Студент

KULTURA I UMETNOST

КЕЈТА ФОДЕБА Уметност и егзотика

Народни мелос побеђујс. Репертоар пун еротике. Мисте, риозна смрт Бигола. Наш је циљ афирмација афричке фолклорне културе

У Студентском граду чудио чудо кажу. Афрички фолклор je у граду. Препуна је била сала. He зна се да ли Је вила пунија публика или пљеска. Кажу да се такви аплаузи и топот ногу зову френетичним. Жива на термометру расположен.а играла је стално тако високо да под таквим околноетима није вило лако уочити уметничке падове. Од Једног лепог чинило се да Је све лепо. Трупа менаџера и кореографа Кејте Фодебе, била Је eeh летос у ЈугославивЈи. Можда су њени наступи тада у зеленим травним амбијентима београдског Ташмајдана или загребачке Шалате, били уверљивији и више нас уносили у интимна проживљавања и иживљавања становника далеког црног континента џунгли и таЈанстава. Овде међу уским оквирима обичиих дрвених сивих кулиса Једне позорнице, као да су покрети скокови и плесови ових симпатичних играча и играчица били некако сиутани. еведени на Једну меру театарску и више конвенционалну! Тешко је давати неке прецизие судове т овим играћим спектаклима у којима се свежа елементарна оригиналност афричког народног мелоса, често пута мешада и то не баш срећно са разводњеним извитопереним аријама шпанско- португалоког порекла И зато нећемо погрешити ако уетврдимо да су чланови Кејте Фодебе били најбољи. тамо где еу нам пружили своје националне игре и ритмове. св наЈмање тзв. обраде и инфилтрирања туђинских лоше интерпретираних музичких .примеса. Затим. репертоар Је "ио засићен Једним врло наглашеним еротизмом и миотнцизмом, пред нашим очима дефиловале су уигране сцене посвећења веридбе, скидања чини са Ја. порађања итд. И томе се не може нивдта приговорити. што је репертоар тако састављен, пвшто Је Јасно да су у животу нецивилизованих народа на првим ступњевима развитка, најзначајиији они моменти који задиру у те животне манифестације. Али се зато може приметити да еу у извођењу тих сцена уплитани извесни врло Јевтиии елементи кабаретеког жанра који су на махове прелазили у порнографију. Вероватно, да je томе допринело костимирање. Конкретно, једна мулаткмња

i у неколмко игри нврочито у плеоу ■ трудне жене, бил* Ј« одевена. тЈ. i Једва одевена у два парчета свиле » које вероватно неђеио иаћи иигде • у Африци, «ли зато свагде У тар■ дероби којег пвриског варијетеа. Није потребно наглашавати да су , баш ове сцене побрале највише уркебееног аплауза етудентске публиi ке и д* вероватио имаЈу своЈ одре. ђен комерциЈални ефекат. НезадржавајуКи се на евакој игри понаособ. може ее ређи д* Је у „ритуалу обрезивања", највише дошла до изражаЈа тешка успоренв ритмика екстазе, попраНена касииЈе с* невероватно верно прика, заним трзајима, коЈи изражаваЈу бол и првлазе у праве рафале дрхтаЈ* целога тела. Солидна игра и високи скокови „младожење" у „Посвеђењу веридбе", говоре о Једном солистичком таленту. коЈи обеђава. Посебно Је интересантно извођење „Афричког порекла цеза" ce очигледном намером карикирања супер-савремених мгара. Легенда о великом поглавици Биголу и његовоЈ тајанственој смрти. пуна мистицизма и мрачног расввтљења, сввкако нам le наЈвишв дочарала ону Африку плвменских врачева. људи-пантера. потмулих бубњева и осветничких Оогова. На позорниии се створмо Јвдан тако фуриозан опектакл да се на махове ниlв зиало да ли људи гутају пламен. или пламен гута људе После коицерта, на при Јему који Je приређен учесницима. разговарао сам са њима и дозиао да су углавном пореклом из француских колонија, и да их Је знатан броЈ студекат*. али како рече електротехничар Жакуба: „Од како смо потписали уговор о ангажману. студије наравно стоје и постајемо професионалци". Менаџер г. Фодеба, рекао Је између осталог: Наш Је циљ афирмација афричке фолклорне културе. Ми се политиком не бавимо. Односно сматрамо да је ова наша делатноет најбоља политика. Афрички народи су евоЈим виталитетом и напорима своЈих интелектуалаца постигли за поеледњих cro година то, да су идео-

лози колониЈаЈИвпс сила морали постепено да мен>ају своЈу тактику према нама, тако да се од тезе потпуног негирања наше културе, прешло данас на доста напредну тезу о коегзистенцији домородачке и европске културе у Африци. Наравно, наша култура Је те« у формиран.у завршио Је г. Фодеба. На при Јему Је извршена предаја поклона етановника Студентског града афричким колегама.

