Студент

(РRО et CONTRA )

„КРВАВЕ СВАДБЕ“

од Г. ЛОРКЕ у Југословенском драмском позоришту

Ако постоје позидије са којих би могла да се брани режија и сценографија „Крвавих свадби" (а изгледа да је то оно што је због нечег постало кошуктурно нападати), треба погледати на остале уметности, заборављајући за један моменат чисто позоришне критерије. Да н« идемо далеко. ЈугославиЈа Је данас земља коЈа живи у X веку, која има Давичову „Песму“ иако Је Лаза Лазаревић био добар писац. Лубарду, иако нико не тврди да Урош Предић ниЈе живео и био велики сликар. Овде се никако не ради о примерима на коЈе се треба или не треба угледати. Они само сведоче да Је и у књижевности и у сликарству направљен напор, успео или неуспео, за проналажењем нових изражајних средстава. У позоришту међутим ништа, или врло мало се изменило. Покушаћемо да упоредимо, ово наше, Југословенско драмско, најбоље у нашоЈ земљи, и веома добро У свим релациЈама, али љумоборно привржено, као и сва остала безмало опиковски ггарим принципима уметности, са рецимо париским екстремно слободним. Истина, и оно што је стил данашњиџе највероватније се налази негде на средини. Међутим, за последших педесет година није ништа учишено да се дође до те средине или да се оде са ма чега. Мислим да Је Ступица урадио нешто у том правцу, што Је у исто време и његов наЈвећи квалитет. Показао Је да се не боЈи великих замисли коЈе су у исто време наЈопасниЈе и наЈзахвалниЈе за реализовање. Не само у позоришноЈ уметности, иако више у њоЈ, него и у ЈедноЈ другоЈ, сувише гласне манифестације претпостављених унутрашњих доживљавања у глуми, грандиозно замишљене слике много чудних боЈа, чудна сценска решења у сценографиЈи, бомбасти велики ефекти, масовне сцене, потенцирани вечити симболи у режиЈи, увек су на граници успеха коЈи има право да се зове уметност и кича. А свега тога има у „Крвавим свадбама". Ступицин трет ман режиЈе Је дубоко уметнички. Он очигледно ниЈе покушавао Да направи каноном одррђену веома добру претставу. Покушао Је да направи нешто грандиозно, савремено и у том насто Јању све је постало сувише пренаглашено, патетично, есенциЈално и оно што Је обично, обично оно што Је есенционално зато што Је на исти начин играно. Глумци малте не улазе кроз прозор, из собе у собу се прелази или преко креденца или из рупе, обична соба у завршно сцени претвара се у гробл»е са мноштвом црних пелерина и погнутих глава, симбола сувише честих да би били ефектни, суптилном Лорки се кроз просЈакињу импутира до вулгарности енфатично, маском и маниром, играна смрт, вереница на пола претставе стоЈи или на столици или било каквом узвишењу. појављуЈе се сЈаЈно пронађена функционално зимболична сенка, боЈе. кулисе. зедна необичнија од друге, са позорнице осваЈа велика инвенциЈа режисера кога Је у овоЈ претстави на моменте напуштало мере. СпаваЈ каравиље Коњ неће иа пиЈе звони у лирскоЈ исто зији двоЈе класичних љубавника. СпаваЈ ружичице коњиђ да плаче плаче Лорка над емоииЈама своЈих Јмчака ..Кгва-

ве свадбе" потсећају на оперету: фабула Је либрето, вулгарно концизан, неоригинално мелодрамски али оплемењен до сразмера уметности музиком и песмом коЈе саме претстављају либрето упркос текста или ком пилуЈући га на неки начин у себе само као неопходну подло гу за музичко изражавање. Фабула Је либрето У „Крвавим свадбама", личности-персонификациЈе, симболи, неземаљска, алп ипак фолклорна поезиЈа лабиринт наслућиваних подзначења, уствари музика и песма исто тако мелодична као у опери, и исто тако изражајна и речима неодредљиво лепа. Мислим да Је у почетку трећег чина режија и глума узелетила до виртуозитета. Ставити реалне догађаЈе на пола метра од земље значило Је од реалних личности диктираних фабулом направити екстраховану поезиЈу што оне и Јесу. Дрвосече су физички људи у народ ноЈ ношњи са секирама, али су само речи, њихова поезија, њихова дубља Лоркина подзна-

чења. Месечина је само бестеле сно зелена светлост која зрачи своју људску нереалност, говори нематеријалне стихове о материјалним догађајима. У зелени амбијент ничега иако постоје степенице и мост и глумци, улазе два заљубљена симбола, нечовека зато што је све нељудско људи зато што су до тада као такви третирани. Напоре за модернијим, тачније оригиналнијим режиским изразом диктирала je и сама драма. То никако не умањује значај Ступичиног покушаја будући да је и избор његов. Јовану Миличевићу je, не изменивши ниједан од својих изражајних манира, ово најбоља претстава у Југословенском драмском. Са рутинерском сигурношћу, не претерано много, али тачно детерминисаним нијансама дат Леонардо, не остав ља ништа недоречено иако сходно концепцији пружа много могућности за наслућивање. На моменте претерани гест Мире Ступице руши вешто и сигурно грађену, илузију личности, стављајући гледаоца у недоумицу о њеном значењу. Иначе веома снажна, трагедски расположена, текстом стимулисана на овакво расположење, она је чудна, али ипак Лоркина верени^а. Треба споменути сјајну Блажвнку Каталинић, која, сем у почетку (прве сцене) кад почиње да гради доброћудну матерински за сина забринуту старицу којој he због овога у самоме почетку смешно да стоји улога Хероине, ванредним богатством гласовних модулација и студиозно израђеним покретом делује сигурнс и веома импресивно. Према режиској и сценографској концепцији, костими су функциона лни.

