Студент

KULTURA i UMETNOST

ПОСЛЕ ТУРНЕЈЕ „Бранка Крсмановића“

Одлазак наше фолклорне групе на турнеју био је повод да се у нашој штампи у неколико наврата појаве чланци који су у начелу поставили нека питан>а. Намера нам je да изнесемо наше мишљење. Нико нема права да оспори квалитет нашим професионалним ансамблима и оно што су они постигли не треба дозволргти да било ко и на било какав начин руши. Али, ако се ради о групама које реномеу нашег фолклора (узмимо то за пример) доприносе, онда тим трупама тим пре ако су аматерске трвба дати могућност за одлазак у иностранство. Ово сматрамо правилнијим утолико што је после неких досадашњих гостовања реноме нашег фолклора у тим земљама (фолклорне групе КУД „Иво Лола Рибар" у Холандији и Француској, КУД „Бранко Крсмановић“ у Израелу, Турској и Француској итд.), подигнут на још завиднији ниво. И зашто гостовањима квалитетних аматерских група) које иначе претстављају извор кадрова професионалним колективима (не доказати широку основу на којој почива наш културно уметнички живот. Сводити при томе та гостовања на одговарајућу меру) клорупрднов рднов рднов рднд (сп е цијално кадасеради о фолклору) и водити рачуна о квалитету, сматрамо да је потпуно правилно и неопходно. Фолклорна грутха нашег друштва пошла је 31 децембра 1954 године на тромесечну турнеју. Добар део концрата, предвиђен овом турнејом, требао је да се одржи за студенте. ХХрва два концерта па и четврти (на Сорбони) одржани су за студенте. Али локазало се да је једна турнеја (искљуниво за студентску публику) не може одржати, ако се води рачуна и о финансиском ефекту. Контакт са менаџером Клодом био је спостављен преко бившег/претседника фолклорне секције. Уговор је прописано састављен и оверен. Читава ор ганизација деловала је озбиљније утолико што смо нека пуномоћја добили са печатом студентског града Париза. Но, по доласку у Париз убрзо се могло утврдити да је менаџер човек без искуства. Руководство групе морало је че-

сто да ургира за израду плаката и организацију концерата. Поред неспособности да организује предвиђене концерте. једном приликом био је састааљен пред готов чин када су му из насеља, три часа пред почетак, отказали три концерта. Такво пословање довело је импресарио до финансиског краха и непотпуног изврптења уговорних обавеза према друштву и групи, чему је допринела и недовољна материјална основа итд. итд. У таквој ситуацији једино и најбоље решење је био повратак у земљу. Поука за нас је довољна. Ниједну турнеју нећемо организовати без сарадње са Комисијом за културне везе и пре него преко нашег претставника у одговарајућој земљи не будемо детаљно офавештени о менађеру. Но, исто тако мислимо да се мало користила добра и позитивна страна ове краткотрајне турнеје. Фолклорни ансамбл студената Београдскон универзитета како је стајало и на програмима дељеним у палати Шајо, уз кратак историјат друштва био је „догађај париске корвографске сезоне" пише у својој критици познати париски лист *L’aurore«, истичући кор еографску оригиналност уметничког директора Бранка Марковића у решавању низа тешких проблема. Зато мислимо да би се csaкако радило о необавештености ако би неко рекао да (без изузетка) аматерске фолклорне гру пе копирају програме хгрофесионалних ансамбла народних игара, дајући све то на једном нижем нивоу и не доносећи ништа ново понављајући оно што се напољу већ видело. Поменута критика (после концерта у палати Шајо), између осталог садржи и ово: „Југословени су данас једна од првих фолкорних формација света“, наводећи да је наша гру па отскакала за класу од румунског државног ансамбла (к.оји је истовремно гостовао у Паризу), да не наводимо изјаве или пријем публике, о чему је писано у нашој штамгш. Од посебног интереса за наше КУД је чињеница да оно не спада у она културно-уметничка друштва у којима је фолкор већ одавно превагнуо над оним вишим и племенитијим облицима

уметничког рада, у којима хорови стагнирају, драмске групе се једва одржавају, културно дејствоваше друштва је неос®тно, јер су све наше секције на четвртој градској смотри биле у првом плану. Иза нашег академског позоришта не стоји само успео комад „Миргородска свадба“ (драматизован од члана Александра Обрадовића), оно сад ради комад „Чекајући Лефтинија" (социјална тематика), а и на организацији естрадног позоришта. Наш хор је 1954 године у Минхену освојио прво место у јакој конкуренцији већ ре номираних хорова САД, Финске и осталих земаља учесница, спремањем »Requiem« и »Stabat matter« од Росинија, унето је нешто ново у хорску репертоарску политику. Одговарајуће место приликом оба извођеша треба дати симфониском оркестру. Програму треба додати и Хиндемитову „Кантану слободе“. Мислимо да смо друштво у. којем о некој стагнацији секција не бити речи. Да не будемо опширни, желимо да завршимо са написом у »L’aurore«, да су: „Руговске игре, македонски оро, шопско, игра комита, мала ремек дела која вас остављају без даха... Треба ићи и видети их.“ Управа КУД Савеза студената Београдског универзитета „Бранко Крсмановић”

