Студент

KOJIM PUTEM Sa socijalističkog seminara u Nemačkoj

(Nastavak sa strane 2) * rod želi. Ako narod želi socijalizam, onda će i za njega da glasa. Diskusija je bila nešto otežana ćinjenicom što tzv. demokrati nisu hteIt da prihvate ćak i neke oćigledne činjenice. Kao naprimer, da marksizam nije horoskop kojl predviđa do đetalja događaje već da daje metod koji postaje u rukama radnićke klase oružje u borbi za socijalizam. No, ipak najteže u diskusljl sa tim IJudlma je činjenica da tl Ijudi marksizam ne poznaju, odnosno da ga vrlo površno znaju često samo iz buržoaskih recenzija. 2Janimljivi su blli stavovi naših prijatelja Indusa 1 Burmanaca. Oni prihvata/ju marksizam u politićkoj ekonomiji i u politicl uopšte, ali stavIjaju ograde kada se radl o filozoflji. Za nas je malo teško shvatiti njihove stavove. Oni se svode na to da su onl u filozofijl manje ili više Ideslieti utoliko što poput Gandija prihvataju postojanje nekoga boga 111 su prosto budistl, te sledi budino filozofsko ućenje. Мога se reči da se onl ipak temeljito razlikuju od raznih evropskih, hrišćanskih markslsta. koji pokušavaju na raznorazne načine da pomire Hrista i Marksa. Razllkuju se utoliko što u društvenoj borbi. u klasnoj borb ; marksističke stavove. Sto se otvore-

no zalažu za revoluciju, a marksizmu riglavnom prebacuju da nije dovoljno humanistlčki (verovatno ga i oni dobro ne poznaju), da je njemu odlična dopuna Gandijevo etičko učenje. Sasvim je jasno da oni ne mogu, prihvatajuči Marksa, u celinl da prihvate Ganđija, tu mislim рге svega na Gandijevo učenje o naturalnoj privredi, o vretenu i preslici u svakoj kući, o odbaclvanju plodova civilizacije itd. Disfcuslja na ovom seminaru Je mnogima pomogla da malo bolje, između ostalog, upoznaju Jugoslaviju i druge socijalistićke pokrete u svetu. Ona je postavila kao nužan imperativ potrebu za ovakvlm diskusijama, na ovom, all 1 na mnogo višem nivou, I pored svih razlika u metodu, ućesnicl su došli do jednoglasnog zakljuć ka da im je cilj zajednički. Možda bi te diskusije mogle da doprinesu 1 Izvesnim promenama u metodu? ... I nezvanična diskusija Tzjutra pre sastanaka. naveče posle večere ćesto do duboko u noć diskutovalo se. Možda bi preterano bilo kada bi se tvrdilo da je tu interesintnije bilo nego na onim »zvaničnim« Ali bilo je tu bar toliko interesantno i oštro kao na zvanićnlm sednicama. Glavna stvar o kofof sc diskutovalo van aednica bio je problem Nemač-

ке. Mnogi od učesnika koji đolaze uglavnom iz graničnih zemalja, oko Nemačke, prvi put su se sada nalazill u federalnoj republici. I Ja sam sebi, kao i mnogi đrugi, postavio pitanje, da li Je Nemačka uopšte ikada bila privredno uništena. Prema podacima odgovor bi blo negatlvan. Prema onome što sam vldeo i što su videli ostali on bi bio još kategoričnije negativan. Prošao sam avgusta 1945 godine kroz Minhen. Bio je to mrtav grad u kome su se kretall, kao fantomi, Ijudi obučeni u pocepane nemačke uniforme. Na velikoj minhenskoj stanici radio je samo jeđan kolosek. Vođe nije biio. Klozeta nije bilo. O saobraćaju na ulicama, ne može biti ni govora. Tačno devet godina kasnije, u istom tom gradu Minhenu bilo је 130.000 limuzina. To je bio grad na komc se tragovi razaranja skoro više nisu prlmećivall. To je bio grad sa nizom novih fabrika podignutim iz sredstava američke pomoći. Ono što sam ja viđeo u Minhenu, drugi učesnlci seminara videli su u rurskoj oblastl, u Hamburgu, u Hanoveru Itd. Nemačka inđustrija radi sada punim kapacitetom i proizvođi u nizu grana vi- 4e nego što Je proizvodila za vreme rata. Namesto tvornira kole su demon tirane. zbog reparaci.la. došle su nove, najmoderruje, iz SAD. Na svetskom

