Студент

UZ DISKUSIJU O KALVADOS-JUNAKU

NEMAČKI GRADJANIN POD TRIJUMFALNOM KAPIJOM

Ro Je Ravlk? to je nemački građanin iz srednjeg staleža. Covek kome je još vilhemovska Nemačka sekla ličnost. To više nije slobodna, đruStveno aktivna Jedinka ka pitalističkog Rajha. Već decenijama njegova Ijuđska aktivnost usmerena je ka noćnim lokalima, piću 1 boksačklm herojima (Ravik 1 pariskl makro). To su sve aktuelnl vl dovi sputavanja njegove lično sti. Zna se da nemačkl građanln te okove nije zbacivao sa nekom humanitarnom usrdnošću. (Ne bi bilo na odmet pomenutl da se baš u Nemačkoj pojavio sublimnl revizionizam). A godine 1933 okovi na nemačkom građaninu, građaninu koji još pamti ranokaplialističku slobodnu konkurenclju, nisu više bill tako bezazlenl. On vlše ne može svoju prisllnu odvojenost od aktivne društvene (državne) delatnosti da kompenzira odlaženjem u noćne lokale l moralnom flegmatlčnošću (kao Fabijan). Primoranost da se bude pasivan, dotada tako nal vno izražena pretvara se u brutalno ropstvo u fašizmu. Tek u ovom trenutku dolazl do pobune kod Ravika građanina nemačkog. Stvar Je tekla prilično đrastično; pod pretnjom smrti on se pobunl

protiv a*>čK.og rop«tva. Табnije p<f*egne. Sada nastaje problem Ravika, o kome je bilo reči. Pitanje je da li se Ravlk u cellni pobunio protiv ropstva? Nije. Odbacio je samo ono životinjski grubo (human je utoliko što nlje životlnja). On i da 1J e ostaje građanln dvadesetih godina kojl svoju pasivnost u društvenom žlvotu nadoknađuje kalvadosom i moralnom ravnodušnošću. To Je gradanin kojl Je već decenijama izbacivan iz društvenog koloseka (Klaudius Te i Rajnhold Blrk H. Man) koji robuje maštajući o »velikoj stvari« (što bi u popularnoj interpretaciji zaista i bio šunđ). To Je midl klas u imperijalizmu sve z a n okovima koje proglašava životom. Po tome izlazi da se Ravik ne snalazl u živo tu, nego među okovima koje mu vreme nameće. Iz toga se dalje daje izvući: Ravik se ne mlri sa životom (što Je humano), već se miri sa okovima. (Ipak ima razlike između građana dvađesetih gođina i Ravika. Oni maštaju i piju, a Ravik samo pije Jer zna da Je fašizam već tu). Ravik nlje šund-lik ako šunđom proglasmo samo nezamislivo 1 nerealno. Nažalost, šunđ često biva realan do te mere đa se graniči sa oportunizmom.

R. Popov

DEČAKU ELISU

GEORG TRAKL:

l( ** ad kos u crnoj šumi zove, Elis, To je tvoje umiranje. Usne ti piju studen plavih lokvi u steni. Dok ti čelo sporo krvari Zaboravi prastara predanja I ptičijeg leta mračno značenje. Jer mekim krokom ideš ti u noć Sto visi puna purpurnih grozdova, Lepše ćeš ruke u modrom micati. I peva trnov Sbun O&i gde su ti mesečinaste O, Elis, otkad si mrtav. Telo je tvoje zumbul Gde monah moči prste voštane. Crna je jazbina naše čutanje Odakle krotka izađe zver I sklapa teške kdpke polako. Na slepe oči kaplje ti crna rosa Poslednje zlato popadalih zvezda. (Preveo Vojin Dimitrijević)

Beleška o piscu

Austriskog pesnika Georga Trakla (1887 —1914) smatraju najtalentovanijim liričarem ranog nemačkog ekspresionizma. U pesmama izdatim za žlvota kazuje (nimalo retorično) neodeređenu bezizlaznost, neku vrstu »svetskog bola« s naročitom naklonošću za slke smrti i propadanja. Ljubav prema prirodi i skoro bolesno osećanje za tananosti boja i atmosfere pomogli su mu da sagradi izvestan proživljeni panteizam koji poređe s Helderlinovim. Stav posmrtne zbirke »Usnuli Sebastijan« (1915) zđraviji Je, ali ne i optimističan. lako se ne može reći da je na Traklovu poeziju uticao Prvi sveski rat, povećan interes i nova izdanja svedoče da se ona veoma dobro uklopila u neveseli štimung poratne Nemačke. Završivši školovanje, Trakl je bio apotekar u Salcburgu. 1914 je poslat na galiciski front gđe se, teško гаnjen, otrovao da bi prekratio muke.

КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ студената славистике

Радове су чнтали Рнсто Лојпур и Зоран Јокснмовић (проза) и Радован Нин. ков (поезија). Ристо Лојпур nojatßHO се пред нама први пут са својим утисцима из немачког концентрационог логора Матхаузен. Његове приповетке носе карактер репортажа, али зато дубоко преживљених и довољно убедљивих. Чич r Јоксимовић нам је са својом еротоком прозом сервирао нешто давно познато. Та свакидашњосг у његовим устима звучи неубедљиво, банално. Кх9 ** ииПесме Нинкова какве сада пише је једно ново, њему својствено јединство речи и осећања. lo *♦ Дискусија по прочитаним радовима није било иако се могло говорити; кмали смо прилике да чујемо лепу поезију младог Нинкова која није смела да прође незапажена. Исто тако требало је говорити и о прозном стварању Лојпура и Јоксимовића, Ц(|јк i| i ц u.oi Д. К.

ТРЕЋИ ФОКНЕР

„Медвед* Библиотека „Мозаик“, 13 Матица Српска, Нови Сад. Добили смо и трећег Фокнера, љегову новелу „Медвед“, након два романа „Светлост у августу" и „У-љез у прашину", издатих у Загребу односно у Београду. После низа штампаних књижевних прилога нобеловац Вилијам Фо-кнер стекао је своје поштоваоце и симпатизере и међу југословенском публиком. Стилском упрошћеношћу и истовремено животном сложеношћу какву нам је већ пружио Ернест Хемингвеј већ у „Старцу и мору“, Фокнер, симболиком која треба да претстави као у баснама велике истине и животне проблеме, и својим „Медведом“ Беном и псом Лајоном, супарницима из животињског царства, људским противницима и приврженицима, велики и комиликовани стидиста и мислилац говори на езоповоки начин о међусобним трвењима међу људима и о динамичности једнога времена и виталности људи у њему. Колика разлика од ловачких белешкарења једнога грофа Тургењева до егзотичних пустоловина и лова за животном истином и постојаношћу код једног Фокнера. Ово заправо и није нека тарзанијада, приповедање о лову, већ киплинговска истина о бујности природе која се уврежује у психологију ловаца, ово је једна поема, један животињски еп каквог је можда код нас дао покојни Назор кроз Медведа Брунда, али овај Фокнеров медвед постаје горостас. И доиста, и за нас ова књига била је разговор „о људима ни белим ни црним, већ о људима, ловцима са јаком вољом и одважношћу у подношењу тешкоћа“. Ово је била књига за нас и о иама, без обзира на којој плохи глобуса,

А. Д. Михајловић

EMIL KOSTIC: Kroki

СНОБОВИ И ЉУБИТЕЉИ

Оснивачка скупштина љубитеља музике

У сали Коларчевог народног универзитета у којој, према рсчима многих диску таната, нема скоро никога на концертима наших композитора и извођача, говорило се највпше о узроцима тс болести наше концсртне публике. Наш просечни слушалац нде на концерт јер тако захтева добар друштвеии тон, зато хоће да слуша Бетовена или другог великана и то у нзвођењу неког странца. Снобизам је наслеђсн али се не ради нншта на њс говом лечењу, од другог разреда гимназије ншко не води рачуна о музичком просвећивању омладине. Из

школа примамо нове и нове генерације „ггознавалаца" са пуним устима и празним ср цем. Како прићи њима и осталима, неисквареним али и незаннтересованим? Све се може објаснити, па и нај компликованнја савремеиа дела. Ко разуме, заволи. (Ре ферат Душана Костића) Можда снобова и нсма то лико. Публика иије крива што није довољно музички образована. Она поштено прима оно што јој се допада. Домаће композиторе не мрзи али не може да слуша неразумљива или чешћс лоша домаћа дела. Ко бира та