Слоболан Селенић

Сцена нз „Крваве свадбе“

KULTURA I UMETNOST

Slovenački studenti - pesnici KOVIĆ, MENART, ZLOBEC

U želji da što više upoznamo literarnu delatnost studenata ostalih univerzitetskih centara naše zemlje, izvršili srrio razmenu pesama i uvodnih članaka sa Ijubk Ijanskom » Tribunom«. Stihove i uvodnik objavljujemo doslovce.

U svojlm ličnlm đožlvljavanjime naša tri pesnika nisu revolucionarno prolomni i novatorskl. U tome oni nastavljaju tradiclju glavne razvojne linije slovenačke poezije, linije Jenko —Murn—Moderna, a takođe i predratne generacije. Doduše, još рге rata, iz slovenačke poezije počela je đa nestaje živahnost i sloboda koju Je doneo ekspresionizam. Pojavile su se opet uređene strofe, brojnl srokovi, metričke šeme, sadržajna loglka, običan, reaiističkl izraz. Rat i Narodnooslobodilačka borba svojim specifičnim uslovima razvoja u tom sme ru. utvrdlli su: da su Cak i pesnici kojl su рге rata pisali metrički bezoblično u zaratnim godinama počell pisati akađemske poeme, narodnooslobodllačke sonete sa arhaičnlm abba. Sadržina pesama u to doba bila Је više 111 manje zajednička, neindividualna: retko kad su se te pesme skupile u poeziju za koju bl postojala jedinstvena indlvidualnost sa izrazitim životom i egzlstencijom. U đva pravca išli su pesnici koji su tražili izlaz iz sadržajne prosečnostl i bezličnosti naše poezije prvih poratnih godina i stalno istog eklektičkog svakldašnjeg izraza. Prvl pravac vodl u formalno novatorstvo, u spoljijašnju 1 radikalnu izmenu pesnlčkog izraza 1 stila. Ovđe značajnijl rezultat još nije postignut. Smatra se takođe da usamljenoj pojavi zakasnelog, nespretno serviranog ekspreslonizma u današnjem stanju nema opstanka 1 posebnog rastenja. Drugi pravac Je skromnijl i manje glasan od prvog. U spoljnim formama više je tradicionalan ali tim više istražuje unutrašnju bit, pojačanu čovekovu ličnost, јагко životno iskustvo 1 jeđnostavnost. Na tom putu zajednički se okupljaju saradnlci vođeće književne revije »Beseđe« čije glavne poetske osobine želimo da objasnimo ovim člankom. To su pesnlcl: Kajetan, Kovič, Ciril Zlobec i Janez Menart. Formalnu usmerenost njihove poezije ka konzervativnoj »nemođernosti« ne možemo izjednačitl sa jednostavnim iskorišćavanjem 1 eklektičkim prlsvajanjem već đatih, zastarsllh pesničkih oblika. Teškoće njihovog izražavanja leži drugde. Ona Je u

stremljenju ka postlzanju indivldualnog savremenog reallstičkog izraza. Zato formalnu problematlku ovih pesnika moramo čvrsto vezati sa osećajnom 1 idejnom sadržinom njihovog pesništva. To je istinski sok te poezije: realističko, jednostavno, strogo misaono i sklađno u obliku ne nosećl samo po sebi posebnu raskoš za čitaoca. Ovl pesnici hoće da se iskažu jako individualnim životom, izrazitom čovečnošću i značajnom savremenom idejnom problematikom. Kovič Je među tom trojicom zanatski nazistaknutiji, prečišćen i ustaljeni, što je zasluga njegovih bogatih izražajnih znanja i stroge kontrole nad poetskim rukopisom. Njegov potpuno jednostavan 1 svakiđašnji izraz u osnovl je plod prefinjenog izbora. Idejna bit ovog u mođemom smislu intelektualnog, potenciranog i suptilnog pesnika, učinila je ove korake u razvoju poetskog odnosa prema svetu: jasnu i smirenu analizu, životne objektivnosti. Ne saznavanje rugobe 1 konvencija međusobnih Ijudskih odnosa, već smlreno i elegično priznanje a ponekađ intelektualno nadanje. Pesnička lićnost Cirila Zlobeca u

