Студент

Са студентских галерија Троструки успех ~СВАЂА У МИРГОРОДУ <с (Наставак са првог ступца претходне стране) А глрвне личности, са тежим задацима, били СУ чврста грађа за цео анеамбл и они су својом сигурном глумом били темел. претставе. Иван Иванић (Бранка Вујовиђа) сав је игран у оквиру богато варираног карактера сигурно и поштено, али у том поштењу мање гротескно него што би он могао већ да дозволи свом таленту. Иван Никифоровић (Ташко Начић) нова је потврда после прошлогодишњег Лончара из „Монсерата" његовог несвакидашњег талента, помало бизарног талента значи да ће, спремајући с9 за глумца, са добром школом са којом he добити сигурности и финоће и са широм културом, постати глумац од зкачаја. Данас му се још дешава да учини неки покрет ван карактера, чак и у неком најфинијем глумачком тренутку и да ту и тамо назремо младог човека који није довршио у свему ггроцес трансформације. Агафија (Драгана Савић) . жива је глумачка ватра која у тој ватри игре не заборавља на Гогољев стил и сигурно ваја поверени карактер. Овог лика не би се постидело н и професионално позориште и претставља један од најуспелијих глумачких ликова вечери. Приповедач Мориса Левија милозвј'чним изговором постигао је леп успех са стилским осећањем за одмереиост и контакт, без обзира на онај помало недефинисани осмех на крају сваког монолога. Тај осмех морао је бити ил и више од срца или јасније ироничан, овако је дифузан. Тако је „Свађа у Миргороду" највеће достигнуће послератног рада Академског позоришта по стилско) уједначености уметнички дисциплинованог ансамбла, смелом и сочном режијом правог Гогоља. а из пера младог човека кој и је поникао у истом том позоришту. Јован ЋИРИЛОВ

КЊИЖЕВНИ ЧЕТВРТАК. .. ...АЛИ У СВЕЧАНОЈ САЛИ

То књижевно вече три пута је за!казивано и одлагано, на плакатима су брисана и додавана имена. па је све личило на фудбалски клуб чији се чланови инфантилно свађају. Напослет ку, знатижеља многих слушалаца била је задовољена. Књижевно вече имена већ пласираних у водећим часописима било је пресељено из окромне „четрдссетпетице" у свечану салу Филозофског факултета са чијих зидова гледају хитре очи великана. Једна књижевна група наметала је свечану тишину и растојање. Зашто? ПЕСНИЦИ У СЕНЦИ ЕСЕЈА Своје новије стихове читали су Борислав Радовић и Велимир Лукић. Па ипак утисци које су они покренули били су самлевени бујицом речи о свему и свачему у „коктел“ написима Жике Богдановића и Петра Џаџића. Ови песници новијег рођења, сасвим отворени и разговетни на висоравни сна, коју граде и руше сопственим рукама, доносе једну неоспорну таласну дужину. Један унутрашњи ред диктирао им је и јасни слив стихова, па је читање њихових просторних жеђн приличан рад, али рад пријатан. Од „Робинзоновог ноктурна" („Видици" 6р. 5) Радовић је стално растао навише и то би трсбало да нас чини спокојним. Ипак, још се не може довољно оцеш!ти ова интелектуална одећа која и стварне немире доводи до безразложности казивања. ЈЕДНА СКРОМНОСТ И ДВА ЈУРИША Студент Јован Христић Јонео је своје записе, чита|ачке и есејистичке, о књиГама Албера Камија. Скептичан када говори о литератури уопште, овај млади писац је топло пришао француском „романсијеру бола". Читајући предговор књиге, Христић је сачинио један свој, један креативан, један насушан предговор. То је била скромност коју је требало више поздравити. Жика Богдановић је непрестано лебдео између соп. ствених и туђих митова. Његов есеј о Штајнбековом роману „Неизвесна битка“ био је оптерећен античким приближавањем неодредљивом добру и неком космичком болу над неизвесношћу земље. Кад је покушао да буде песник, овај вредни сарадник „Видика“ губио се у бујици речи; кад јс помињао туђе књнге, уверавао је читаоце да види