дела? Прво то поправљати па онда публшу (Б. Божовић) Треба ли се опет обарати на домаће ауторе? Боље је створити услове да они буду схваћени! „Ми Скомпозитори) имамо добрих дела, само се кољемо међу собом.“ (Јосип Славенски) Без обзира шта се мислило о свему томе, имамо што имамо. Како васпитавамо? Михаило Вуждраговић је још 1930 тражио да се у вишим разредима изучава историја музикс. Стари професори су се смејали. Нажалост, став наших дирек-

тора данас није друкчијн. Где су оркестри и ансамбли по школама? Свака од њих има свој џезић. Он је доступан а озбиљна музика је далеко. Нико нема ништа против џеза (Оскар Данон). Но, једну област духовног живота треба да дели са озбиљном музиком. Опет се враћамо на прво питање. Како придобити ? Форме које друштво предвиђа већ су искушане али, због њих самих, или из дру гих разлога нису биле добре. Сада he бити више оду шевљеша то нико није рекао и само је то сигурно. Присутни. Присутии су свима пљескалн. Д.

PRO et CONTRA

KNJIŽEVNA PIJACA

U kalendaru Ijubitelja književnostl utorak 1 četvrtak su obeleženl crvenlm elovima. I ovde bt crvena boja kao i u kalendarima našlh bogobojažljlvih baba označavala praznik da nema posetilaca 45-ice kojl su tu, boju shvatili izazivački. Cetrdesetpetica Cuvena (viie po svadama nego po knjlževnlm razgovorima) nlje još zaboravila proSlogodlSnje posetloce. one iz prvih klupa sa pletivom obično markc »Plngvin«. Te pletilje su bar otvoreno pokazale da ih knjltevnost interesuje kao uzgredna zabava kojom nekako razbijaju dosadu od jednollčnih pokreta ruku. Ove gođine pletilje ne dolaze. Ali zato su opet tu lakoIzazivljivl posetioci. Umesto pletiva nose sa sobom lepo ukoričene knjige. Poznajemo njihova llca boju njihovog glasa, njihove rečl. To nije teško znatl: sve je uvek isto Sa njima đolaze i njlhove mnogobrojne prlstalice. Kad mladi plsac pročita svoj posleđnjl redak, dolazt njihovo vreme. Za one koji nisu spremni da prave retorske ispade nema vise mesta. Reč imaju asovi. Dovoljno je da oni uzmu retorsku pozu a već počinje pljesak u klupama njihovlh navijača. PokaZi im kllču ođuševljeno. Preko zlme sputane navljaćke strasti učine da ruke postanu maljice t klupe tesne. Tada progovori On 1 vrlo znalačkl utvrdl: da je autor uglavnom preplsao Dostojevskog: da to nije nlšta novo 1 da je Kafka to pisao još 20-tih godina prošlog veka.

da treba pročitati Kafklnu prlču »Jazavac« 1 viđeti đa je pročitana priča samo njen srpski prevod. Nikad nenapisana priča Kafkina »Jazavac« (čitaj: »Jazbina«) i njegov povratajc za čitav vek unazad izazove nekl Ironični osmeh; i sve se zavrSl na tome. I tako književni, crveni utorak gonjen od neumesnog pljeskanja, povika i navljanja povlači se da bi ustuPio mesto književnoj pljacl na kojoj se kao i na evakoj pijaci prodaje ispod ruke krađeno i za skupe pare neobaveštenih, jivtina roba. V. в.

СТИХОТ ШТО УTPE КЕ ГО НАПИШАМ

Ма Душица Јјокомотивата здиши со претежох здих и, све, за миг ке крсне право. Девојко, послушај уште еден стих пред да ти речам од срце здраво. Саио него уште несум го напишал а го кријам длабоку во својитс гради како сломен од твојите убови очи и од сите твоји стремежи и нади. Со стихот ке речам колку ја сакгм земјата моја и зората рујна и сб што сскавам од животот во мојата младост бујна. Ти си однш. Нека стихот мој тс прати. И со срека твојот пат ro злати... Локомотивата, еве, писна силио в миг и нзгина длабоку во нокта јасна а со неа го сокри и насмеаниот лик на една младост, весела, красна!

Љубиша ТАШКОВСКИ

sluden*

5