mnogočemu suprotna je Kovičevoj. Njegova forma je mnogo manje uglačana' i kontrolisana. Sadržina Je naizgled vrlo pristupačna i lako ustanovljiva (Temateki svet je jeđnostavan- i prilično sužen a sačinjavaju ga pesme Ijubavi, uspomena, Ijubavnih priča, studentskih zgoda, suđbine i prirode pesnikovog poziva itd.i. Zanimljivo je da nas idejni pogled na život, kakvog ga razabiramo iz Zlobečeve poezije, potseća na Koviča. Zlobečeva realnost lepa je i idilfčna samo u sanjarijama, a ustvari lažIjiva i slaba (u Ijubavi). tragična (u braku) ili bolećiva i žalosna. Upravo ta dilema između realnosti i sanjarija nije tako oštra, jasno intenzivno zastupljena da bi rešenje bilo neophodno. Za intelektualnim lirskim Kovićem i osećajno mekim Zlobecom, upoznaje mo u Menartu pesničku ličnost pono zastupljena da bi reešnje bilo nesebnog kova. Kovič i Zlobec su izdanci tradicionalne slovenačke poezlje po liniji Jenko —Murn —Kosovel, Osnove Menartove ličnosti neobične su. Njegov temperament je 'omanski eruptivan. Iz njegovog pesništva bije obojeni pesnički izraz, osećajnog, misaonog t epski raznovrsnog izvora Od agresivnog naturalizma đo jasnog racioralizma, i poređ te raznovrsnosti tdr.ova 1 perspektiva. skoro saznajemo da je Menartov poetski svet oštro usmeren ka pesnlKOvol intimnoj sredini U Kovičevot i Zlobečevoj poeziji upoznali smo dva ndnor-з prcma "cclnosti i dva načina odgovora na nju. (Mislim na real-

nost u kojoj su doživljaji naša trl pesnika bolećivo i tragično područje koje se dotiče konkretne društveno pblitičke' problematike!). Kovlč Cesto pada u rezignaciju bezličnog i spoljIjašnjeg porekla. Zlobec Je najbližl realnosti i veoma se lako mlri i ге-

zignira. U Menartovim pesmama uzalud bismo tražili prihvatanje геzignacije. Njegova rezignacija je agresivna analiza i razmišljanje o njenlm dejstvima. Uvek je ta poezija upućena u odbranu pesnikove čovečnosti 1 njene egzistencije. Sto se tiče opšteg idejnog značaja poezije te trojice mladih pesnika bile bi na mestu dve primedbe: 1. Sva tri pesnika ham posredno ili neposredno pričaju o realnostl sopstvenog života koji je bolećiv 1 sumoran. Iz takve realnosti onl ne hltaju nekom rešenju već ostaju rezignirani. Primaju je sa tragičnim predavanjem, beže u iluzije lli Je agresivno optužuju. 2. U svetu te poezije nema ničega što bi autore uzdiglo nad indlvidualiziranom realnošću u kojoj žive, ničega što bi ih od nje otrglo 1 prenelo u opšti svet ukome bi njihova skučena realnost bila u pozitivnom smislu zaboravljena i savladana. Sa tim mislima pred svetom društvenih zađataka i ideala kojl je u prošlosti mnoge pesme uzdigao iznad bolećive realnosti njihove llčnostl i tako ih spasavao, u poeziji ove trojice bilo bi uzaluđnc tražiti spomenuti svet. Ostala je bolećiva i tragična samoća individualnog života kola 1e zapletena u nerešljlve llčne i prirodne zakonitostl koje Im se Cln« grube i nelepe za čoveka.

ŽIVLJENJE IN SMRT

VČasih ne morem živeti, preveč sem otošen in plah, in vendar ne morem umreti, preveč me je smrti strah. Premalo je v jami spati in biti samo mrlič, premalo življenje končati г a tak enostaven nič. Ker tam so le deske zbite po dolgem in počez, rjuhe grobo sešite in nekaj neznatnega vmes. Nek prah. ki ne more dejati: »...твпе pa nekaj b01i...« nek prah. ki mora ležati brez sreče in brez skrbi. A sreča ie samo živeti. čeravno je včasih težko in skrb ie edino umreti. čeravno ie včasih lahkoA kakor v življenju že kane pol radosti pol skrbi. folažba in fnžbn ostnne: večno nihče me živi.

Kajetan KOVIC

CELULOIDNI PAJAC

Vse je zaigrano, vseje šlo k hudiču , kar mi da življenje, je kot ničla k niču. Sem samo pajacek, ki ga stre mezinec. Zal da tak pajacek nosi v nogah svinec. Ce spustiš pajacka, ko stoji na glavi, se spet sam od sehe na noge postavi. V tem je vsa nesreča, vsa obstojnost niču, sicer vse odšlo bi prav zares k hudiču.

Janez MENART

IN VENDAR...

Vsa vljudnost laž, in laž je ves tvoj smeh oči so me ohtoževale, in žalostno še v mojih so očeh laži, samo laži iskale. Vem, draga, najiskrenejši pogledi nikoli niso brez laži, in laž je v кошај dahnjeni besedi, č'eprav srce jo govori. In vendar... Le zapri, zapri oči naj tiho, draga, te poljubim, morda v poljubu ni, še ni laži, in boš spoznala, če te Ijuhim.

Ciril ZLOBEC