и њихово друго подножје. То је први јуриш у неизвесно, а други припада распеваном перу Боре Ћосића. Детињски митови пронзвољно учествују у његовом приповедном делу. Одломак који нас је засуо ове вечери објављује се као збир. ка малих ратних ужаса. Садржај је сасвим измлевен једном поетски размаженом игром језика. (Ритмичко понављање именица; нокат, прсти, мољци, мрави, млеко). Све је рађено симултано: час се говори о апотекару, час о хаузмајстору, па б« било наивно рећи да ту нема рационалне мере. Речју проза Боре Ћосића је и даље спорна, Чекаћемо његов роман. јер cpeha је видети прву и задњу страницу оваквих покушаја. СПРИНТОВИ ПЕРЕ ЏАЏИЋА Напослетку, појавио се Петар Џаџић који је покушао да начинн „златни рез“ данашње поезије. Лаких руку, лежерно и хладнокрвно, он је покушао да изврши ревизију мишљења и да

романтизам који траје постави у исти гроб са модер. ним тежњама које нису споредни звук нашег времена. Овај млади критичар чапао је своје сараднике који су неколико минута раније читалц са истог места. Чак их је оставио без икакве иале. Бришући све оно што је наше столеће носило као своје поетске проналаске, Петар Џаџић је изгубио историско осећање ствари, па је прогласио кризу поезије не тражећи њене корене. За једно овакво вече било би пожељније да ic млади уредник „Видика" притекао у помоћ коментарима поезије која се одвија пред његовим очнма. ШТА СУ РЕКЛИ СЛУШАОЦИ Дискусија није најављена, нити је допуштена. Нису ли приређивачи мислили: после обилног обеда не морамо говорити о мрвама. Ипак излазећи из свечане сале која је ове вечери постала хвалисава сестра „четрдесетпетице" слушали смо одломке неколико разговора.

Један студент високог лица рекао је: „Ово књижевно вече личи на неку утакмнцу. Џаџић је повео трку, али мнслим да је није добно“. Једна студенткиња је додала; „Ја волнм лирске стнхове*. Младић са наочзрима приметио је: „Уши су ми заглунуле. Речн. Речи. Речи“, Опет весело лице једног студента (историје уметностн); „Све ово добро је припремљено, само је недостајала слика... Томаса Елиота“.

Милосав МИРКОВИЋ

ВЕЧЕРЊИ ПРАТИОЦИ

Нико неће схватити зашто са сутонских обала срца циједим ову пјесму. Казаће: није он једини кога у атомско доба обиђе јужни вјетар! А сухи лист никад не удахне кре из плавих вена које су некад биле украси мора што се у дугама осмјехује. Па шта ако ће казати мисао којој сам npuje свих закитио своју пјесму? Овдје мотива нема: прошла је кроз мој поглед, далека, какву је запамтих поред росе коју сунце још не бијаше топлином обрстило. Вечерас. Пролазећи, запјева негледањем да би заборавила имена којима је китила, некад, моје издашне руке. И намотавши на прсте далеке влати што су нас спајале, она мимоиђе привиђење које јој негдје дубоко ремети сребрни сан. Мотива нема. Изнад мене пролијећу голубови а ни сјенку никад да уловим. Између сјенке u голубова завршава се ова пјесма.