Маричко МРЂАНОВ

Детаљ једне слике са годишње изложбе студената Ликовна академије

u žicama

fvrći, tražim od njega kanap što drži cmaja, ов mi ga daje sa puno poverenja, zaboga, pa Ja sam zreo čovek, Ja svakako morara đa znam kako se skldaju amajevi sa telefonsklh žlca, trzam kanap, manevri Sem zmaj se sve vlSe zamršuje, cimnem malo Ja*e i on se prekine. U ruci ml Je parče kanapa, gledam Svrću, njemu se očl pune suzama, zmaj je zauvek ostao upleten, suze grunu, Svrća me psuje i hoće da se tuće sa mnom, ja sam kriv Sto Je on ostao bez radostl 1 visine đotrćava njegova porođica, komSiluk, svi me grde, mnogo viću, dižu pesnice, Ja ih Cuteći gleđam, Bf branim se, krlv sam, pođem daije, onl za mnom, prate me dok ih grla ne izdaju, a onđa se vraćaju. Opet Citam novine. Vreme stojl. Sednem na jednu nisku kamenu ogradu. Kamen Је leden. Mislim o posiu koji treba da obavim, ali viSe nisam siguran da znam kakav Je to posao, ni Sta treba da radim, noć je bila duga, a Ja sam stojao u hodnfku prepunog voza I nisam ni trenua. Na uglu prekopuu jedan dečak prodaje Sećerleme. Tabia sa siatklšima leži na niskim nogarama. Dečak giasno nudi svoju robu. Oko njega su JoS tri manja dečaka, nijeđan od njih nema više od deset godina, oni svl halapljivo posmatraju šećerleme I drte ruke u dlepovlma. Zatim se đngo neito došaptavaju sa prodaveem, en klima glavom i odlazi dva tri koraka dalje n jeđnu pa pudžisku radnju, tamo ostaje leđima okrenut avojoj tabli. Ona trojica brzo trpaju poslastice u usta 1 dže-

AItKSANDAR О JRADOVIĆ

pove, Ја ustajem 1 polazim da th oteram, upropastlće prodavca, dolazim t korim th, a onl podižu đreku, ргоdavae izlazi iz radnje, pristupa nam, kažem mu da au ga pokrali, a on odgovara: Sta te se tlCe! Hoću da mu ponovo objasnim, izgleda da me nlje razumeo, a on Ijutito ponavlja: Sta te se tlće! Ostali deCael be* reCi stoje oko nas. HoCu da ođobrovoljira prodavca, vadlm novac I tražira dvanaest luia ođ Sećera, i dvanaest šipki, 1 dvanaest. .. šta znam Cega, aii on kaže: Neću da ti prodam, nlje za prođaju, idt, šta te se tiCe! Osećam kako me prljl njegov uvređenl, razbešnjeut pogled, osećam da će, ako Još ostanem, t on zapiakatl, da će me I on omrznuti, osećam đa se, možđa. to stvarno raene nlšta ne tlCe, Ja sam ovđe samo ргоlaznik, proiaznik. kojl celu noć nije spavao 1 kojl treba da obavl nekakav posao, osećam da treba da ođem, odlazim, dečakov pogled me prljl, sađa Je tišina, Cujera samo tup bat svojih cipela po biatnoj kaldrmi, hladno Je, vrhovl planina su n obiacima, gleđam na sat. JoS Imam vremena, a onda gore, na nobo, tamo mnogo raznobojnih zmajeva lebdi, a repovi im lepršaju na vetru.

PRO et CONTRA

sa studentskih galerija

Мисао Берта Брехта кроз претставу „Доброг човека из Сечуана“ у Београдском драмском позоришту

