Студент

PRO et CONTRA

levi rakurs

Само поводом филма „Празник у Риму” Разговор са пријатељем о филму и утицајима

Сваки популарии филм унесе у своју публику неки мали обичај или неку нову навику. После неког каубојског филма о грубијану са дивљег Завада, дечаци рецимо, почин»у да пљују некако нарочито или да говоре кроз нос као што је то чинио стари Џим. То несумн»иво моћно деловање филма опомин»е нас да пазимо при избору филмова не само на евентуално васпитно штетни манифестни оадржај филма, већ и на латентне, у самој акдији несадржане могућности идеолошког утицаја које филм носи. Поготово кад знамо да је једна анкета показала да 50% енглеских средњошколаца своје погледе на полна питања формирају искључиво захваљујући утицају филма. Да ли је живот на филму нешто нестварно? Некада претерујемо, као што је то овога пута учинио мој пријател. студент технике: он тврди да је филм „Празких у Риму“ нама туђ Јер је принцеза приказана симпатично, тс према томе лажно. Своју аверзију према краљевима и династијама моЈ приЈатељ пре нео Је и на имагинарну прин цезу Ану коЈа Је посетила Рим и провела у њему три дана јуче ол 3—5 у биоскопу „Козара" дванаести ред. Нисам никако могао да га убедим да Је то била Једна имагинарна посета Риму ( да та Ана не постоЈи, да то ниЈе живот и да Је то све изрежирао Један добар филмски редитељ. Виљем ВаЈлер. Чињеница да је моЈ пријатељ доживео тај свет као реалан, указала ми Је на могућност да Је тај свет (коЈи Је постоЈао Јуче од 3—5 за мене или сутра од 5—7 за вас или ол 7—9 за н>их) иако мате р иЈално не постоЈећи значи Јвдну психолошку реалност. Хоће ли онда, за такве, који су као моЈ приЈатељ али поводљиви, уживање овога филма бити ходање идеолошком странпутицом? Зато што је непослушна или зато што је принцеза? Биоскопи малограђанске Европе назвали су овај филм „Срце и круна“ и „Плебејац и плава крв“. Поставивши тако мамац онима који се стиде што им је крв црвена, који радознало прате сва крунисања и краљевске путеве у Монте Карло, на Ривијеру и посете, успут, катедрали Нотр-Дам или Св. Марка. А Енглеска је протестовала, јер овај филм индискретно злоупотребљава једну неприлку енглеске краљевске куће; принцезу Маргарету и њено недолично понашање. Захваљујући будном оку штампе свету је позната њена романса са капетаном Таусендом. Човек из народа и несташна плавокрва принцеза! Овим филмом амерички плебејац потсмехнуо се анахроничном укрућеном свету церемонијала и нацртаних осмеха. Не знам да ли сам убедио свога пријатеља. Обадвојица не волимо краљеве и разликујемо се само у схватању, да ли је Ана симпатична јер је принцеза. или упркос томе што је принцеза. Забавне авантуре несташне девојке и сентиментални завршетак кратког распуста изазову смех и понеку сузу на крају. Саосећамо са веселом, љупком и непослушном девојком да. Саосећамо ли са принцезом која мора да се врати „свесна дужности према своме -народу“? Не. Ако је „друштвена штетност“ доброг и напредног шведског филма „Играла је само једно лето“, била у томе што Је учинио да многе девојке на своме развојном путу учине један корак два дана раније. онда се одговарајући утицај овог лаког и забавног филма „Празник у Риму“ састоји у томе, што je низ цевојака почео да носи шишке За разлику од; принцезе не. оне нису тужне, јер нису закључане у дворцу који је гадан поред свих оних Микеланђелових радова, јер у њему нема радости, јер се у њемч говоре само научени текстови. Д. М. .