Сретен ПЕРОВИЋ

Milorad Panić: Surep: Brza Bistrica, daleka prošlost i Surep

„REKA“ Piščevo izdanje

Posle pročitanih malobrojnih stranica oetaje nešto u čoveku. Neka maglovita, daleka i tek naslućena slika Reke, penušave i bistre i njenih plovnih obala na kojima su se odvijale čudne stvnri i o kojima ona sve zna, ali nemo teče kroz vekove i generacije i pušta druge da pričaju o tome. Otrgnut sa njenih obala, pesnik joj se ponovo vraća i dopušta da mu njeno talasanje, nežni spomenak i kliktaj ptica, izazovu usp menu na d'’':ka vremena careva i paša i da stvori poemu koju posvećuje njoj svojoj Bistricj sa željom da seče krš vremena kao što ona seče okolne stene. Davno nestalo doba Dušana, njegov manastir Sinan i njegova džamija jesu predmet oko koga kruži pričanje poeme, a kroz sve to provlačj se neka nosta’g ; ja pesnika za onim vremenima kada se kao dečak igrao n a talasima reke i tražio bele piljke na njenom dnu. Umesto njega sad a na obalama stoji čovek koji se udaljio od reke svoje mladosti, ali koji duboko u svom biču nosi sv 0 njene .elemente, z. a uvek prikovan za njeno dno. Sa izvesnim očajanjem on primećuje da se ipak bn najviše promeni 0 od svih stvari koje su mu '•iragp i bliske a koje sada kao d a su udaljene od niega .1 u tom nemom očaianin obraća se reci i u zagrljaju s njom pita je; »Zar su sve te priče o mađiji puste? Ko me to onda premetnu u drugog i livadom lica zasadi rogozu, a sačuva zrakom isti kliktaj ptica, na stenama istim istu divokozu? Као što su prošli Sinani i Dušani, manastiri džamije, tako se i on .promenio j ođ đečaka postao čovek koji ne nalazi sebe tamo gde ustvari pr’pada, na obalama voljene reke, ko,ia ie ostala ista brza i penUšava. Pesnik traži ’ svoju izgubljenu sviralu, a nikako ne može da pronađe sebe i u nedoumic’ se pits: >Pa šta naj-ad tu, jest a šia ne 'to traje? Sto mre? Poema je kratka. ali su tisci dugi i snažni. Sv»‘ kojj nam ona otkriva i nov' 4 n ■■ in+ere'antan, đaje tako puno, a trav\ tak 0 malo vremena da bude otkriven ј upoznat.

Ksenija Pelrović

А. FABAGO: Pejsaž (drvorez)

ДОБИТНИК РАТНОГ „ОСКАРА“

Прстпостављамо да је у јеку рата 1942 године било довољно бити Рене Клер, па добити Оскара. У свом просечном делу Рене Клер је далеко надмашио своје просечне колеге из САД. Познато је да Американди не умеју да направе добру филмску комедију ни од бесмислице које им леже, а камоли да буду сат и по на висини духа старе Европе који је Рене Клер донео собом. „Ожених се вештицом" је забавна фантазија пз'на лаког потсмеха на грађане и предратни начин живота j* америчкој демократији. Клер се смеје грађанима и показује им: гледа Јт-» како сте смешни. На ванредно пријатан и забаваи начин, без намере да у сво Јој критици оде даље. Они којима је Кинотека омогућила да виде „ИталиЈански сламни шешир“, „Под крововима Париза" и ..ДаЈте нам слободу", те, Још непревазиђене праве филмске оперете пуне комике, хумора и људске топлине, и поред праведно високе оцене коЈа Je дата филму „Ожених се вештицом“ не могу да не буду и тужни над Рене Клером који Је постао своЈа сенка.

OKRENI KLJUC POLAKO

■v -у iz engleskih filmova koje srao giedali pokaznje Г dosadnih soba sa kaminima, na ulicu i u pejsaž đa je cngieski film poslednjih godina izašao iz (»Dugo sećanje«, »Crni čovek«, »Odveden« ... ). Tako se i film »Okreni ključ polako« događa uglavnom na ultcama Londona. Tri žene izlaze u 8 ujutro iz zatvora Holovej posle izdržanc kazne. Tokom sledećih dvanaest časova njihove sudbine odlučuju se tragično ili srcćno i film se završava dok Big Ben otkucava večernjih osam. Vrednosti ovoga, po nzačaju prosečnog filma, nalaze se u zanimljivoj radnji i uverljivoj atmosferi, znamenitoj glumici Ivon Mičel (Monika) 1 toplim akccntima koja je Ketlin Herison dala liku stare gospode Kvilijem koja ima običaj da kradc.

( PRO el CONTRA ) „Ожених ce вештиаом“