Легенда о добром човеку из Сечуана значи упознавање с једном од најснажнијих личности еавременог позоришта и летературе човеком који је успео да драму прилагоди свом особеном таленту уместо да чини обрнуто. И ова. да употребимо један његов израз, „драма-еп дело немачког емигранта који не може да буде оптимист (сетимо се сцене с берберином и сиромасима који не смеју да жу се супротставе која одише тиљадудеветсточетрдесетпрвом) говори о Брехтовој тежњи да постави, ако не и реши, најопштије, проблелее не занемарујући јединку-у. по њему. пајзабавнијем облику зр широке масе којима се обраћа. Отуда у овол комаду с певпнчм и рецитованим постскцм коментарима једно крупно п, како крај поклзу!fc, нерешивп питање. Кпхо дп човек буде do6av? Трп бога. не пилие сведпжаопп античке средњовековне ма*пте. већ три немоћнп члана бпжје* кблегигима v добп *алове демократије и сами заплетени у ceoja незгодна правилп и на сило модерни'зовану б ожанску администрацију која им даје путне налоге и вероватно и дневниne. тоаже од проститугке Шен-Те да буде добоа, једиnu добпо човек ■>> Кинн. где се појединац толико губи мећу људима, и у целом свету који се, као паметно а noкварепо дете, отео излапелој педагогији неба. Mnvn ли добар бити и будала? Није ли то оно што опредељује многе. није ли то омо што је онределило ТНеч-Те да своју дхуугу, nvoMohvvuv и окгпгтн.у личност издео*ч v измчшљеног стрица Шуј-Та. Богови су дали мало новпца за доброту. стриц мора дп се појовљује све чешће да би средио упропашћвно имовинско стање јер сиромаcii имају nvaeo на помоћ, na нчсу ни благи ни захвални, људи и.нају nvaeo на смрт, n% нису радосни што су остали живи. Не може се ни no нагати. ни сппсавпти, нч волети без сребрних долара. Нг може се бити добри дух предграђа, а да се иетовремено не буде и краљ дувана који игра у колу његових ђавола. Божанска правила су демодирана. Постоји некакав свет у коме се узима да би се поклањало натраг. Богови су практични: гледају да уреде ту размеру узимања и давања и да npuepeмено одрже ceoj стари свет nveu бог допушта ШенТп да једном месечно буде Шиј-Та. Када се гледалац пробије кроз четири сата сижболике oee претставе, остављају му да реши питање које дра.на уствари само поставља. Али, он се дотле свакако изгубио једном од споредних стазмца наговештаја у свим nvae цима које су и бпгатство м маиа овог дела. 3а узврат осећа нешто што му обично нг долази с позоонице дах обичне, „мале и поезије која понекад заиста није ни исувише јасна и гола реч, нити компликовани многосмислени мехур.

И режија треба да се спађе у овом многопућу. Делол писца који има своје концепцијв о позоришту и којима се пишући покорава, треба da господари један стил. То захтева и основна идеја симбол која је чпак наткрилила све остало • Међутим, ижа се утисак да јв редитвљ (Соја Јовановић) глумцв или растурио из једног полазпог цвнтра у свим правцима, или се трудио да их до њега бвзјкнвшно довуче. Сама Оливера Марковић јв као Шен-Те бпла сва у уздржљивој стплчзаиџји, док је стрица играла реалистички, с много ширим распоном) иако је њено остварењв Шуј-Та као це лина боље, изгледа да ј? стилизација нвћаке оправданија). Мајка Јан (Љиљана Крстић) била је права, скучвна и Кинескиња, док је Власти мир Стоиљковић, као њен син потсећао изгледом и гестом па главпог јунака „Иад нчце за страх“ а говором на одређен тип београдског ман гупа одомаћвног u на „тезгамаЖанкостокпћввска алапача Олге Јовановић и дру гв карикатуре вукле су ceaкп нл своју страну. \ Када се овако илуструЧе ј&днп мишљење о режији тцебп одмах пагласити да то v цећини случајева нису замеркв и извођачима који cv постцгли углавном опо што су ттели или им се тражило. Олиеепп Маоковић je заистп v оба вида улоге и V оба стила ддехигла висине на које се не талента (рецимо, брочинству н шетњама са замишљепим дететом) Властнмир Стоиљковић се , нажалост, ретко решавао дп не 6vde допадљив и од публике награђен шатровац и тиме је iom више зажаглио причн о пилотц Koin *е. и V ПРЧМПГ)ном и v симболичком зиачењу, хтео да лети високо, na се јер тако мора, са свим добро осећао npu земљи. Писати музику за Брехтов комад не значи правчти обинну музичку пратњу. Од „ Onepe за три гроша 4 * и сарадње са Куртом Вајлом H.uie су полушлагерске мелодије имале чудну привлачност којп би се могла nopeдити с Преверовим песмама. певани део текста има код Брехта reoiv нарочитн vaмену. Композитори (В. Симић и Б■ Симић) су добро no мирили захтеве садржине и „певљивости а и npuiaTnocru песама, али изгледа да су местимични псеудофолклорнн, турандотовски нагласци бчли непотребни, iep је у тој драми место збивања најмање важно. Мисао Берта Врехта, сад« једног од водећих културних радника ч анфан терибла Чсточне Немачке, допрла ie до нас његовом и туђом кривииом нејаснија v нпцифранија него што је. Ипак, спремни смо да се, заједно с њим, питамо колико he погодбе као она бивше проститутке или самога Бер та Брехта с боговима разних страна продужити један уморни свет.

Војин Димитријевић

5