Студент

PRO et CONTRА

NOVI DOMAĆI USPEH

STOJAN MUTIKAŠA

Deto Sve«ara Corovlća nlje pružllo velike izgleđe da bude osnova za dobar film. Literarna vrednost ovog đela nije naroClto značajna, naročito su njeni dramskl kvalltetl beznačajnl a dijalog slab. Da bi sumnja u kvalltet budućeg fllma blla veća, Fedor Hanžekovlć kao scenarlsta ponašao se prema Corovićevoj noveli sa retkim respektom, upravo kao da je pred njim delo nesumnjlvlh kvaliteta, Cuvajući se da svojlra koncepcljama ne naruši njegove osnove, mada bi za fllm bio prihvatljlvijl a za njega kao redltelja i lakši i perspektivniji posao da je iz dela Izđvojio jednu od dve dosta samostalne radnje. Jedne, koja sadržl izvesne dramske kllce l nosioce te drame: to je trougao Stojan—gazdarica—Rosa; 1 drugi odr.os između Stojana s jedne strane i Caršije s druge strane koji ima više karakter hronike Caršlje, koja prolazi kroz fazu svojih prvlh kapitallstlCkth uspona i padanja i llčnost koja u tom kolebanju, u toj svakođnevnoj l sporoj histeriji bogaćenja hoće da zauzme svoje mesto, koja u toj borbi nalazi svoj životni cllj. U rezultatu kompromisa ove dve razvojne llnije leži scenario koji ima dve poente. Jednu, kada se Stojan posle sukoba 1 UCnih i spoljnih odlučuje za bogastvo i gazdarlcu Drugu kada on kao već formiran čovek biva pobeđen od čaršiskih gazda. Mosta između ove dve гаzllčite llčnosti, mladog Stojana koji se koleba tzmeđu Ijubavi l bogastva, saosećanja sa svojim seljacima i posiovnih interesa i odraslog Stojana, bezobzirnog i okrutnog trgovca, gotovo da nema. To su đve radnje, dva ctela filma, dva filma čak, ražličita 1 po svojim kvalitetiraa: jedan je drama između njenih klasičnih nosilaca a drugi je sukob Jedne potpuno karakterlsane iičnosti u centru, sa masom za nas bezličnih trgovaca, sa čaršijom.

MIRA STUPICA, VO ĐENA SIGUKNOM RUKOM REDITE-IЛА, U FILMU »STO JAN MUTIKASA«, DALA JE JEDNU OD SVOJIH BOLJIH ULOGA. POKAZALA JE DA JE I NA FILMU ISTO TAKO DOBRA KAO I NA POZORISNIM DASKAMA. Upravo je zaprepašćujuće kako Je iz ovakvih kompromisa u scenariju Hanžeković kao reditelj uspeo da Izvuće ovaj, u odnosu na delo pa i u ođnosu na scenario retko dobar film Uopšte uzev to je jeđan od najboljih naših filmova koje smo u poslednje vreme viđell, Sto danas već znači mnogo. Međutim između scenarija 1 gotovog filma stojl režija 1 baš tu člni mi se treba tražiti ključ nažeg novog filmskog uspeha. Henžekovlć kao fiimski reditelj ne obraća naročitu pažnju pojedinom kadru, mada ga reiava korektno, on se ne unosi sav u svaku pojedinu sliku, putovanja kaшегот kod njega su minimalna, uglovi logičnl, kadrovl đugački, nevođenje računa o ritmu. karakteristlčno. Ali ono čega on ima čini ml se vlše od drugih naših ređitelja. što je uslovilo da dva njegova filma znače i dva uspeha, to je osećaj da svoj film sagleda kao celinu, da svaku scenu gradi uslovljeno njenim mestom u golovom filmu. 1 još nešto ne manje značajno: rad sa glumcima. Ne može biti slučajno da u dva njegova fllma nema ni jedne slabe uloge, da ni jedna njegova epizođna uloga ne štrči, da svaki glumac такаг izgovorlo 1 samo jednu reč ima svoju fizionomlju, svoje dlmenzije 1 шеsto (Stojanovi otac i шајка, gazde, Jegulja). Ta gluma je stillzovana. Poznato je da svakl narod ima svoju fizionomiju. mentalitet, svoj način ponašanja, govora. U mnogim našim filmovlma ta fizionomija naSeg seljaka kretala se od glumca do glumca, zavlsila Je od njegovih shvatanja i često ličila na to kako graađnln zamlšlja seljaka. Hanžeković je pokušao da stvori svoju, studiozniju figuru hercegovačkog seljaka, gorštački sporog, da prilagodl njegov filmski llk i stav, njegov govor, onlm specifičnim jednostavnim filozoflranjima kao u narodnm pričama, kojih ima i kod Corovića. Sporost ritma kcja smeta gledaocu može se (posle »Bakonje«) smatrati kao smišljen rediteljski postupak. Zlvot u Mostaru Je spor, ustajao, IJudi se sporo kreću, sporo delaju. Sporost u ritmu, dužlna kadrova, nepokretnost kamere je put da se to sugerlše gledaocu. Ipak ml se Cini đa je ovo pre poslastlca za filmske kritičare, dok publika na to ne obraća pažnju. niti se nje, uostalom, tlče veštlna ređitelja. Ona, ako nije spremna da se uživl u eport rltam mostarske čaršije smatra, jeđnostavno, da Је film spor t đosadan. Možda je to jedan od razloga što ima ijudi koji tvrde đa ovaj fllm nesumljivlh vrednosti na njih nije đelovao.