ЕМИЛ КОСТИЋ: ДРВОРЕЗ

У ДОЉУ

Свираћемо ти после додаје хармо никаш. Видиш да си зарастао као Тахити рече дечак и лупи палицсм о ивицу бубња. Онда уђоше два младића у сивим хубертусима. Иза њих две ситне коврџаве главе са малим марамама о врату. Чим седоше, келнер им донесе кафу у шољицама широхим као цвет бабиног ува. Кад их испише, они један за другим преврнуше шољице. Девојке се поиграше својим белим рукавицама. Буљук танковитих девојака, као расуто гнездо грмуша, и примети се и не. Насмејане, у капутићима, оне готово протрчаше. Студенткиња Ина дође сама. Она једина рече поздрав младим музичарима. Они весело отпоздравише. Тек сада осмелише своје ситнсзвучне инструменте. Дечак удари у бубањ, затим дотаче тањирасти део бубња, а гитара стотином звучних ивера предухитри хармонику. Ускоро се кафана испуни младим лицима. Лица јабуке, лица гроздови,

лица мушмуле. Зелена густа светлост распршта се и сакри у зељасте колутове дима, Бубањ је скакутао, ломио се, крцкао као павит. Гитара је попут уморне Расин ке над водом купила безброј звучних каменчића. Студенткиња Ина поведе коло. Њена витка фигура у ружичастој, блузи (нешто између слеза и лубенице), њена скресана црна коса и њен ритмички смех повукоше невину змију паланке. На зачељу као рањени зец скакуташе келнерче које ради и у ноћној смени. Иза бубња стидљиво се појави студент Мишко са флаутом. И фла ута проигра низ ливаду убрзаних праћки. У широком огледалу испод часовника двапут се преломи висока фигура црнке коловође, а Мишко се за тренутак сети да код куће међу књигама и свескама има једну малу репродукцију Модиљанија. Коло потскочи и као омаја расу се уокруг. Једна шољица каве случајно заигра ка ивици стола и разби се као минђуша бачена са спрата. У овој паланци нема кућа са спратовима. у овој, ах како се часовник брзо окреће.

М. Мирковић

PRO et CONTRA

so studentskih galerija

RASPRODAJA POLOVNOG

Nevesela komedija Jože Horvata u narodnom pozorištu

Rekonstrulšući u svojoj »Rasprodajl savjesti« atmosferu bespomoćnosti i rasula aprilskih dana 1941, Joža Horvat nije upotrebio žive Ijuđe koje je nekada video 1 koji bi se, svaki ponaosob, svakako dall svrstati u neku ođ poznatih nam grupa stvorenih s obzirom na stav prema porobljavanju zemlje (stav uočen u samoj drami). On je kao u velikoj žurbi, uzeo po jednog pretstavnika svake ođ ovih grupa, uopštenog, očišćenog od detalja u političkim i sociološkim rasmatranjima o propasti stare Jugoslavije, stvarao je dramu deduktlvnim putem. To Sto Je sve moguće tipove određene na taj način sakupio u jeđnu vilu kraj Zagreba jedina Је piščeva umetnička intervencija. Iznenađuje potpunost spiska i hemiska čistoća ovih apstrakcija: imena su zaIsta nepotrebna nazivi kao Folksdojčer-petokolonaš, Covek iz naroda. Nesvesni Pijana oficirčina sasvim bi prlstajali ovoj šemi. Osim toga Još, shvatanju mnogih »snažnih« literata đa se bez seksualne moći i nemoći ne može zamlslitl nlkakva moralna kriza, dugujemo bračni раг Pongrac čiji je čudan Izdanak Melita, kći koja raskrinkava, obavezna flgura polemičke dramaturglje. Publlci, koja iz običnog govoга poznaje tekuće oznake svih ovakvih tipova, nije nimalo teško da ih prepozna na sceni Narodnog pozorišta. Horvat (1955 godine) izgleda da previđa i tu osnovnu moć uviđanja: svaki pojedinac ne srnno đa je kroz postupke otkrto svoju ujeđnačeno oUrbanu dušu, nego se : sam (111 ga Je neko đrugl) verbalno etiketirao. Kada se bivšl solunac, rezervni kapetan Đokić (Stari гоdoljub), sa svetonikoljskom brađom i srpskom uniformom, kome se negativci iz komada rugaju zbog česte. upotrebe rečl »naša junačka vojska« i »slavna otadžbina«, obesi videći da su propali i đržava i Ijudi, pisac hita da preko Korena (Kolebljivi Intelektualac) objasnl kako je ispod tih otrcanih fraza o kralju l otadžbini »kucalo jedno plemenito srce« (inventivna povest \ inventivno sročen tekst!). Isti Koren koji iz čudnih razloga ne iđe s mornarom (svesni Covek iz naroda), da nastavi borbu (on mota da bude neođlučan) sam za sebe mudro konstatuje đa nlje Dioraar (bukvalno i preneseno) i time člni izlišnim svaki gledaočev umni napor. Horvat je, čini se, bio ргеzadovoljan stvortvSl lica koja nikoga ne zbuniuju. Zivot i dobra llteratura učill su ga da Je čovek što ga više poznaješ sve složenlji, sve teži za definisanje. Rešio je da ne bude suviše radoz i'io. S tako pitomom pastvom nije se mogla sačlnlti, drama koja bi plenila. Ispitlvanje takvih, ovde unapređ datih, llčnosto povodom njihovog odnosa prema narodu i slobodi učinjeno Je već van blne, drugim postupmma. Autor ill nije želeo ili nije smatrao po-

