouzdanih izvora saznaje se đa svetla neće biti do 5-IV- pa se preporučuje zainteresovanim đa nabave pradedovske lojane sveće.

ИЗЛОЖБА ИЛИ „МУЗЕЈ“

; Ј рошло је скоро две године како је Универзитетски одбор Савеза студената Београлског уннверзнтбта "Ор* гаНизовао изложбу на Правнбк факултету. Ту је био изложен нмз радова и спортских трофсја које су студенти београдских факултета добили као награду. И Медицински факултет приложио је тој изложби своје радовс и четири пехара у вредности око 20.000 дннара. Ништа од свега тога ни до данас није враћено факултетима, мада је било доста говора око гога. Изгледа да се та изложба претворила у неки у подруму Правног факултета. Да ли ле студеити сбојс радове поново видети у својим дру штвеним просторијама, то је за сада тајна. Универзхпетскн одбор могао би да позове ганнзаторе те изложбе за вра те ствари онима којкј/« су и раније прнпадалс.

Вл, Поповић,

Rekla za sebe da „nije tu“

Na pedagoškoj grupi Mlozofekog fakulteta na semiaarskom času deslo se jedan n'tcresantan događaj. Asistent Je prozvao 21 vanuvić Milunku koja je ticbala da čita svoj seminarskl rad. Ona se čuvši da je ргоz«ana kao referent, javila lz kiupe i saopštila pred čitavnm auditorijem da ona »nije tu«. Asine poznavajući je, poverovao je, a poštovani auditorij, l ako 3U je većina poznavala, saglašio se s njenim neprisustvovanjem. Možda se to na studentskom rečniku zove soiiđavnost, A možda i ne! Ko zna?! N.

slu de«kt

3