D. SIMIC

ПОСЛЕ ДЕВЕТОМЕСЕЧНЕ ПАУЗЕ НА ИСТИМ ПУТЕВИМА

После дугих порођаЈнхх мука и материјалних тешкоћа, у суботу Je најзад освануо гтрви броЈ „Видика", нежно зеленог заглавља, технички мало превише шарен за своЈу садржајну уједначеност. Они који су читали „Видике“ у другој фази н,иховог излажења nehe бити ничим изненађени: ни имена сарадника, ни концеггција листа не говоре да Је прошло скоро девет месеци од када Је изашао последњи броЈ. Ово с Једне стране говори о солидности концепциЈе листа. а с друге о томе да he редакциЈа следеће бројеве морати да обогати радовима нових „сарадника непознатих младих ггисаца" (насупрот „познатим младим писцима" о којима се говори у уводнику). Ако би се карактер диста и његове тенденције далв одредити по овом броју. могло би се рећи да ои указуЈе на сигурност културе његових сарадника, али и на склоност да се ствари духа третирају са Једног врло уопштеног становишта. што je довело до тога да Један значаЈниЈи напис обрађуЈе проблем коЈи Је везан са нашом савременом књижевном проблематиком.

Инеистирање на интелектуалним моментима у свакој прилици сметаће такође Једном делу читалаца. БроЈ Је отворио главни Уредник Петар Џаџић о књизи eceja Зорана Мишића „Реч и време“. Први наставак овог написа Цаџић Је искористио да вишв око Мишића него шемЈ* каже својим карактеристичним полвмичким духом (то Je узгред буди речено и Једнни полемички писан чланак У листу), нешто о нашоЈ текућој кшижевноЈ проблематици, афирмирајући се, мада иеким узгредним констатацијама, као Један од критичара коЈи Је спреман да наруши блажени мир коегзистенциЈе коЈи Ј« наступио после многих свађа проистеклих из поделе литерагуре на „реалистичку“ и „модернистичку", говорећи да теза о тзв. коегзистенциЈи занемарује ону непрекидну револуциЈу поетског израза која Је толико пространих терена до сада исцрпла и која не дозвољава да се

враћамо иа коришћена подручЈа“. Жика Вогдамовић чини храбар напор да објасни оно што сви ми спонтано чинимо читаЈући који осваЈа наше књижевне излогв, да објасни путеве мисли, идеЈе, социјвлне основе и друге компоненте бића овог комплексиог дела. Количина његових субЈективних закључака чини оваЈ напис читавом малом студи Јом, а понирање у компликоване проблеме и храброст да ce одатлв изнесу сопствене и нове мисли и тезе су симпатачни- Међутим, претерано интелектуализирање, немар према читаоцу коЈи се очитуЈв у отсуству спремности да се еопствена мисао адаптира и прихватљивиЈе и живље донесе, коштаће овај напис, чије читање захтева изузетно стрпљење и рад, доброг броја читалаца. Јован Христић пишући свој дневник „за Једну књигу" (коЈу?) користи захвалан (и помодан) жанр да нас на неки начин изненади: да каже

мање од оноса што смо у том оОлику од њега очекивали. Размера између обима и новореченог је на љегову штеtj-, а његове опсервације немају довољно ширине нити су најчешђе довољно оригиналне да би биле интересантне само за себе. Вило је опет нескромио сматрати да љегова чисто професионална и интимна забележавања имају већ своју иманентну вредност. Бора Иоснћ, у одломку из романа, доследно напушта логичне и рационалне путеве У конструкцији и роман одвија на основи своЈих спонтаних асоциЈација, тако да цео оваЈ одломак претставља Једну синусиу линиЈу плима и осека његових асоциЈативких моћи и могућности. коЈе су овде, све, на релативноЈ висини, ОваЈ одломак истиче Један прилично жкв таленат коЈи укључуЈе већ извесно искуство и вештину писања, тако да Је то Једна од његових наЈбољих досада објављених ствари. Светлана Велмар-Јанковић желећи да нас обавије морбидном атмосфером кафанске вечери и да нас опиЈе пићем из своЈе испражњене чаше прича своЈу причу, ходајући ужурбано по мосту коЈи стоЈи између рвалног и трансцедеталног, бивајући час с Једне његове стране искренија, час друге његове етране где хоће да 63-де мисиониЈа. Можда смо се преварили, можда то и ниЈе смишљен поступак већ само губљење даха и опадање у интензитету, извесна несигурност. Међутим; сам манир допадљив и оригиналан, сведочи о могућностима ауторове имагинациЈе, и делује топло. Песме све имају сгоју одређену висину, своЈ ниво и потсећају, чудна, једна на другу, а све заједно показуЈ у жељу да следе токове сарременог поетског израза. Ипак би претсташљзло изузетан напор сем ритма У сонетима Б. Радовића и местимично Б- Лукићеее песме истаћи некога ко би својом оригиналношћу отншао даље од овог угледања. Рубрика маргиналије региструје тежшу да се на малсм простору каже понешто, о многочему, мада откривати КинзиЈа и чак давати неке судове о њему у неколико десетина редова Је у најмању руку, неопортуно. Д. с.