trebnom umetnlčku analizu, prihvatio je postojeće, na drugom mestu dobijene rezultate, a za dinamiku i uzbudljivost obratio se pozorišnoj rekvizitarnicl iz koje je izvukao pojaćanja čije bl nabrajanje bilo đovoljno da ocrta ovu neveselu komediju: vanbračna majka umire pošto je dan pre рге smrti uzaludno tražila od oca svoga đeteta, odvratno-finog ijubavnlka 1 poslovnog čoveka, novaca za hranu; impotentnl muž; prepotentna žena; tuberkulozna kći (blla sedam godina u posteIji); impotentni otac prodao (tada još zdravu) kćer za jedan zabran; ona zbog toga obolela; Odvratni Ijubavnik laže sramežljivog kako je imao njegovu dragu; pucanje; vešanje; umiranje od bola itd., itd. I, kad se sve rasturi kao đim iz pištolja kojim je Odvratnl L.jubavnlk übio Kolebljivog Intelektualca klanja nam se ista gamltura kojom se i počelo. Cim Je zlnuo, svako nam se pretstavlo 1 duševne mene nisu mogle ikoga dalje da zanimaju. Umesto da gledamo istlnsku sllku kišnog aprila kojl je teško razdirao, zbunjivao 1 bacao u malodušnost, umesto da kroz Ijude, kroz Intlmna zbivanja, osetimo onu poraznu psihozu raspađanja koje se nlko ne oseća pozvanim ni voljnlm da spreči, da osetimo to traglčno vreme koje Je bilo u najvećoj meri sposobno đa izmenl i оргеdell jedinku, prišustvujemo đanas, posle Četrnaest godina, komlsionoj rasprodaji predratnlh pseudosocljalnih knjlževnlh шаnira i kasnlje stvorenih tipova kojl, zbog svoje (na drugom шеstu celishodne) uopštenosti. ne mogu da posluže umetničkom sllkanju jedne ovakve situacije. Ovo je već drugl komad na tu temu u Narođnom pozorištu. Dok je Đokovlćeva »Raskrsnica« blla bogata bar sitnim, žlvotnlm pojedinostima koje su dobro potsećale na dane bežanije, »Rasprodaja savjesti«, napučena monstruoznlm ill papirnlm žlvljem, nlje đala čak nl to. Umetnlčko delo postoji zato da kaže nešto Sto se drukčlje ne može izrećl. Nevesela komedija Jože Horvata, koja Je dijaloglziran i melodramatiziran pismeni zadatak iz popularne publiclstike, suvišna je. Ovo je, u đoba potrage za (makakvim) domaćim dramskim đelom, teška, ali Jedlna odgovarajuća reč. Proleće 1941 još čeka svog dramatičara. Nepravedno je zamerati diletantizmu pretstave komada koji kao đa je pisan za đačku malu pozornicu. Redltelj Braelav Borozan nije učinio nikakav napor. Rutiniranl glumci (Irena Jovanović, Pavle Bogatlnčevlć. Vladeta Dragutinović) pobegli su svakl u svoj topli šablon, ostavljajući mlade da se mrznu, da mucaju (Miođrag Lazarević) i đa skakuću po pozomici (Zagorka Marjanović). Najviše što su mogli. učinili učiniU su Pavle Minčić i Joviša Vojnović. Vojin Dimitrijević

ЕШАЛОН ДОКТОРА М.

(Наставак са 6 стране) у ешалону зове рањеник доктора, и каже да је а доктор опет: „жедан? дајте му воде.“ Срећа што је слика речита па се го и не примећује. Још једна Мlла неравнотежа у филму захваљујући глуми: Илија Ђувалековски толико Је убедљиво и снажко изразио бега да је засенио „позитивце* првенствено доктора Марка, Маријана Ловрићевог, релативно оскудног у глумачким и људским детаљима. Нађа Подерегин Је на свим чворним местима, када Је Хатиџе требало да се узбуди, испољавала хистеричне реакције уместо правих узбуђења. Хоће ли она школовањем моћи да се изгради или не може да прерасте уметнички врло скромне захтеве које поставља немачки филм?

Душан МАКАВЕЈЕВ