tržištu nemaoka Industrija već tuče francusku, vodi bitku sa engleskom, nije daleko đan kada će možda ugroziti i američku. Ali možda je od svega toga ozblljnije stanje duhova u Nemačkoj. Možda je prerano govoriti o revanšizmu all ima takvih pojava u Nemačkoj koje svedoče o tome da možđa nlje daleko dan kađa će se o revanšizmu ponovo moči govorlti. Treba II pomenuti one mladiće 1 devojke, gimnazijalce, koji krivicu za ono što je snašlo i svet 1 Nemačku bacaju na đruge? Oni su to čuli negde. U školi? Kođ kuče? Od starijih? Ne znam. Ali čuli su! Ovo što sam ja zapazio, zapazUi su i drugi učesnici seminara a điskusija se vodiia oko toga da Nemačka stalno ali sigurno klizl uđesno. Т1 elementi su sasvim dovoljni đa bi kod Ijudi izazvall zabrinutoet. Ona je bila pojačana člnjenlcom da su nemačkl* krugovi na seminaru dall prilično crnu sliku o stanju u svojoj zemlji. U pojedinlm trenucima preovladavao je ne baš mnogo optimističkl utlsak da se bauk nemačkog milltarizma p>onovo nalazi pred vratama. Ohrabrujuća je činjenica da nemački socijallsti jasno tu opasnost vlđe. Hoće 11 biti u stanju da jorj se suprostave? Dragoljub NAJMAN

levi rakurs

Раскошан спектакл не и подвиг маште

НавикЈт смо да филмови који qy одјјосили награде на чувеним фестивалима доиепонешто ново оедмој уметности. Носво у ма котие од послова стварв!ња филма: режији, глјгми, снимању, и новом Tperofpaity старе теме, налажењу нове, у приказиван*г свог друштва и времена или приказивању историје. У свахом случају то су били филмови који су отварали но ве путеве или давали гвовода говору о таквим путевима. „Садко“ није филм ове врсте. Тиме није ништа речено о његовој вредности у односу на гледаоца, Ту „Садко" остаје једна од босвнх реаија, један од најрасхошнијих спектакла. У логледу вештине оних који су стварали oeaj филм све стоји на свом месту. Насупрот ванредној режији у сцонама у нижњеновгордској луци, стоји неинвентивкост у љубавнкм сценама, насупрот лешис бојама стоји један пла вичасти кич, насупрот зрнима поезије стрје још крушшја зрна каравоученија. Глума је одлична, добро стилизована, кулисе најбоље што смо у скорије време мотли да видимо у тој области. Све то чини од „Садка" филм који се лако и са задовољством гледа. Па ипавс, „Садко" није г*одвиг маште. Ни подвит филм-

ске уметности. Рекло би се из разлога који стоје ван творца овот филма, који се налазе у једном схватању владајућем у совјетској умет ности. У делу које је инсггирисано најкоикретнијом од свих уметаости музиком и бајком претставом народа, не о постојећим људима, него о ЛјУдским иарактерима, осећањима и судбинама, где су транице људској машти, чини се, „Садко“ је остао упт>аво сурово ватуралистичан и конвенционалан. Чак и неукусно натуралистичан. Птуижово подземно царство је најобичнија фо тографија морскот дна, а „Садко“ са дна бежи на једно«м морском коњицу утеклом са страница гимназиске зоолотије. Нема сумње да је претстава простизс руских се љака о царству суверена мора била далеко богатија и фантастичнија од Птушкове фототрафије. Обишавши два голема извора маште „Садко“ није ни оритинална иматтшација народног духа, ни музике Римског Корсакова (мада је то Biene) нето мит редуциран на стварност и овакидашњост у којој се по једној условљености најпростаје врсте дешавају чудне ствари.

Премијера " Соба за четворицу"

У Академском позоришту извршене су последн»е припреме за премијеру драме из студентског живота „Соба за четворицу“ од М. Беловића н Ј- Ћкрилова. Режију је водио Мирослав Беловић. Главне улоге тумаче: Миодраг Радовановић (Владан), Урош Гловацки (Марко), Бранко Бранковић (Раде), Морие Лсви (Борис), Радмило Ћурчић (Андра „Гоген") и Мирјава Вацић (Марија). Сценограф Јован Ћирилов. Премијера ће се одрхати 14 о, м. у Београдском драмском иозоришту.

KULTURA i UMETNOST

ДОСЛЕДНОСТ Радомир Константиновић: „Дај нам данас "

Ошгледна је тшогаирска улога Радомира Константиновића као рома-нолмсца „Дај нам данас“ спада у прве роалане код нас који без резервс и без ограђиван>а усваја вајекстремније и најновије начине продираља у личност и бит њенот постојања. Давши само неколико података (фабу листички костур) који се могу објективно ггрепричати, ро ман се труди да до крајности продуби оитуацију, да у једном тренутку, једшас потледом уочи све њене димензије, све могуће видове живот а који тек каснијим збивањима, нарочито смрћу, добивају или губе свој смисао. Питање живота и смрти, питање смисла, хкхтребе, начина живљења оно што је у жижи Констануиновићевот интересовања као мислиоца романсијера увек је присутно. Најзгодније га је везати за самоубиство Едуарда Крауса, београд ског кочничара траlмваја, за време окуттације. Краус се одрекао права да живи, бријачем је прекинуо везу са свепгћу и одговорношћу не престајући, ме ђутим, да извесно време, као одјек као тромост материје, живи с онима који су му били блиски, па и за оне који га нису ни знали. Постеља у Едуардоиој и Аниној соби служи писцу као психоаналитичко канабе на које спушта своје личности да би методом слободних асоцијација дознао говор и тајне најличнијег у човеку и потсвест обичних л*уди проговара