Pucanj u prazno

Redakcija ovim napisom završava diskusiju o likovnim prilozima ohjavljenim u »Studentu «. Neupuštajući se u ocenu jednog i drugog napisa skloni smo da verujemo da če našim čiiaocima više koristiti znalački napisi o osnovnim pravcima u likovnoj umetnosti.

Kada neko žell da govori, a pogotovu piše, o шо dernoj umetnosti 1 kada se trudi da odvojl »pomodno« od »modemog«, moга stajatl na jedrioj mnogo čvršćoj 1 solidnijoj platforml, nego što su to površno poznavanje umetnostl uopšte (a modeme posebno), 1 žongliranje gromopucateljnim izrazlma. Clanak »Mođemo ill pomodno«, napisan Je sav u prillčno bombastim i visokoparnim frazama, nasumlce raz bacanim, i sve pokazuje đa Је sračunat na efekat i prvi utisak. All 1 pored toga ne može da izdrži jednu ozblljniju analizu. O samom portretu koji Je bio povod celog tog lova na veštlce, neću govoritl ništa, jer su čitaoci imali prllike da ga vide i sami ocene da 11 }e »pokuiaj autora da u kontrastlma tamnlh 1 svetUh površina dobije zvučnoet temperamenta, učinjen takvim slromaštvom u znanju 1 osećanju mere i ravnoteže da to is sključuje svako opravdanje«. Zelim da se samo osvmem na gomllu nelogičnih konstatacija 1 izvitoperenlh shvatanja. Nameće ве mlsao da B. Manojlović nema jasnu pretstavu o tome Sta je apstraktno slikarstvo 1 Sta je kubizam. Jer, kako bl se ooda moglo tumačiti ово »nedosledno ugledanje na knbiste«? Da budem jasnlji: neka neodređena i nejasna pretstava o kubizmu navela je moga krltičara da izvesne geometriske obllke proglasi za atrlbute kubizma, iako je poznato da se suština kubizma ne sastojl u tome već u prostomom rešavanju predmeta. Na pr.: na j e d no m crtežu i profil 1 an

fas, što ne mora biti u pravilnim geometriskim oblicima. Znači suština kubizma Je u tome đa se predmet gleda istovremeno sa više strana. Pomenuti portret nema ni izdaleka takvo obeležje, te Je isključeno govoriti o nekom ugledanju na kubiste. Da se sada zadržim malo na »kompromisu apstraktnog 1 konkretnog«. Zato је potrebno prvo raščietlti s tim Sta Je to zapravo to apstraktno siikarstvo, Sta je njegova suština. Apstraktno sllkarstvo ne poznaje predmet, ono se kao i muzika obraća isključivo maSti 1 osećanjlraa. Obrača se rit mom. koloritom 1 ostallm plkturalnim izražajnim sredstvima. Da 11 se onđa može govoriti 0 bilo kakvim primesama apstraktnog u portretu za koga 1 sam Branko Manojlovlć kaže da ima »potpuno realističke konture jednog ođređenog predmeta«. I ва kraju: Cemu ovaj pueanj u prazno? Da U Je nekome jasnije kako treba gledati i Sta vldeti u modemom sUkarstvu posle napisa B. Manojlovlća?! Kako on misU da prlđe pubUcl sa večlm prođubljlvanjem i večom llkovnom kulto rom, kada Jednoj oblčnoj stillzacljl imputlra atribute kubizma, apstraktnog 1 realističke koncepdje. I sve

trpa pod Istu kapu? Ntje 11 to nedostatak umetničkog morala? Mislio sam da se ne dotičem zajeđnjlve prlmedbe o »nespojlvosti primltivnih tetoviranih urođeničkih maski sa civilizovanlm bereom«, all je ipak in teresantno upltati B. Manojlovića: 1. Gde su korenl moderne ”metnosti? 2. Da H su spojtvl Lubarđin bik 1 mesec? 3. Da li su spojivi Domijeev kostur l frula? Smatram da porte o kome Je bllo rečl, ne pokazuje (niti može pokazivati) neodgovorno prilaženje složenom Ukovnom stvaranju. Pre bih re kao da način kritike B. M. pret stavlja neodgovorno prllaženje »otvaranju očiju« publlcl.

Z. B. POPOVIC

EMIL KOSTIF: Crtež

sludeni