Одри Хепберн

KULTURA I UMETNOST

Васа Поповић: Волите се, људи

Сгара Је истмаа да je лаосше говорити »ловодовг* кего ,о нечем - , будуКи да друга кошбинациЈа не обавезује темом, већ оставља аутору могуКност да вапише еве што зна, а често и понешто што не зна већ само тако изгледа. Значи, Ја сам недвосмислено за друти начмн, али сам себе онемогућио једним бесмисленим уводом. Ипак, направио сам га да бих се оправдао, зато што ве могу да не искористим ову прилику за Једно разматрвње о нашем новинарском изразу; о ваЈновинарскијем од новинарских израза репортажи. Наиме, репортажа Је уколико читамо оно што се тако казива по страним новинама исхључиво средство да се читаоцу саопшти догађај, или било каква доживљена, догођена понекад у интересу сензационализма претерана материЈа од општег значаја. Оно што је карактерише, оно што Је литерарно одређуЈе, баш Је недостатак ма каквих литерариих манштулација. Она Је конциока, она Је сасвим Једноставна, она је добра или лоша, зависно саио од онога што Је у н.оЈ стенографски ухвађено из живота. У њоЈ догађаЈ говори за аутора, тако да се захтеване литерарие способности своде на основиу писменост са нешто смисла за раепоред и нарочито истицање појединих важнијих чворова репортаже у односу на мање важне. Код нас Је међутим оно што се назива репортажа врло често приповетка, понекад путопис, понекад критичко-друштвена студиЈа, а ретко или никад оно што Је репортажа у европеком смислу те речи. Ала да не будем погрешио схвађвн. Ја нихако не мислим да оно што се код нас поЈављуЈе под тим именом не ваља, да је лошиј е или да у било чему уступа каноном одређеноЈ форми стране репортаже. Желео сам само да констатујем ствар која можда и не може до ситиица да се прихвати као тачна. И то све поводом књиге Васе Попо_ виђа „Волите ее људи“. Јер она Је једна сасвим нова литерарна комбинација: шеретско - севдалисхи, српско - сремски конгломерат хумореске, репортаже и приповетке. Довољно духовит за писца хуморески, сувише новинар за књижевника, сувише књижевник за новинара, дубоко импресиониран Чеховим (што аутор примерно поштено и сам признаЈе свестан да то никако не може да шкоди његовом угледу) Васа Поповиђ Је био предиспоииран за писање књиге коЈа би била у стању да доведе књижевног критичара-теоретичара (Ја еигурно немам амбициЈа да будем таЈ) до нстпуног живчаног слома и хроничне моралне депресије. Јер. „Волите се, људи* *е добра књига иако то књижевни тесретичар у интересу властитог мира и чисте савести ие би

емео да призна. И Још једном моје мишљење, мишљење дабоме, необавезно: ако' Је нешто добро у овоЈ књизи, онда Је добар баш шеретско - севдалиски, српско - сремски коигломерат цриповетке, репортаже и хумореске добар Је жанр коЈи никуда не слада. Оног момента када човек (некритичар) почне да третира књигу, било као збирку приповедака, било репортажа, било хуморески, њезина вредност почиње да ишчезава, да копни као дшмве, пустопашно, сеоско девоЈче на прашњавим улицама велеграда; оиа почиње да ишчезава безмало чим почне било како да се третира. Јер, Буденброко-

ви су за третирање, могу да се третирају Голсворди и Џемс Џојс и Даламбвр, а Тургењев може само да ce воли, са Јесењином да се плаче, што никако не значи да су два последња већа од претходних, веђ ето тако Је. Ипак би било време да се каже нешто и о књизи Васе Поповиђа. Свакако треба уочити примерну духовитост (прилично ретку у хуморескама последњих година), вешто изграђену нз тузи малог човека.

који је желео да постане велииси, да има новаца, и о коме Ваеа Поповић пише у моменту када се више не нада, него живи живот са седам или осам хиљада, тек ожељен, и тек од пре месец-два или годину дана отац. А то Је еве аутор, колико може да се прочита између редова. Ако се на кн»ижицу гледа као иа збирку приповедаха, свакако треба уочити веома вешто налрављену, сугестивну тугу коЈа провеЈава кроз ретко ткаље хумористичке основе, Ако се кљижици приђе као збирци приповедака или хуморескм, сметаће на моменте претерана документарност и фрагментарност и>

раза; ако јој ce приђе као звирци репортажа, сметаће на моментв недостатак документарности. Ако Јој се, међутим, не приђе, или ако Јој ее приђе као кн.ижици, ето, тако, кн>изи, лепој књизи, доброј кшизи, истинитој књизи, свакако he се свидети. Ако неког интересује моје мишл.ец,е (у шта не сме да се сумња), мислим да књигама треба тако и прилазити.

Слободан СЕЛЕНИЋ

Л. СПАЦАЛ: Куће на красу

„Vidici” ne izlaze?