прећишћеним тачним речником кога Краус и његова жена Ана нису могли бити свеони: Константиновићеве рећи труде ое да преведу (а сваки превод осиромашује) титрање унутрашњег у човеку, често прогоњено из лепог понашања и лепе књижевности. Ооим тотв, њетов књижевни поступак сведочи о убеђењу да компликовани проблем егзистенције лшви (и субјективно) у сваком човеку без обзира на интелектуални и образовни ниво. Несавршеност уобичајених односа и начина споразумевања у грубој су опречности с ботатством које л»уди у себи носе. Јединке не могу ни доћи у сукоб, а камсети зближити ое. Ко је тебе одвео? Ко је кога, уошпте, икада могао да одведе, Нико. Оиа постоји у себи, оикољена ообом, и ти постојиш у себи. Самоубиство постав л>а питање живота, самоубиство за време окупације штта; како жиазети? Велика времена наглашују проблем опредељнвања. Неодлучност, која је исто врста опредељивања, тада је то очигледно. Појединац бежи, он да може побећи одавде“. Али, „нема тога побећи са овог места“. Одлука је нужна, не само одлужа Едуарда Крауса о колаборацији, сваки човек има на врату одлуку, важну одлуку коју треба да донесе (он и не зна какву) или ће га кафкински људи однети ка носилима с крутом жабом, мртвом птицом, камеиом у руци која виси из носила (ванредно јак опис). Зато веслају ка миркој обали; Бидиш ли је? гштала је. Видим је, рекао сам. Видео сам је; обалу, песковиту и дуту, спокојну на томе мору, сасвим саму, која је живела неким својим, посебиим живоа<%l спокојства. Овако сиромашна интерпретација једног делића од комплекса које роман на више од четири стотине страншда третира тако да је друга обрада немогућа и неправедна, говори о јаком штимунгу егзистенцијалистичке тескобе, неспокој ства. Нови излаз, нову разраду (мора се признати појачавање везе са друштвом) није лако открити ггосле једног читања. Засада остаје закључак о не-

великој фижоофској оритиналности. Константииоаић је материјал хоји су му субјекти (он се тако црема личносткма понаша) пружали чистио од сваке бучне, али не и важне, „крупне" драматике на којој почива периферни реализам, тражећи оно ситно и немерљиво што чини интиму. Џојс и Фокнер се као узори не могу прећутати. На почетку, при улазу у роман и људе, томилају се подаци, утисци који се понављају, стварају атмосферу овакву, онакву и бивају објашњени: зелена лампа, бурад, конзераве, жена која се свлачи, зид, зид; зид лред којим се Краус убио, пред којим стрељају, од кога ие може даље (Сартр?) Упрошћена, рациоиална синтакса и враћање на ггочстак уместо губљења у асоцијацијама нхавине су овога романа. Ипак, Константиновићева кухиња, сировине и зачини одвећ су уочљиви. „Дај нам данас" тражи изванредно усрдног читаоца. Он се од филозофског текста ве разликује већом јасноћом, па ни присноћу, пошто није ни трвбало да буде илустрација извесних схватања, већ ошшк кон кретног размишл>ања. По Константиновићу, проблем егаистеи ције не може се расправљати ван књижевности, без појединачног. Отуда мала прггвлачност романа и поред пишчеве жимере да повезивањем асоцијативних бегова и уношењем извесае спољне радње интритира читаоца. Када би филозофски проблем био сагледан у неком засењујуће новом светлу, када би пишчевим nocsgrnicoM открили неке нове слојеве упоредних наноса који значе линност, био би ово један утодан труд. Међутим, нетгосредно уметничко уживање није сталво на до маку у новом роману који више није конструкција главиог ж излишног (малтера), тешко је увек одржати пуну висину. Кон стантиновић се уздао у свој лир ски таленат и зато је остварио само поједина изворна и снажна поетска и драматска места (свлачење лред зеленом лампом, сунчање на жалу, сусрет с братом и нарочито многоструке значењем и веома непосредне и оригиналне странице о поезији изгубљених тренутака којих се нико не ceha, о трагедији времена). Између ових врхова често се чита натегнуто, извештачено штиво које указује на периоде надахнутог рада, простог играња асоцијацијама. Модеран израз у литератури опасан је: он лакше крије (и од ствараоца и од читаоца) шарлатанство и почетништво. Осим тога, изве- '' сна једноличност у афективном тону, монотоност атмосфере. означава књигу иако се збивања ломе крк)з призму троје личности. Оваква неразностраност талента (немања смисла за хумор?) суши живот. Роман Радоадира Константиновића је један гломазан (458 стра ница с костима) експеримекат који треба узети озбиљно. То је храбра књига крцата искуствима о решавању проблема савременог романа, проблема филозофске истине о нашим људима, на нашем тлу и у нашем поднебљу.

Војин Дшштријевић