Prvi broj »Vidika« u novoj školskoj godini trebalo je da se pojavi još početkom ovog meseca. Međutim- kako smo u redakciji obavešteni, ne samo da rukopisi nisu predani u štampu, već od strane urednika nije ništa učinjeno da se obezbede rukopisi za novi broj. S druge pak, strane, čuju se glasovi da nisu odobrena nova finansiska sredstva za dalje izlažepje lista, i da se llst više neće pojaviti u kioscima. Govori se takođe da će »Vidici« izdati almanah najboljih radova objavljenih u listu od početka njegovog izlaženja, i time zaključiti svoje postojanje. K. K.

PRIČA SA KONKURSA »STUDENTA*

Zmaj

VOZ staje, završava se moje besano celonoćno stajanje u prepunom hodniku, silaaim na peron, po njemu vitla рага iz lokomotive, oći me peku zbog nespavanja, glava bućl, gužva putnika se rasplinjuje 1 ja ostajem sam pred potpuno nepoznatlm građom, pred gradom u kojl sam došao poslom na nekoliko časova. Svi su nekud otišli, treba i ja da odem ali ne znam kuđ, posao radi koga sam došao mogu da obavim tek kroz dva sata, ne smem da sednem da se odmorim, bojim se zaspaću, baš nikog ne poznajem, niko me neće probuditl, pa ću spavati viSe nego što mi vreme đozvoljava, zato zakoračim u potpuno nepoznatl grad. Lutam blatnjavim ulicama po kojtma kaskaju natovareni brdski konjići i magarci, zagledam lica prolaznika, pokušavam da ib upamtim, ne uspevam, glava ml je teška, oćl peku, grlekam bonbone, ali vreme vrlo sporo odmiće. Po planlnama oko grada ima još po malo snega, a njihovi vrhovi su utonnli u debele slojeve surib oblaka, hladno Je, malo malo pa osetlm na Celu, llcu, rukama sitne kapi vode, ali ргата klša nikako da se spusti i ja dalje lutam. Odjednom se sa minareta razleže glas mujezina, promukao i grlen, probija se kroz vlagu đana, kroz moju polnbudnu svest i neataje nekud u golim kroinjama drveća i krovovima zaraslim u mahovinu. Dosad nikad nisam Cuo ovakvu pesmn i zaželim da saznam Sta ona govori, šta znaći, to je možđa samo zato đa

hi mi vreme brže prošlo, I pitam jednog starca sa fesom za njeno znaćenje. On me pogleda zaćuđeno, verovatno mu izgledam čudno, a možda se menl sarao ćini da me tako gleda, pa ml odgovara da je neko umro i da raujezin sad to oglašuje. Iznad nas nisko prolete avion 1 njegova buka zajeđno sa glasovima starca i pevača sa minareta stostruko odjekuje u mojira uiima. Zahvallm starcu 1 produžim put misleći kako je srećan onaj kojl je umro, ne, nego mujezin, ne, nego Ja kojl hodam biatnjavim ulleama, najzađ vlše ве znam ko je srećan, a ko nije 1 kupim novine, Cltam ih u laganom hodu, all redovi 1 slike igraju, izdužuju se, skupIjaju, preskaču 1 Ja novlne trpam u džep. Gledam; gomila bosonoge, prljave dečurcije trći, cićl, gleda u vis, smeje se 1 n rukama drži kanape, pustim pogled rtuž kanapa i tek sada vldlm da pod tmurnim aebom lebdl mnogo crvenlh, plavlh, žutih zmajeva, a njihovl šareni, paplrni repovi lepršaju na vetru, Ovoj đeel nlje zlma, nisu giadna, jer su ona zajedno ва svojim zmajevima u vlsini. Upltam se šta 1 kako oigo vide zmajevi, da li vide radost ove dece, ovaj grad, raene lutalicu, a onda se prenem 1 pljonem, Jer znam da zmajevi ništa ne vlde, Jer su oni igračka, Jer su oni samo obojeni papir raspet na štapićlma. Jedan švrća ве aaplaće, zmaj mn se zapleo o telefonske žice i on pokušava da ga otfcaći, ali uzalud, zmaj se sve vlše upliće. Svrća se ревје na tarabo, pa sa nje na vrh oraha, ali zmaj ostaje u Žlcama. Hoćn da pomognem

4

sludenl